Piše: dr Ivan Pajović
U strukturi deficita nalaze se troškovi države za pomoć privredi u doba korona-krize, što se može opravdati spasavanjem mikro, malog i srednjeg sektora privrede od sloma usled ekonomske disrupcije, koja je pretila stihijskim zatvaranjem privrednih subjekata i porastom nezaposlenosti. Procenjuje se da je u najugroženijem mikro-sektoru privrede zaposleno oko 735.000 radnika i da je zbog korona-udara jedan od četiri zaposlena u tom sektoru trajno izgubio posao, uprkos intervenciji države.
Ukoliko se ponovi društvena i ekonomska stihija iz proleća 2020. godine, država neće više biti sposobna da uputi sličnu pomoć privrednoj likvidnosti. Međutim, u strukturi se nalaze i neki troškovi koji se čine potpuno neopravdani i populistički, kao što je bilo povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru od 10%, a tu su takođe i veoma velike subvencije firmama inostranih investitora koje država godinama izdvaja. U nekim slučajevima došlo se čak do 100.000 evra subvencija po otvorenom radnom mestu, što je svojevrsni paradoks. Uprkos ovako velikom deficitu, predsednik Republike najavljuje dodatnih 10% povećanja plata javnom sektoru u narednoj godini, uz podelu 5000 dinara pomoći penzionerima. Ovakvi postupci izgledaju kao prosipanje petroleja na požar.
Prema zvaničnim podacima, od ukupnog broja od 2.200.000 zaposlenih u Srbiji, javni sektor broji oko 600.000 stalno zaposlenih i oko 25.000 privremeno angažovanih, što predstavlja veoma veliki udeo. Treba imati u vidu da rečeni broj ukupno zaposlenih u zemlji nije potpuno egzaktan, jer institucije koje prate njihov broj ubrajaju u taj kvantifikator i ona lica koja su angažovana na privremeno-povremenim poslovima, a unose ih kao podatak za celu kalendarsku godinu, čak iako su radili samo kratko vreme. To govori da je udeo javnog sektora i veći nego što se čini, bez sumnje oko trećine ukupno zaposlenih u zemlji. Ovakvo stanje je preveliko opterećenje za ekonomiju deindustrijalizovane zemlje sa jako niskim fiskalnim kapacitetom.
Veliki državni deficit dovodi u egzistencijalnu opasnost ovaj veliki deo stanovništva, jer postoji opasnost da država ne bude u mogućnosti da ispunjava svoje finansijske obaveze prema zaposlenima. Ukoliko se vlast odluči da smanjuje budžetske troškove, veoma lako se mogu desiti dva scenarija: smanjivanje plata zaposlenima u javnom sektoru i/ili smanjivanje broja zaposlenih. Zastrašujući scenario je onaj već viđen devedesetih godina, a to je da država javnom sektoru mesecima ne isplaćuje zarade. Takođe, u vazduhu lebdi opasnost da država pokrene štampanje novca i započne inflatorno finansiranje, kojim bi, pored pokrivanja svojih obaveza, pokušala da „iscedi pare iz slamarica” građana, koji na štednji kod komercijalnih banaka poseduju između 10 i 11 milijardi evra. I to je scenario koji je već viđen, a koji je završen slomom iz 1993. godine.
Jedan od najpogrešnijih finansijskih poteza koji je povukla ova vlada bila je podela po 100 evra svim punoletnim građanima Srbije. Ova efemerna mera kumulativno je opteretila budžet sa oko 600 miliona evra, a osim populističkih poena nije donela ništa dobro. Međutim, međunarodne ekonomsko-političke organizacije, Evropska banka za obnovu i razvoj i Međunarodna organizacija rada (MOR) pohvalile su Srbiju za tu meru, tvrdivši da je ona „postigla zadivljujuće snažne efekte na smanjenje nejednakosti i siromaštva”. U svom izveštaju tvrde da je Vlada Srbije „uspešno obuzdala širenje siromaštva najizdašnijim i najopsežnijim paketom mera među ekonomijama Zapadnog Balkana”, između ostalog i programom podele 100 evra punoletnim građanima. Ilustrujući primerom, uporedili su dvoje zaposlenih, jednog sa platom od 200 evra, a drugog sa platom od 800 evra, gde je razlika između njih pre preduzete mere bila odnosa 1:4. Posle podele 100 evra, prvi je imao 300, a drugi 900 evra u džepu, pa se taj odnos smanjio na 1:3, što navodno govori o smanjenju nejednakosti. Ovakvo zaključivanje je očigledno banalno, jer je mera sprovedena jednokratno i u dugom roku nije promenila ništa, osim stanja još većeg javnog duga. I prorežimski Fiskalni savet je zauzeo stav da ovakvo zaključivanje nije ispravno, niti da je učinjena mera donela išta dobro.
Ostaje da se vidi koje će mere državna uprava preduzeti kako bi rešila pitanje deficita. Jedan od najverovatnijih scenarija je, naravno, dodatno zaduživanje. Uz to, nezaobilazno je pooštravanje fiskalnih i parafiskalnih mera. Već je povećan porez na imovinu građana, a najavljuje se proširivanje oporezivanja na štale, svinjce, nadstrešnice… što pomalo zvuči kao apsurd, ali nije nemoguće. Pokrivanje budžetskih „rupa” zaduživanjem i ranije je primenjivano, uprkost jako velikom javnom dugu, koji se procenjuje na oko 35 milijardi evra. Servisiranje dugova Srbiju će u ovoj godini stajati oko 7 milijardi evra otplate glavnice i oko 1,2 milijarde isplate kamate na dugovanje. Svemu tome mogu se dodati dugovanja građana prema bankama koja čine nešto više od milijarde evra.
Bilans Srbije u spoljnoj trgovini je takođe u velikom deficitu, oko 6 milijardi evra, jer se vrednost izvoza Srbije procenjuje na oko 15 milijardi, a uvoz na oko 21 milijardu evra. U Srbiju se uvoze čak i one robe za koje bi se reklo da su paradoksalne, kao što je na primer ljudska kosa i led, ali i poljoprivredni proizvodi koji u našoj zemlji bogato rađaju, na primer beli luk iz Kine, pasulj iz Kirgizije, paradajz iz Albanije… Ovakav odliv novca mogao bi biti sprečen uvođenjem određenih carinskih barijera, ali Srbija za tako nešto nema mogućnosti, jer joj je to politički zabranjeno. Transgranični tokovi roba i novca moraju biti potpuno slobodni, jer je to politika i doktrina Evropske Unije, kojoj Srbija ne pripada, ali je primorana da poštuje njena pravila, bez mogućnosti da koristi i privilegije koje imaju članice EU.
Očigledno je da Srbiju čeka veoma teška i neizvesna finansijska situacija u 2021. godini.
Tekstove dr Ivan Pajović možete pratiti svake nedelje na Pravdi https://t.co/YmLm87CMxP
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 7, 2020
Izvor: Pravda
