Piše: Aleksandar Pavić, Sve o Srpskoj
Još više od toga. Iako su pomenuti sporazumi sklopljeni na zgarištima zapadnog intervencionizma i otvorenog gaženja pravila posleratnog svetskog poretka, na čelu sa tadašnjim jednopolarnim hegemonom Sjedinjenim Američkim Državama – Rusija je ta koja ih svih ovih godina najviše i najdoslednije brani. I biva, u procesu, optužena za raznorazna nepočinstva od tih istih zapadnih sila, uključujući i famozno ”širenje malignog uticaja”.
Vredi ponoviti: političkom Zapadu, oličenom u SAD, EU i NATO, posebno smeta rusko zalaganje za dosledno poštovanje sporazuma sklopljenih pod pokroviteljstvom i uz preovlađujuću volju – Zapada. Zvuči sumanuto, ali je tako.
U osnovi ove naizgled nadrealne situacije stoji odveć dobro poznat fenomen zapadnog kompleksa superiornosti ili, da citiramo povampirenu Medlin Olbrajt – izuzetnosti. Naime, vodeće zapadne sile smatraju da su one te koje su pozvane da drugima neprestano nameću pravila, da ih zatim u hodu menjaju, u skladu sa novonastalim zapadnim potrebama ili prohtevima. I ne samo to – već da svi ostali to bespogovorno prihvataju. Ili da budu optuženi za ”maligni uticaj”, pa čak i ”agresiju”.
To su otprilike ta pravila igre, taj čuveni “rules–based order” – u kojem Zapad jedini treba da svira, a svi ostali, uključujući i globalne sile poput Rusije i Kine, da plešu po zadatim tonovima.
Sergej Lavrov se osvrnuo na ovo stanje stvari pre nešto više od dva meseca, tokom velikog intervjua koji je 14. oktobra dao za ruske medije „Sputnjik“, „Komsomoljska pravda“ i „Govori Moskva“. I ne samo da se osvrnuo, već najavio i svojevrsno okretanje novog lista u ruskom odnosu prema Zapadu.
Taj osveženi dah sa istoka se dao naslutiti u Istočnom Sarajevu, Beogradu i Moskvi tokom Lavrovljeve mini balkanske turneje od 14. do 16. decembra. Nije samo bila reč o doslednom zalaganju za poštovanje gore pomenutih mirovnih sporazuma, već i o još jasnijem stavljanju do znanja na koga Rusija posebno računa u regionu – na Srpsku i Srbiju – ali i o većoj spremnosti da ponovo odškrine dugo (preko 16 godina) pritvorena vrata u Zagrebu, koji i sam izgleda napokon shvata da na Zapadu neće naići na adekvatno razumevanje kad je reč o zaštiti vitalnih interesa svojih sunarodnika u BiH, kojima političko Sarajevo preti permanentnom majorizacijom, i da boljeg utočišta od izvornog Dejtona nema na vidiku.
Možda bi doskorašnja Rusija, posle adolescentnog incidenta koji su priredili Komšić i DŽaferović, izbegla da tako eksplicitno prozove dve trećine Predsedništva BiH za ”nesamostalnost”, odnosno da rade ”po nečijem nalogu”, i ”ne izražavaju interese svojih birača nego interese spoljnih snaga koje nisu zainteresovane za to da zemlje Zapadnog Balkana realizuju pravo na realizovanje uzajamno korisne saradnje”. Isto kao što bi se verovatno uzdržala da tako eksplicitno istakne ”neophodnost” suprotstavljanja mentalitetu ”kolonijalnih vremena” koji je i dalje na sceni u EU.
Ali to više nije ta, uglavnom reaktivna Rusija. To traže ne samo sve zaoštrenije međunarodne okolnosti, već i rusko javno mnjenje.
Po rečima jednog od novinara koji su postavljali pitanja Sergeju Lavrovu, ”naši slušaoci nas stalno zovu i govore da bi Rusija trebalo da prestane da izražava zabrinutost prema raznim situacijama već da aktivnije, pa čak i agresivnije promoviše našu agendu i inicira procese umesto da odgovara na tuđe poteze”.
Zato oni koji smatraju da su poruke koje je Sergej Lavrov uputio prilikom svoje posete samo prolazna epizoda i nekakvo rusko ”tvrđenje pazara” posle kojeg će se sve vratiti na staro, treba pažljivo da pročitaju pomenuti intervju. Bolje je da već sad počnu da se privikavaju na činjenicu da je Rusija (konačno) izgubila iluzije kada je reč o političkom Zapadu, i da će utoliko odlučnije nastojati da deluje najpre u skladu sa sopstvenim interesima, u saradnji sa onima koji iste dele ili uvažavaju.
