Piše: Boško Ćirković Škabo
„Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i radost nepomućenu. Nemojte im je mutiti, ne mučite ih, ne otimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne gordi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, prljaš zemlju svojom pojavom na njoj i za sobom ostavljaš svoj prljavi trag avaj, skoro svaki od nas!“
Ovo je deo mudrosti koju je u lik starca Zosima upisao Fjodor Mihailovič Dostojevski. Znam da se mnogi ljubitelji plodova njegovog besmrtnog pravoslavnog pera ne slažu sa ovim, toplim ali prilično nekanonskim zapisom. Znam da je i među onima koji će na taj citat potvrdno klimati glavom ogroman broj ljudi koji jednostavno nikada neće delovati po njemu. Kažem da znam. Ne sudim. Ni sam ponekad nisam na visini tog zadatka...
Čini mi se prikladnim da danas tako započnem. Tako sam juče zastao. Juče je Anji bio četrnaesti rođendan. Konačno sam joj završiti pesmu, napisanu , snimljenu i objavljenu još na albumu „Odmetnik je odsutan“, 2019. godine. Svim srcem hvala Saletu i Vladi, koji su omogućili da Ivana Vladović predivno otpeva refren. Baš onako kako je i trebalo da bude. Žobla i ja smo bili samo šarmantno neadekvatni za tu misiju. Miks novog snimka se praktično sam uradio. Ostalo je samo da izmontiram video. Zato sam od četvrtka svaki slobodan tren koristio za montažu. Krišom, da me žena ne provali. Nisam joj već skoro dve godine ni pustio pesmu. Sa spotom je tek ne bi emotivno podnela. Znam je, živimo zajedno, mnogo je gotivim...
Opet, meni je nešto zadalo zadatak kojem sam se svim srcem predao. Nisam se mogao zaustaviti dok nisam završio spomenik „misli i radosti nepomućenoj“, spomenik životu i ljubavi bez uslova. Ne očekujem da svi to razumeju. Štaviše, ne očekujem da iko to razume. Zato se i veselim svakoj iskrenoj pohvali. Zato i sokolim svakoga koga je delo rastužilo. Zato i razmišljam kako ima neke vajde i od silne moderne tehnologije: eto, na primer, spomenik može da se sluša, bilo kada i bilo gde. Pa puštam suze radosnice, čistim se. Slavim. Zaista sam srećan što sam imao šansu da pređemo toliki deo puta zajedno. Imam i još jedan jasan, nimalo jednostavan, cilj: da na zemlji ne ostavim samo „svoj prljavi trag“, kako bih zaslužio šansu da se sretnemo ponovo. Na brdu, u jurišu, na istoj strani... Ili na nekom još uzvišenijem mestu...
Danas, dok sam Nemanji pomagao oko koncepcije virtuelnog pismenog zadatka, na temu „Malog princa“ Antoana de Sant Egzeperija, setio sam se te prelepe priče o kružnom kosmičkom i životnom putovanju do „zahtevne ruže“. Imao sam sreću da su nam naše „zahtevne“ ruže poslate nakon što sam već uvideo besmisao lučonoša, pijanaca, birokrata, careva, kraljeva i generala, čuo lažljive jezike i osetio otrovne ujede zmija... Imao sam sreću da se ne smucam džabe po kosmosu. Jer dlakave ruže ne traže samo okopavanje i zalivanje. Treba to nahraniti, napojiti, šetati, lečiti, skupljati dlake po stanu i govna sa ulica... Treba mnogo energije i vremena za to. Zato i daju mnogo više od opojnog mirisa i zanosnog izgleda: ljubavnu toplotu neposrednog dodira i dubinu zahvalnog pogleda, koja zaista bezgrešno svedoče „misao božju“.
Trenutno gledam našu najnoviju Mašu Blek rouz, dok sklupčana u perecu žmuri na stolici kraj mene, i ne mogu da ne završim kružnim refrenom spomenika Anji i svim čupavim ružama:
„...Božji dar, o kom rado ću da pevam
svaki dan. Dok živim, da se sećam,
kad kroz kraj našim mestima se šetam:
Uvek puna LJubavi, bez uslova, ti bila si...“
Nisam Fjodor Mihailovič ali i ja ih, brate, baš volim.
Još jednu Škabovu kolumnu možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
