Piše: dr Ivan Pajović
Struktura političke, a naročito poslovno-finansijske scene u Rusiji, široj populaciji u Srbiji uglavnom je nepoznata. Nije tajna da je u našoj zemlji često prisutan osećaj nekritičke rusofilije, bogato začinjen specifičnim kultom ličnosti usmerenim prema predsedniku Vladimiru Putinu, koga neki čak nazivaju i „carem”. Nemoći i nevolje koje pritiskaju srpsko društvo u očima takvih posmatrača imaju rešenje u „spasu iz Rusije”.
Opčinjenost ruskom nuklearnom moći preslikava se kod lošeg poznavaoca opšte situacije na celokupno rusko društvo i često se smatra da bogatstvo ruske teritorije, velika količina prirodnih resursa, po pravilu podrazumeva i moć same države.
Da li je sve to baš tako?
Stanje ekonomije Ruske Federacije je veoma kompleksno pitanje za jedan kraći članak, ali postoje određeni ilustrativni primeri koji mogu pružiti određenu sliku kako se u toj državi upravlja finansijskim institucijama, pa onda izvesti i drugi kritički zaključci. Oni mogu radoznalog istraživača odvesti do mnoštva saznanja, koja, blago rečeno, mogu da zaprepaste.
Postavivši pitanje „Šta je to Sberbank” i kome pripada, uobičajeno je dobiti odgovor: to je državna i najveća komercijalna banka Rusije, pravi međunarodni finansijski mastodont sa milionima klijenata. Ona je uvek na čelu spiska moći ruskih banaka, uvek ispred VTB, Gazprombanke, Nacionalnog klirinškog centra, Rosseljhozbanke, Alfa Banke itd, koje su praktično finansijski patuljci u odnosu na nju. Ona se nalazi uvek u vrhu najjačih ruskih firmi po kapitalizaciji, rame uz rame sa Gazpromom i Rosnjeftom. Štaviše, 2017. godine izbila je po ovom kriterijumu na prvo mesto, ostavivši ova dva giganta iza sebe. Prema dobiti, njen rejting je takođe visok, u poslednje tri godine je na četvrtom mestu, posle Gazproma, Lukoila i Rosnjefta.
Tekstove dr Ivan Pajović možete pratiti svake nedelje na Pravdi https://t.co/YmLm87CMxP
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 7, 2020
Međutim, velika greška leži u ubeđenju ljudi da je u pitanju državna banka, pre svega zato što informacije ne crpe iz zvaničnih statističkih izveštaja, već isključivo iz medija, koji ih dovode u zabludu skrivajući istinu sa određenim ciljem. Gotovo da nema pisanog i elektronskog medija u Rusiji koji ne predstavlja Sberbank kao državnu banku. Takve tvrdnje javljaju se čak i na zvaničnom sajtu predsednika Rusije. Dakle i sama vlast svesno dovodi narod u zabludu.
Na zvaničnom sajtu Sberbanke postoji deo menija pod nazivom: Akcionari i investitori, sa podmenijem: Struktura akcionarskog kapitala. Prema datoj strukturi Bank Rosiji (Centralna banka) raspolaže sa 50,0% +1 akcijom; pravna lica-nerezidenti (drugim rečima – strane kompanije ili možda samo jedna) 45,64%; pravna lica-rezidenti (domaće firme) 1,52% i fizička lica-investitori 2,84%. Pošto su poslednje dve stavke praktično beznačajne, obratimo pažnju da prve dve čine 95,64% vlasništva, s tim da se ne treba zavaravati kako je Bank Rosiji pod državnom upravom.
Pogledajmo šta kaže Ustav Ruske Federacije, član 75, stav 2:
„Zaštita i obezbeđenje kursa rublje osnovna je uloga Centralne banke Ruske Federacije, što ona ostvaruje nezavisno od drugih organa državne vlasti”.
