Jednom, davnih devedesetih, prolazio sam pored srpskog sela. Veoma sam bio žedan, a usput nije bilo prodavnica. Vozač i ja smo otišli do obližnje kuće i zatražili smo vodu. Starija domacćica donela je bokal i pitala je – odakle sam? „Iz Rusije“. Žena me tada zagrlila i zaplakala. Rekla je da je 1944. godine, kada su Nemce ruski vojnici isterali iz sela, njena majka kleknula pred naše vojnike, obrisala im čizme sopstvenom kosom i rekla: „Konačno ste stigli, čekali smo vas tri godine“.
Mnogo godina kasnije, na sahrani bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, služba obezbeđenja smestila je sve prisutne novinare iza ograde, kako ne bi ometali prolazak kolone. Policajac je pogledao moju identifikacionu karticu i odmahnuo rukom: „Fotografiši, ruski brate! Mislio sam da si neki Nemac.“ U Požarevcu mi pokazuju brezov gaj koji su stanovnici zasadili u znak sećanja na sovjetske vojnike koji su poginuli tokom oslobođenja grada: po jedno drvo za svakog vojnika. Vlasnik kafića u Beogradu, saznavši da sam Rus, doneo je na poslužavniku veliki komad torte i džinovsku šoljicu kafe: „Ovo je na račun kuće, ja častim“. Taksista u Novom Sadu, dovozi me do stanice i odbija da naplati vožnju: „Kako bih, bez Rusa mi uopšte ne bismo postojali“. Ne mogu da kažem da se u Srbiji ovo sreće na svakom koraku, ali, ipak, takvi postupci nisu ni retkost. Prema anketama, 54% Srba podržava bilo kakvo delovanje Rusije, a 72% želi još intenzivniju saradnju sa našom državom, odnosno ovde nas vole i poštuju više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj državi. Srbi su glatko odbili da se pridruže ekonomskim sankcijama EU protiv Rusije, za razliku od Crne Gore. Ipak, Srbija teži ka Evropskoj uniji i zvanični je kandidat od 2009. godine, a neki njeni političari se zalažu i za ulazak u NATO. Novinar „AIF-a“ rešio je da razume: postoji li budućnost za rusko-srpsko prijateljstvo?
„Kupite naše jabuke!“
„Nažalost, i sama Rusija radi nedovoljno“, kaže šef nacionalističke stranke „Srpska desnica“ Miša Vacić. „Čak i ja to priznajem, iako sam otvoreni rusofil i ljubitelj i poštovalac vaše kulture. Vi razmišljate ovako: o, Srbija neće nikuda otići, nas tamo nose na rukama, treba da usmerimo svoje napore ka drugim zemljama, kako bi lokalni narod zavoleo Ruse. I onda ste iznenađeni – zašto Srbi gledaju u pravcu EU? Da, u Srbiji 70% celokupne trgovine je vezano za Evropsku uniju, dva miliona naših gastarbajtera tamo radi i šalje novac u maticu. Mi smo mali, imamo samo sedam miliona stanovnika. Ipak, nama je lakše da jabuke prodajemo Kini ili Južnoj Americi nego Rusiji. To ovako izgleda – gomila provera, gomila inspekcija, gomila dokumenata: da se ubiješ dok uspeš da izvezeš voće. Šta košta bogatu Rusiju da ovde izgradi fabrike, kupuje naše proizvode i prima srpsku radnu snagu na svoje tržište rada, da imaju prava kao što imaju i građani Kirgistana i Tadžikistana? Tada bi, naravno, svi zaboravili na Evropsku uniju. Uvek sam uz Rusiju, ljubav prema Rusima potiče od rođenja. Ali shvatam da naši ljudi moraju i da jedu.
