Piše: dr Ivan Pajović
Pored velikog talasa poskupljenja koji je zapljusnuo građane Srbije poslednjeg meseca 2020. godine, još jedna stavka u budžetu svakog građanina koji ima tekući račun u banci biće skuplja u sledećoj godini od 15% do 60%. U pitanju je održavanje tekućih računa koje građani moraju da imaju, jer preko njih primaju zarade i penzije. Osim ove usluge, povećane su cene SMS obaveštenja, korišćenja bankomata i td. Procene govore da će građani održavanje računa plaćati prosečno oko 2.300 dinara godišnje, a u nekim slučajevima i znatno više.
Broj zaposlenih u Srbiji je oko 2.200.000, a penzionera oko 1.700.000, ukupno 3.900.000 ljudi sa tekućim računom, s tim da bi to bio minimalan broj, jer tekući račun poseduju i druge kategorije stanovništva. Procenjuje se da će prosečna cena održavanja tekućeg računa posle ovog poskupljenja biti oko 2.300 dinara godišnje, a u nekim slučajevima i više. Ukoliko pomnožimo minimalni broj tekućih računa sa prosečnom cenom održavanja, dolazimo do svote od 8.970.000.000 dinara godišnje, tojest više od 76 miliona evra koje građani Srbije svake godine poklone komercijalnim bankama za uslugu koja praktično i ne postoji, jer je po automatizmu vrše računarski algoritmi. Ova svota je, razume se, znatno viša, ako se uzme u obzir da je broj tekućih računa ipak veći od ovde obračunatog, a takođe prisutne su i druge prateće usluge banaka. Jedna od najpaprenijih „usluga” predstavlja zaduživanje takozvanim dozvoljenim minusom, na koji se obračunava astronomska kamata od 30 do 40%. Drugim rečima, primorani da svoje plate i penzije primaju preko računa banaka koje su pretežno u stranom vlasništvu, srpski građani plaćaju specifičan vid paraporeza stranom bankarskom faktoru, a da zauzvrat praktično ne dobijaju ništa. Komercijalne banke samostalno odlučuju o ceni svojih usluga i nisu u obavezi da unapred dostavljaju Narodnoj banci obaveštenje o promenama tarifa za usluge koje plaćaju klijenti, već su o tome dužne samo da izveste klijenta najmanje dva meseca ranije.
Na srpskom tržištu posluje 26 banaka, 14 platnih institucija i dve institucije elektronskog novca. Posle prodaje 83% državnih akcija Komercijalne banke (koja je pokrivala čitavih 11% bankarskog tržišta i bila treća po učešću na njemu) Novoj ljubljanskoj banci, u strukturi bankarskog sektora Srbije 20 banaka je u većinskom stranom vlasništvu, tri u vlasništvu Republike Srbije, a to su Banka Poštanska štedionica, MTS banka i Srpska banka, a tri banke su u vlasništvu domaćih privatnih lica. Očigledna je predominacija stranog bankarskog faktora u odnosu na domaći, koji je sa prodajom Komercijalne banke znatno oslabio. Prema podacima Narodne banke, na tržištu su najjače Inteza i Unikredit banka, koje drže oko 27% bankarskog tržišta. Ista institucija daje podatke sa kraja 2019. godine koji govore da je učešće banaka sa stranim kapitalom iznosilo 75,7 %. Sa prodajom Komercijalne banke i njenog učešća sa oko 11%, učešće stranih banaka popelo se na oko 87%.
Prema izjavama Narodne banke, promene na bankarskom tržištu događaju se po doktrinarno prihvaćenim tržišnim principima. Međutim, stručnoj javnosti je poznato da je Komercijalna banka prodata stranom faktoru po sporazumu (ili „sporazumu”) sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Posle petooktobarskih promena banke su počele da niču kao pečurke posle kiše – u kratkom periodu pojavilo se oko 80 banaka. Pod pritiskom stranog (tj. američkog) faktora usledilo je 2002. godine uvođenje stečaja u četiri velike državne banke: Beogradske banke, Beobanke, Jugobanke, Investbanke, a sve pod izgovorom da toliko loše posluju da mogu ugroziti privredu. Takođe, iste godine ukinut je Zavod za obračun i plaćanje (ZOP), (naslednik Službe za platni promet i Službe društvenog knjigovodstva), čime je država izgubila mogućnost da prati kretanje novca preduzeća unutar zemlje i van nje, sprečava poresku evaziju i korupciju. I ne samo to, već se odrekla velikih prihoda od finansijskih transakcija, koje su prepuštene komercijalnim bankama. Same banke nisu bile ni dovoljno stručne ni zainteresovane da beleže i prate tokove novca, jer bi efikasnim nadzorom gubile klijente. Na ovaj način potpuno je uništeno domaće finansijsko tržište. Očigledno je da su te mere preduzete kako bi se smišljeno otvorio prostor za ulazak stranog bankarskog kapitala, koji, kako se po podacima vidi, danas u ogromnom procentu preovlađuje u Srbiji.
Državnim bankama u toku devedesetih godina može se staviti na teret moratorijum na podizanje devizne štednje (tzv. stara devizna štednja) kao i zloupotrebe ondašnjih funkcionera vlasti, koji su koristili ekstra-privilegiju da kupuju devize po zvaničnom kursu banaka koji je bio višestruko niži od tzv. uličnog kursa namenjenog stanovništvu, a takođe su uzimali povoljne dinarske kredite koje nisu realno otplaćivali, jer ih je vremenom progutala inflacija. U pitanju su bile i druge vrste malverzacija. Ali, uprkos tome, nijedna zemlja iz takvih ili sličnih špekulativnih razloga ne uništava svoje banke. Primer je Amerika u doba ekonomske krize iz 2008. godine: uklonjen je menadžment banaka koje su loše poslovale i u njih je upumpala državni novac, spasivši ih od bankrota.
Banke u Srbiji beleže rekordne dobiti. U 2018. godini prihodovale su preko 500 miliona evra, a u 2019. godini procenjuje se da su dostigle rekordnih 700 miliona evra. To je novac prikupljen na bankarskom tržištu od našeg naroda, a njime po svom nahođenju raspolaže strani faktor i ako želi, može ga izneti iz zemlje. Od poslovanja ovih banaka naša zemlja trpi štetu, uprkos zvaničnim ubeđivanjima da su te banke oslonac, kreditor naše privrede. NJihov cilj je isključivo profit, njih srpska privreda ne zanima.
Privredi Srbije neophodna je domaća investiciona banka koja bi davala podstrek domaćoj privredi i njenom razvoju i čiji prevashodni cilj ne bi bio profit i samo profit, što je slučaj sa svim stranim bankama. Ključno je da novac između banaka i privrede cirkuliše u našoj zemlji, a ne da se iznosi iz nje.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića možete čitati u našoj rubrici STAV.
Izvor: Pravda