U Zakonu o centralnoj banci, član 1. piše takođe da funkcije i punomoći banka ostvaruje nezavisno od drugih državnih organa federalne vlasti. U članu 2. piše nešto još zanimljivije: „Bank Rosiji ima punomoć nad raspolaganjem, korišćenjem i raspodelom vlasništva Banka Rosiji, uključujući i zlatne rezerve. Korišćenje i opterećivanje obavezama rečene imovine nije dopušteno bez saglasnosti Banka Rosiji… Država ne odgovara za obaveze Banka Rosiji, a Bank Rosiji za obaveze države…”.
Šta je, dakle, u pitanju? Bank Rosiji zapravo je privatna banka, koja se ne nalazi pod kontrolom države, već ispunjava direktive Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).
Kada u javnost izlaze informacije tipa: „Rusija je ušla među pet zemalja sa najvećim zlatnim rezervama”, treba imati u vidu da to zlato ne pripada ruskoj državi, niti se ona time može koristiti – kao što smo videli iz gorepomenutog člana 2. Zakona o centralnoj banci.
Da je centralna banka nezavisna i ne odgovara organima državne vlasti, ne jednom je izjavu dao i Vladimir Putin „da ona u skladu sa zakonom i opštom svetskom praksom, kao nezavisna struktura, nije pod kontrolom države i deluje isključivo samostalno”. Još od 2000. godine u javnosti kruže bajke o tome kako Putin želi nacionalizaciju centralne banke, međutim, njegove izjave govore sasvim suprotno, a konkretnih dela nema.
Vratimo se na najjaču komercijalnu banku Rusije – Sberbank, i čoveka koji njome upravlja, Germana Grefa. O ovom čoveku postoje teško dostupne informacije, bolje rečeno informacije koje se planski skrivaju, a tiču se toga za koga ovaj čovek zapravo radi.
Kakve odnose ima sa američkim holdingom JP Morgan Chase, „teškim” oko 2,5 triliona dolara? Odavno kruži priča da je Gref član međunarodnog saveta ove korporacije, ali dokaz o tome je jako teško naći. Međutim, na zvaničnom sajtu JP Morgan još od 2012. godine može se naći njegovo ime među članovima međunarodnog saveta.
Isti podaci postoje i za 2017. godinu na istom sajtu, doduše na turskom jeziku. Na sajtu Sberbanke ovakve informacije ne postoje. Takva se informacija, naravno, ne može naći ni na Vikipediji. A i kako bi? Ona bi poljuljala verovanje u bajku da je Sberbank državna ustanova.
Za kakve je to zasluge stranom holdingu Gref postao član njihovog međunarodnog saveta? Vrlo verovatno jer holding poseduje onih 45, 64% vlasništva Sberbanke, tj. oko polovine. Međutim, Gref kao glavni menadžer utiče i na preostali paket akcija, tako da je moć upravljanja ovom finansijskom ustanovom potpuno u njegovim rukama. Da... ali – u čijim je rukama on?
Međutim, nije Sberbank jedinstven slučaj problematičnog vlasništva i upravljanja, već i druge velike vodeće kompanije, pre svega iz sfere energetike, kao npr. Gazprom i Rosnjeft. Na svetlost dana izlazi da se pred javnost iznose preparirane informacije, koje ne odgovaraju činjeničnom stanju.
Sve ovo rečeno samo je smernica radoznalima za dalja istraživanja u pravcu razumevanja stanja ekonomije i finansija jedne veoma kompleksne države i njenog očigledno problematičnog upravljanja nacionalnim resursima.
Prosek zarada u Rusiji je sa oko 600 dolara u prošloj godini krenuo da opada sa krizom koju je izazvao nedavni nagli pad cene nafte. U ovoj zemlji prosečan građanin živi na egzistencijalnom minimumu, uprkos neobično velikim prirodnim, a naročito energetskim resursima koje ova zemlja poseduje. Bez ikakve sumnje – to je veliki paradoks.
Zašto je to tako? Odgovor nije jednostavan niti jednoznačan. Jedan od njih, veoma važan, leži u principu upravljanja ekonomsko-finansijskim sektorom, kako je to u ovom članku opisano. Drugim rečima – ruskim novcem ne upravljaju Rusi.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 14, 2020
Izvor: Pravda
