Kada kažete „đubre“, pomislite na?
Đubre je ono što nikome ne treba i ničemu ne služi, škart koji ne može da se reciklira i zagađuje sve oko sebe. U prenesenom značenju, đubre su glavni junaci mog romana, đubre je i društveni sistem koji su uspostavili. Ako to predugo traje, a traje, na kraju se i čitav narod pretvara u đubre. Današnja Srbija predstavlja korumpirani, poltronski i civilizacijski otpadak. Lepa i zdrava Srbija danas je mit, jer su u njoj trajno zagađeni voda, zemljište i vazduh. Srpski domaćin je mit, jer je od njega ostalo poniženo stvorenje, koje prodaje svoj glas za hiljadu dinara, a rođenu decu tera u inostranstvo. Belosvetske korporacije grabe poslednje ostatke naših mitskih prirodnih resursa, govna nam se izlivaju u reke iz kojih pijemo vodu, a nade nema. To je đubre, a ne zemlja. Ako je za utehu i ostatak čovečanstva je nesaglediva gomila đubreta. LJudi su se nekontrolisano namnožili, a primitivizam, sebičluk i krvožednost koje nosimo iz genetskog zapisa pećinskog čoveka dominiraju planetom. Još od planiranja ovog romana, u jesen, 2018, kao zaplet sam zamislio višu silu, koja neće samo ugroziti srpski režim, već i čitavu planetu. Radnja je trebalo da se odigrava u izbornom štabu vladajuće stranke, u izbornoj noći, u kojoj odnose još jednu laku pobedu na nameštenim izborima. U zlo doba, stiže vest da je u Indoneziji proradio supervulkan i da počinje novo ledeno doba, koje će obeležiti kraj civilizacije, a samim tim i njihov kraj. Delovalo mi je to kao zgodan zaplet za dramski tekst. Godinu dana kasnije zaključio sam da ipak moram da im posvetim roman. Supervulkan zamenio sam supekugom, a umesto čelnika srpskog režima, smislio sam Dragišu, antisuperheroja, koji iz senke upravlja Srbijom. Kad se sve to skockalo, u leto 2019. počelo je da se rađa „Đubre“.
Sivi punto ili bentli? Koji bi odabrao autor romana i zašto?
Ja vozim crveni punto, (decembar, 2009, prvi vlasnik, cena povoljna). Pre njega, vozio sam krajsler neon automatik od 2000 kubika, čudovište koje mi je bilo milo, ali je trošilo previše benzina i što mi je najteže padalo, privlačilo je pažnju. Pošto sam ga ovekovečio u romanu „Sve crvenkape su iste“ koji je imao ogroman tiraž, lako je po krajsleru moglo da se provali gde sam, što mi prvo nije smetalo, a onda mi je zasmetalo. Smetalo mi je i kako je taj auto uticao na mene i moje ponašanje, jednostavno automatik sa toliko konja ne možete da vozite normalno, morate da ga gazite, a ako ga gazite, onda dovodite u opasnost svoj i tuđe živote. Rešivši da unormalim svoj način života, zaključio sam kako je punto sjajno rešenje. U njemu ne možeš da budeš razvratan, vrlo ograničeno možeš da divljaš, u puntu si praktično nevidljiv. On služi da me odveze od tačke A do tačke B i neverovatno je povoljan za održavanje. Zanimljiva je priča o bentliju koji vozi Dragiša u „Đubretu“. Sve do poslednje ruke knjige vozio je Audi Q8 sa blinkerima i policijskom sirenom, a onda sam saznao da je u junu, 2018, kada se dešava radnja, Q8 bio samo koncept. Prebacio sam ga u Q7, a Dejan Papić, vlasnik Lagune i čovek koji se mnogo bolje razume u skupa kola rekao mi je: „Glupo je da Dragiša vozi jeftiniji auto od svoje ćerke, koja vozi kajena. Zašto ne bi, na primer, vozio bentli?“ Zamislio sam debelog, proćelavog gospodara Srbije u havajskoj košulji, u bentliju sa blinkerima i policijskom sirenom i zaključio da je to pravi auto za njega. Kada bih imao dovoljno para i kada bih želeo da izađem iz punta, kupio bih micubiši lanser.
Koja je veza između paketa kokaina i Draže Mihailovića?
