Može zvučati kao gotovo protokolarna vest, ali u ovom slučaju nije. Aktivna faza rusko-sirijske ofanzive na severozapadu Sirije već je mesecima u hibernaciji, stoga svaki napad ovakve vrste, a naročito ovakve magnitude, nedvosmisleno sa ispaljenim raketama ispaljuje i određene političke poruke.
Bio je to veliki i silovit vazdušni napad koji je militante uhvatio nespremne. Imajući u vidu konture dogovora Putin-Erdogan (s početka ove godine) oko sudbine Idliba, militanti su očekivali da će biti na vreme obavešteni ako ovako šta sledi, bar koji minut ranije da stignu i sklone se...
Da pripadaju nekoj od najžešćih grupa kao što su Islamska Država (ID) ili Al-Kaida u Siriji (koja je do sada promenila već brojna imena, ali ne i modus operandi) na tako nešto ne bi mogli da računaju, ali ovo nisu bili ni ID ni Al-Kaida, ovo je bila baza grupe pod nazivom Fajlak al-Šam. Zašto je to bitno? Zato što je reč o jednoj od najvećih grupa koja blisko sarađuje sa Turskom. Drugim rečima, Fajlak al-Šamje "pod turskim krilom" (ne čudi ni podatak da im je napadnuta baza udaljena svega nekoliko kilometara od turske granice).
Više od 80 mrtvih i još puno veći broj ranjenih na jedan neočekivani ponedeljak sastavni je deo jedne priče koja je puno veća i od Idliba i od rata u Siriji. U suštini ovo je direktna politička poruka Vladimira Putina turskom predsedniku Redžepu Erdoganu.
Je li reč o izazivanju, provokaciji? Čak i nije. Reč je o "udaranju sa strane" kao kada iskrivljeni komad gvožđa nastojite da ispravite. Na taj način i Putin nastoji da dovede Erdogana natrag u "ravan" u trenutku dok ovaj pokazuje neke napoleonske sklonosti i ambicije. Naime, kada pogledamo gde se Turska sve upliće u ovom trenutku - Sirija, Kipar, Grčka, Nagorno-Karabah... sve su to zone direktnog ruskog interesa. Jasno, mogli bismo stvar sagledati i iz turske geopolitičke pozicije te konstatovati kako se ruski interes nalazi svuda oko nje, a ona sada agresivnim potezima želi da probije taj "obruč".
Ali to nije "obruč" koji se oko Turske steže i to Turska zna. To je "obruč" koji Erdogan želi da odbaci i oko sebe raširi kako bi tursko područje delovanja bilo veće i uticajnije.
Rusko-turska prisilna "saradnja", ako je još uvek možemo tako nazvati, možda je i najfascinantnija pojava na geopolitičkoj sceni poslednjih nekoliko decenija. Imamo dve sile koje iza sebe imaju jako dugu istoriju obračuna i koje ulažu veliki napor kako bi međusobne tačke saradnje pretvarale u svoj interes, iako se ti interesi kad se „podvuče linija“ sudaraju na svim stranama. Naravno da ta saradnja nije dugoročna, poslednjih meseci videli smo kojom se brzinom mogu poljuljati i puno čvršća savezništva, recimo ono između Moskve i Minska (iako se u međuvremenu Lukašenko "vratio" u ruski zagrljaj imajući u vidu nove situacije). Sada smo u fazi gde je Rusija svesna da Turska gura napred po svim stranama sveta i samo je pitanje dana, ili kilometra, kada će ući preduboko u kritičnu zonu ruskog uticaja, ako ne i u samu Rusiju.
Rusija se još uvek drži nekih starih načela oslanjanja na sebe umesto da na noge podiže razne posrednike. Moglo bi se reći da je to delimično i sovjetsko nasleđe (na primer vojna invazija Afganistana, dok se druga strana fokusirala na jačanje posrednika kao što su Talibani), ali pre će biti spoznaja da ni nemaju nekih velikih opcija kada je reč o potencijalnim posrednicima.
Turska sa druge strane intenzivno radi na posrednicima koji će zatim sprovoditi njihovu agendu izvan granica. To i jeste jedan od razloga zašto se Erdogan poslednjih godina iz relativno sekularno-birokratskog političara promenio u skoro pa verskog vođu koji želi da se predstavi kao zaštitnik Islama na globalnoj sceni. NJegovi aktuelni okršaji s francuskim predsednikom takođe su deo te agende - i to uspešne.
