Piše: Boško Jakšić
Aleksandar Vučić nedavno je gotovo izvinjavajućim tonom priznao da je pogrešio: nije ukrao 700 miliona evra, već 619. „Imamo dokaze”.
Za razliku od predsednika, ne posedujem nikakve dokaze o krađi Dragana Đilasa, ali pošto mogu da pretpostavim da on do njih, dokaza, svakako može da dođe, onda se nameću pitanja:
Zašto se ništa ne preduzima?
Zašto republička tužiteljka ne postupa?
Zašto predsednik i vlast šire optužbe koje nisu dokazane? O tome da li je neko „lopov” odlučuje sud, a ne političari.
Vučić je ko zna koliko puta tvrdio da je upoznat sa finansijskim poslovanjem četiri Đilasove kompanije koje su, tvrdi, u devet godina do 2019. ostvarile poslovni prihod od inkriminisanih 619 miliona evra – što je impozantna suma za jednog „prodavca magle”, kako predsednika Stranke slobode i pravde naziva Goran Vesić, apsolutni rekorder u frekvenciji blaćenja Đilasa po minutu.
Vučić je presretan kada se ovde pojavi neki strani investitor sa 30 miliona evra, a propušta da utvrdi kako je nestalo 619 miliona evra. Državni budžet bi se obradovao kada bi se vratila barem polovina tog novca „pokradenog od građana Srbije”.
Zna predsednik da je „prihod” jedno a „ukradeno” drugo, ali zgodnije je da javnosti tajkuna Đilasa prikaže kao „lopova”. Tim pre, a valjda i isključivo, zato što je Đilas lider opozicione stranke.
Đilas je vremenom postao personifikacija svih zala „žute bande”, poštapalica svakom karijernom naprednjaku, simbol „lopovske Srbije” koja je zemlju dovela na ivicu bankrota i haosa, da bi sadašnje vlasti učinile taj odlučan korak unapred.
Nekada je, septembra 2013, tadašnji vicepremijer i lider SNS-a odgovarao na optužbe tadašnjeg gradonačelnika Beograda i predsednika Demokratske stranke rečima da nema vremena da se bavi „besmislicama besposlenih ljudi”.
Klevetnički način obračuna sa političkim rivalom sada je mahom prepustio svojim statistima. Direktiva je da ga ne ispuštaju iz vida. Da bi sve delovalo uverljivije, treba pridružiti i Dragana Šolaka, moćnog medijskog magnata čije televizije zagorčavaju vlastima uživanje u Zlatnom dobu. Potom i Đilasovog brata Gojka.
Nema tog naprednjaka ili njima bliskog ko se nije oprobao na Đilasu. On je „ukras” retoričkih veština Marije Obradović, Irene Vujović, Aleksandra Martinovića, Vladimira Orlića ili Marjana Rističevića.
Ministar zdravlja optužuje da se Đilas ugrađivao u poslove u zdravstvu, da je zarađivao na bolesnima. Kakav kontrast u poređenju sa herkulovskim naporima predsednika da sačuva zdravlje naroda!
Poslanici u skupštini pravdaju dnevnice ustremljujući se na omiljenog kolovođu „profiterske bande”, a junoše SNS-a su po završetku partijske večernje škole dobro naučili da reže na jedno prezime.
Medijski poslušnici revnosno kevću pošto milioni građana treba da znaju da je Đilas „lopov”. Režimski tabloidi i televizije svakodnevno bombarduju uterujući ljudima „istinu” u glavu – zaboravljajući kako je taj model prošao pre dve decenije.
Svakoj vlasti je lakše kada identifikuje dežurnog krivca kome će uknjižiti sva nepočinstva zločeste prošlosti jer tako sebe predstavlja kao spasioca zemlje koju su prethodnici uveli u Danteov deveti krug pakla. Treba ime i prezime.
Pre nekog vremena to je bio Miroslav Mišković. Poslužio je kao povod odlučnog razračuna sa tajkunima i korupcijom na kojoj je Vučić počeo da gradi karijeru i predstavlja sebe kao mesiju koga je Srbija konačno dočekala.
I šta bi? Od stotina miliona evra za koje je Mišković bio optužen, ostade neka tričarija od para, a ni za njih nema dokaza da su ukradene, proneverene i utajene. Vlast se, bez argumenata, uplela u slučaj iz koga ne zna kako da izađe. Da prizna grešku neće. Da dobije proces ne može. Moli boga da optuženi ode na onaj svet i da se slučaj zatvori.
Tako i sa Đilasom. „Imamo dokaze”, ponavlja predsednik države, što je eho reči njegovog nekadašnjeg koalicionog partnera Slobodana Miloševića koji je ispred skupštine uzviknuo „hapsićemo” – da bi se kasnije ispostavilo da je lišavanje slobode Azema Vlasija bila katastrofalna greška.
Biće da Vučić oba ova slučaja dobro pamti. Neće da se zaleće, ali ne obustavlja kampanju. Ne preduzima ništa da Đilas postane predmet obrade nadležnih organa, da se otvori istraga, da ako treba bude suđen i zatvoren. To je posao nezavisnog sudstva, želeo bi da verujemo.
Količina Đilasa po glavi stanovnika Srbije postaje neizdržljiva, a i psihijatar laik bi zaključio da se gazda nešto unervozio. Možda strahuje da „Đilas, Đilas” sve manje pali kao onomad „Mišković, Mišković”. Čudi me da mu savetnici ne kažu da ili prekine sa pucnjima u prazno – tačnije sebi u noge – koji unose konfuziju u narod, ili da preduzme mere koje su mu na raspolaganju. A tim merama je nebo granica.
Predsednik bi trebalo da pomogne da Đilas izađe pred lice pravde, ali strah od pokretanja postupka je strah da u nedostatku dokaza ne bi bilo presude. Ispostavlja se da postoji rizik da čak i politizirani pravosudni sistem nije u stanju da ispuni želju vlasti. Zato je lagodnije obračunavati se sa Đilasom u sali skupštine ili haubičkim udarima tabloida. Efikasnije je svakodnevno blatiti.
Vreme je da naprednjaci već jednom obustave baražnu paljbu bez dokaza i da sa političkim rivalom počnu da komuniciraju kako pristaje civilizovanoj demokratskoj zemlji.
Može li ova stvar da se završi po kratkom postupku pa da svi nastavimo da živimo koliko-toliko normalno: Đilas u apsu ili na slobodi, Vučić srećan i rasterećen košmara koji ga proganja ili pred sudijom zbog lažne klevete, a svi mi oslobođeni prljave kampanje.
O buntu jednog građanina Srbije pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