To je referenca na vest iz 2019, kada je na Atlantiku zaplenjeno 800 kilograma kokaina, od kojih je dobar deo bio spakovan u pakete sa likom Gavrila Principa, što jasno ukazuje na poreklo ekipe koja je švercovala tu robu. Radeći svoj prljavi posao, ostavili su za sobom i taj mali nacionalni omaž, verovatno iz čistog zezanja. Vođen onom starom: „Druže Tito, tebe Srbi lažu, oni vole đenerala Dražu“, Dragiši, koji je u Srbiji glavni za sve, pa tako i za valjanje gudre, na koju je pritom ozbiljno navučen, podario sam pošiljku na kojoj je lik Draže Mihailovića. Ako Dragišu posmatramo kao simbol Srbije poslednjih decenija, onda se to može protumačiti i kao da se Srbi u ogromnim količinama fiksaju Čičom. Nije mi to bila namera, ali kao što se često dešava u romanima, određena simbolika u njima pojavljuje se naknadno, mimo volje pisca.
Šta za Dragišu znači stranka, šta za Vas kao autora znači Dragišino mišljenje?
Dragiša nije član nijedne stranke, on je gospodar svih stranaka i svih političara. Dragiši stranke predstavljaju sredstvo kojim on ostvaruje svoje ciljeve - što veću društvenu moć i što više para u šteku. Dragiša s podjednakim prezirom gleda na najviše državne organe, radnike koji na divlje grade njegove brojne zgrade po Beogradu ili recimo Rome, kojima uzima reket od pokradenog bakra ili plena stečenog džeparenjem. NJegovo ophođenje prema najvišim državnim organima verovatno kod dela čitalaca Dragišu čini simpatičnim, pošto u pravom životu nema nikoga ko bi se tako nad njima iživljavao. Dragišino maltretiranje onih koji svakodnevno maltretiraju nas je okrepljujuće. Na žalost, taj osećaj je samo još jedan dokaz naše nemoći da bilo šta promenimo.
Ko danas ubija zbog ogrebanog auta?
U đubretu kakvo je Srbija mnogo je onih koji bi ubili i za manje. Pitanje je ko bi za to odgovarao. Pripadnici državnog vrha i članovi njihovih porodica prolaze nekažnjeno kakav god zločin izvršili, a onaj koji će u napadu besa nekoga izbosti nožem jer mu je ogrebao kola, ići će u zatvor, pod uslovom da nema veze u vrhu vlasti. Dragiša je vrh piramide zla i on polazi od toga da će, zbog svoje preke naravi, nekoga verovatno ubiti ako mu slučajno ogrebe kola. Dragiša zbog toga, naravno, ne bi odgovarao, ali ne smemo se zavarati i pomisliti da u njemu ima nečeg ljudskog. On odustaje od vožnje bentlija u pijanom stanju ne zato što bi mu smetalo ako nekoga ubije, nego pre svega da ne bi ogrebao bentli, a zatim i zbog smaranja koje bi usledilo dok pozove sve telefone ne bi li ispeglao situaciju. Postoji šansa da će mu takav incident na kratko upropastiti provod, što je takvom tipu nedopustiv rizik.
U romanu kažete da inostrane pederčine upravljaju domaćim pederčinama, gde pronalazite inspiraciju kada stvarate i pišete? Koliko je teško pronaći ideje i preneti na papir?
To je Dragišin žargon. Ne misli on na homoseksualce, iako ni njih ne voli, već pod stranim pederčinama misli na privilegovane inostrane lezileboviće, koji zahvaljujući pedigreu ili vezama u nekom lobiju, upravljaju kolonijama kakva je Srbija. Domaće pederčine su političari, koji su pod direktnom Dragišinom kontrolom. Dragiša zna da Srbija nije suverena zemlja, već interesna zona, a aktuelna domaća politička elita puki izvršilac stranih naloga. U stvarnosti, u kojoj Dragiše nema, postoje samo „inostrane pederčine koje upravljaju domaćim pederčinama“, a na terenu, gde stranci nisu prisutni, Dragišinu ulogu preuzimaju stotine malih Dragiša, koje brutalno zloupotrebljavaju svoj politički položaj, dok stranci, iako vrlo dobro znaju šta se ovde dešava, to tolerišu, sve dok dobijaju svoj deo kolača. Ovakve ideje nije teško pronaći, dovoljno je samo pogledati u šta se pretvorila Srbija poslednjih godina, a preneti sve to na papir nije bilo nimalo lako, pišući iz Dragišinog ugla.