Erdogan se nalazi taman na onoj liniji između insinuiranog radikalizma i preterane otuđenosti od pojedinih zalivskih verskih autoriteta. Drugim rečima, idealan je uzor i lider za novi talas konzervativnih muslimana, naročito mladih u Evropi, ali i šire. Pritom mora da ostavi dojam o moćnoj Turskoj, pa čak i osvajačkoj Turskoj u koju će svi gledati kao novi primer uspona moći.
I sav taj uspon ide preko ruske sfere interesa. Rusija pak, pošto definitivno nije u poziciji da ratuje sa Turskom, koja je još uvek članica NATO saveza, mora sa Erdoganom da održava "povuci-potegni" odnos dajući mu određene ustupke, ali i opominjući ga kada ovaj postane prezahtevan.
U ovom trenutku najveći konflikt na širem prostoru Male Azije je onaj koji se vodi oko sporne regije Nagorno-Karabah gde se sukobljavaju Azerbejdžan i Jermenija. Do nedavno ovo je bio prostor gde je Rusija relativno mirno sarađivala s obe zemlje - jer dolaze iz iste bivše sovjetske „porodice“. Ali onda izbija žestoki oružani sukob koji, kako se čini, eskalira iz dana u dan. Imajući u vidu da se regija Nagorno-Karabah nalazi pod kontrolom Jerrmena još od 90-ih, nije teško zaključiti ko je veći inicijator ovog sukoba, iako se obe strane međusobno optužuju za napade. Veći inicijator je Azerbejdžan, naravno, ali ne i glavni - glavni inicijator ovog sukoba je Turska koja svojim uticajem (i velikom podrškom) preko Azerbejdžana želi da oslabi Jermeniju.
Jermenske vlasti ići će toliko daleko da će reći kako Turska zapravo želi da nastavi genocid koji su započeli pre sto godina. Za sad to ipak ne izgleda tako, ali strah Jermena svakako nije neopravdan. Od ove dve post-sovjetske države ruski uticaj ipak je veći u Jerrmeniji, delimično i zbog verskih razloga, baš kao što je i turski u Azerbejdžanu.
Od početka tog sukoba spekuliše se o najopasnijem scenariju, mogućnosti da se konflikt pretvori u otvoreni rat između Rusije i Turske. Rusija pak nastoji da maksimalno izbegne takav ishod te je to i jedan od razloga zašto odbijaju da direktno izaberu stranu. Umesto toga posegli su za diplomatijom u Jerevanu i Bakuu ne bi li zaustavili sukob. U dva pokušaja nisu uspeli da održe prekid vatre. Zatim je pokušao i SAD (Trampu bi to dobro došlo u vidu spoljnopolitičkih bodova pred izbore), ali i to se raspalo i pre nego što je počelo.
Putin sad ima novu ideju - da pokrene pregovore o okončanju sukoba, ali u širem formatu, tako da umesto Rusije, SAD-a i Francuske sada učestvuju i druge evropske zemlje, ali i Turska. Naravno, pitanje je kako nagovoriti Tursku da pristane na bilo šta mirovno u sukobu koji očigledno žele da završe na samo jedan način - azerskim preuzimanjem Nagorno-Karabaha (čime bi Erdogan postao još veća "zvezda" i heroj u muslimanskom svetu).
Gotovo svima je do sada već jasno da agresivni akteri poput Erdogana ne reaguju na diplomatske pritiske - ovih dana on je čak i SAD-u zapretio da Turskoj ne uvedu sankcije "ako ih već pripremaju" (zbog nabavke ruskog S-400 sistema, što je samo po sebi još jedna čudna tačka rusko-turske saradnje koja izlazi iz okvira svih pravila). Krećući od te postavke Rusija u ponedeljak izvodi silovit napad na pro-turske militante i ubija ih na desetine. Ne bi čudilo da su se ti isti militanti već pripremali za ratovanje na brdovitom terenu jer ih odavde u znatnom broju šalju upravo na Nagorno-Karabah - ako je tako onda bi Putinova poruka bila još i snažnija.
Je li Erdogan poruku primio? Videćemo. Ako se u neko dogledno vreme pojavi za pregovaračkim stolom po pitanju sukoba između Jermenije i Azerbejdžana, poruku je primio i shvatio. Ako ne bude tako, Rusija će morati da pošalje i veće pakete.
Lukašenko održao lekciju Amerikancima! Više o tome OVDE.
Izvor: advance.hr