„Iskorišćavaju kao robove“
Čak i srpska omladina koja se hrani Holivudom, koja više ne razume ruski jezik (kao starije generacije koje su ga učile u jugoslovenskim školama), koja više voli da komunicira sa mnom na engleskom jeziku, takođe se blagonaklono odnosi prema RF. Poslednjih godina dupliran je broj srpske omladine koja ima pozitivan stav prema Rusiji. „Nije iznenađujuće što su mladi ljudi, koji su se najpre divili Zapadu, naglo promenili svoje mišljenje“, kaže Stevan Gajić, doktor političkih nauka. „Zapadni političari su ranije tvrdili: borili smo se ne protiv vašeg naroda, već protiv totalitarnog režima Miloševića i sada će sve biti u redu. Potom su usledile otvorene ucene od strane Evropske unije i Sjedinjenih Država i unižavanje našeg nacionalnog dostojanstva – Kosovo nam je oteto. Mlađe generacije su konačno shvatile da su nam Rusi – pravi prijatelji.“
Razgovarajući na Trgu republike sa grupom studenata beogradskog univerziteta, jednostavno me preplavila atmosfera ljubaznosti – svako od njih želi da mi objasni zbog čega voli Rusiju. „Još od detinjstva su mi roditelji govorili da su Rusi naša braća“, oduševljeno kaže 18-godišnji Kristijan Gorazdović. „Oni su stali uz nas u Prvom svetskom ratu i pomogli nam u borbi sa Hitlerom. Šta je sa Evropskom unijom? Srbe tamo iskorišćavaju kao robove – da peru sudove u restoranima za evropsku gospodu, da čiste ulice za njima. Sada je 51% naših građana protiv ulaska u EU, a samo 9% je za stupanje u NATO blok. Kakve smo mi budale bili što smo sto godina verovali u zapadne bajke. Nadam se da ćete vi srušiti Ameriku!“
„Naučimo ruski!“
… Ali u stvari, i uz potpuno „rusofilsko“ stanovništvo Srbije, Rusija ne čini ništa kako bi izvukla koristi iz takve situacije, ili bar da podrži ovakva osećanja. „Nije mi jasno čime se bavi Kulturni centar Rusije u Beogradu“, ljutito govori 22-godišnja Biljana Vasiljević. „Iskreno sam želela da naučim ruski, tamo su mi rekli: imamo malo besplatnih mesta, moraćete da platite. Onda sam se odlučila za učenje španskog, jer su kursevi u Kulturnom centru Španije, potpuno besplatni. Razumem da Rusija nije dužna da donira oružje ili naftu Srbiji. Ali ako naši mladi ljudi žele da znaju veliki ruski jezik, možda se može napraviti izuzetak. Francuska, Nemačka, Velika Britanija takve želje podržavaju i podstiču“. Cinično pitam političara Mišu Vacića – iskrena ljubav je lepa (ne šalim se), ali šta Srbija može da pruži Rusiji osim njenog toplog zagrljaja? „Vojnu bazu u centru Evrope“, mirno odgovara Vacić. „I znam mnoge Srbe koji će biti oduševljeni, mnogi ljudi će se osećati sigurnije pod zaštitom ruske vojske. Logično, reakcija Zapada je jasna – zavisimo od Evrope zbog posla i finansija i sankcije bi nam momentalno uveli. Ako bi Rusija „osigurala“ i dala potporu srpskoj ekonomiji, svi bi pozdravili ovu odluku. Da smo imali rusku bazu 1999. godine, niko ne bi bombardovao Srbe.“
„Ako NATO napadne, mi ćemo da vas branimo“
… U beogradskom autobusu vozač uporno pokušava da vrati kurus jer sam mu dao krupnu novčanicu. Čuvši moj akcenat, pita: „Jesi li ti Rus?“, „Da“, „Pa, zašto nisi rekao, vožnja je besplatna.“ Srbija nije zaboravila žestoke sankcije Zapada koje su bile na snazi protiv te zemlje u periodu od 1991-1995. Desila se katastrofa koju Rusi ne bi mogli ni da zamisle. Nivo proizvodnje opao je za 62%, cene hrane za mesec dana (!) porasle su 3856 puta. Jednom je čovek od svoje plate mogao da kupi samo hleb za svoju porodicu, a zatim je izašao na balkon zgrade i bacio se na asfalt. Prirodno je da niko ne želi da se ponovi nešto slično – mala zemlja, kao što je Srbija, neće izdržati konfrontaciju sa Zapadom. Iako ljubav prema Rusima nije nestala – šteta je što smo mi na to zaboravili. Jasno je da je vojna baza u Srbiji veoma zanimljiv projekat, ali je malo verovatno da će taj projekat biti realizovan sutra ili prekosutra. Međutim, možemo kupiti srpske jabuke i organizovati kurseve ruskog jezika. „I oružje nam prodajte“, smeška se Miša Vacić. „A zašto vam treba? Ni sa kim ne ratujete.“
„Kako zašto? A, šta ako NATO napadne Rusiju, onda ćemo mi da vas branimo“. Jeste dobra šala, ali ka širenju i jačanju ruskog uticaja u Srbiji odavno se treba ozbiljnije pozabaviti.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 13, 2020
Izvor: Aif.ru/ prevod Balkanrus.com