Junaku Vašeg romana se ne dopadaju žene koje su pune plastike, iako nama kao čitaocima ostavlja utisak da bi baš to moglo da mu bude privlačno, pokazuje suprotno. Ko su žene koje danas privlače pažnju?
Dragiša ima fantaziju da će pronaći ženu koja će mu perverznim igrarijama malo spustiti ego. On se na vrhu oseća usamljeno i potrebno mu je drugo biće koje će umeti da izađe u susret njegovim izopačenim narkomanskim potrebama, žena dovoljno dominantna da u krevetu zadovolji njegov mazohizam, a opet dovoljno vešta, da se iz takvih igrarija izvuče bez batina. „Plastične žene“ su za njega simbol nove vlasti. One su popularne kod onih koje Dragiša prezire iz dna svoje mračne duše. Žena koja pumpa usta unapred je diskvalifikovana, pre svega jer ga njena večito otvorena usta neodoljivo podsećaju na najglupljeg učenika u njegovoj osnovnoj školi. To može samo da ga razjari. Pretpostavljam da bi prema vlasnici plastičnih sisa bio nešto blaži, ali samo pod uslovom da mentalno poseduje ono što Dragiši treba. U paketu sa Dragišinom navučenošću na kokain ide i impotencija, za koju će on redovno kriviti onu koja nije uspela da ga napali, pa će je stoga izdevetati. Žene koje su Dragiši dostupne dolaze iz aktuelnog političkog milljea, te od njega mogu dobiti samo prezir i šamare. One koje startuje na fejsbuku, a koje ne pripadaju njegovom mračnom svetu đubreta i zla, uopšte ga ne zarezuju, što ga takođe dovodi do besa i želje da ih preko svojih ortaka iz Odeljenja za visokotehnološki kriminal locira i kazni. Takav kakav je, Dragiša ipak pronalazi onu koja mu odgovara, stoga „Đubre“ ima i ljubavni zaplet, sa, naravno, tragičnim krajem. Kad je reč o životu mimo romana, dovoljno je reći da su i muškarci i žene u Srbiji potpuno ravnopravni u poniženjima kojima su izloženi. Primitivnoj većini privlače pažnju isključivo primitivne žene.
Ima li Dragiša ime?
Dragiša insistira na tome da ga zovu gospodin Dragiša. Dobio je ime po Dragiši Popadiću, junaku serije „Bolji život“. Kao što je Giga Moravac bio simbol Srbina osamdesetih, koji, suštinski pošten, zajedno sa ostatkom društva juriša u propast, tako je gospodin Dragiša simbol moćnog Srbina dvadeset prvog veka, koji se, zajedno sa ostatkom društva, valja u zajedničkoj propasti.
Kako preživeti pandemiju ako ste lik u knjizi a kako ako ste junak današnjice?
Pandemiju superkuge niko neće preživeti, pre ili kasnije svi će umreti. Aktuelnu pandemiju korone je u Srbiji podjednako teško preživeti, kako fizički, tako i psihički, a za to je pre svega krivac zločinačka vlast, koja već treći put od marta žrtvuje ceo narod virusu i tako uništava, ne samo zdravstveni sistem i privredu. NJihovom taktikom, koja po jezi nadilazi bilo kog junaka „Dušreta“, Srbija srlja ka zdravstvenoj i društvenoj kataklizmi. Građani su prepušteni samima sebi, sa državnog vrha dolaze kontradiktorne odluke i agresivne poruke i polako ali sigurno, svi ćemo odlepiti od takve atmosfere, a mnogi će se razboleti i umreti. Pošto su građani kolektivno odlepili i prost zadatak, kao što je nošenje maski deluje neizvodljiv, pošto su protuve i ludaci koji takvu banalnu radnju smatraju udarom na svoja ljudska prava vrlo glasni i imaju više autoriteta od bilo koga iz „kriznog štaba“. Iako je virus SARS KOV 2 daleko manje ubitačan od superkuge, našli smo se na ivici propasti. U takvim okolnostima, samo nam Bog može pomoći.
Izvor:Pravda