Evo nekih ključnih stavova koje je Sergej Lavrov izneo:
– Nije poenta u tome da li se može nastaviti po starom, već da li se više išta može raditi sa EU, koja ne samo da se obraća Rusiji sa visine već to čini na jedan ekstremno nadmen i arogantan način, zahtevajući da odgovaramo za neke naše navodne grehe. Mislim da ne moramo nikom da polažemo račune.
– Rekli su nam da nismo još dovoljno zreli da bismo bili geopolitički partner EU, kao što je to nedavno primetila Ursula fon der Lajen. Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas je rekao da neslaganja sa Rusijom ne moraju značiti da Nemačka ne može imati dobre ili bar pristojne odnose s njom. Teško da će naši odnosi biti dobri u doglednoj budućnosti, i to ne našom krivicom.
– Na temu nevidljivih pravaca i mogućnosti za novi pristup EU prema Rusiji, trustovi mozgova i politički analitičari sa bliskim vezama sa nemačkom vladom su otvoreno počeli da rade na novoj Istočnoj politici. Zapravo, oni predlažu demontiranje sadašnje bilateralne agende. Po njima, mi smo nekada imali strateško partnerstvo, ali to je sada stvar prošlosti… Rusija je navodno odbila da prihvati gledišta EU i NATO i tako postala njihov suparnik kada je reč o glavnim pitanjima vezanim za svetski poredak. To kažu ovi ljudi sa bliskim vezama sa nemačkom vladom. Predlažu odustajanje od strateških planova za partnerstvo sa Rusijom.
-Šta više, dok je do nedavno EU govorila da, uprkos strateškim neslaganjima sa Rusijom, može s njom da sarađuje tamo gde postoje zajednički interesi, ovi novi analitičari koji formulišu novi pristup predlažu paradigmu prema kojoj će saradnja čak i u tim oblastima biti moguća samo ako Rusi promene svoje ponašanje. I ta ideja dobija na zamahu.
– Vreme je da prestanemo da sebe vrednujemo na osnovu ocena koje nam daje kolektivni Zapad ili pojedinačne zapadne zemlje. I to je ono što radimo.
– Ako imamo partnere (a oni predstavljaju ubedljivu većinu), koji su spremni da traže ravnotežu interesa na osnovu uzajamnog uvažavanja, treba da nastavimo da sa njima sarađujemo.
– Mi smo učtivi ljudi… Moramo da ostanemo privrženi svim sporazumima postignutim uz naše učešće… Ali je nešto sasvim drugo kad smo prinuđeni da ubeđujemo potpisnike raznih mirovnih sporazuma da poštuju sopstvene obaveze.
– Međutim, ne treba da se ponašamo kao Amerikanci. S tim se ne mogu složiti. Oni su nepristojni, neuljudni i drski, mada u isto vreme pokušavaju da uče sve druge o pravima svake nacije da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 22, 2020
Ovim vrlo jasnim porukama Sergeja Lavrova treba dodati i one koje je Sergej Šojgu nedavno uputio nemačkoj ministarki odbrane. Naime na njene konstatacije da sa Rusijom treba razgovarati ”sa pozicije sile”, ruski ministar odbrane ju je savetovao da ”pita dedu kako je to razgovarati s nama sa pozicija sile”, kao i da je Nemcima još uvek potrebno”stotinu godina, ako ne i više, da biste izmolili oproštaj za ono što su radili vaši preci” – što je, inače, poruka koju bi svaki srpski ministar trebalo da nauči napamet i primeni u praksi u svakoj odgovarajućoj prilici (na primer, kada Nemačka pokušava da nam drži lekcije o Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj i odnosima sa Rusijom i Kinom).
Tokom poslednje decenije je Rusija otvoreno nudila Zapadu mogućnost stvaranja jedinstvenog evroazijskog prostora nedeljive bezbednosti. Nažalost, na kraju je bila primorana da zaključi da politički Zapad za to uopšte nije zainteresovan, i da se u njegovim glavnim centrima moći nikada nisu odrekli mentaliteta ”nulti sume” – odnosno da treba nekom da smrkne da bi drugom svanulo.
Današnji Zapad je i dalje zainteresovan isključivo za nove verzije Drang nach Osten-a. Zato mu je bitan NATO. Zato je bitna Srbija, i zato je bitna Republika Srpska – kao poslednje brane protiv konsolidovanja pozadine novog fronta ka Istoku.
U svetlu novog totalitarizma koji se uveliko rađa na Zapadu sa jedne strane i ponude sa Istoka za saradnju na ravnopravnim odnosima sa druge, ovde se ne radi samo o pukom izboru saveznika i uzajamnosti interesa – već, sve više, i o civilizacijskom izboru.
Poseta Sergeja Lavrova je to dodatno iskristalisala.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 21, 2020
Izvor: sveosrpskoj.com
