Piše: Peter Handke
Šoferov gnev je bio izražen na sledeći način:
„Oduvek ste nas mrzeli. Dobili ste sve što ste hteli, a mrzite nas i dalje. Više nego ikada. Dobili ste svoju državu. Sada ste državotvoran narod, kao i Litvanci, kao i Katalonci, kao i Transnistrani, kao i Cisnilijanci, kao i Talkaminci, kao i Brdski Slovenci, kao i Dunavski i Mekongški Autonomaši. Vi ste državotvoran narod i, o, konačno ostvareni veliki snu (!), država ste jednog naroda, i mrzite nas preostale iz drugog naroda koji nismo državotvoran narod, mrzite nas, kao da smo mi državotvoran narod, a ne vi. I svoju mržnju, nju uopšte ne morate da prenosite na svoju decu. Ona se jednostavno sama od sebe prenosi, iz generacije u generaciju, sa gena na gen, daleko od krvne osvete i ratova. Odavno je mržnja uperena protiv nas, ako je za nju ikada bilo razloga (?), ne, nikada nije bilo razloga, vaša mržnja je bez osnova, i osamostalila se. Postala je element vašeg života. Ha, život. Vaša država, služi vam samo još da iživljavate svoju mržnju, u odbranu granica vaše države, vaših zastava, pretećih zastava, i himni, himni mržnje. Mrzite svakoga ko nije pripadnik vaše države, sve što nije država. Nikakav ponos ne izvlačite iz vaše države, nego legitimisanje i ovekovečenje vaše mržnje, moderna ste država, neomoderna. Država i mržnja idu zajedno. Ha, nikada, ali baš nikada, ne bi roditelji i praroditelji koji svoju decu nisu samo energično odvratili od mržnje prema drugima, nama, nego su je, naprotiv, preneli na decu, nikada takvi ne bi trebalo da budu u nekoj državi. Ha, nikada, baš nikada roditelji i praroditelji, poglavari srodstva i vođe klanova, političari i učitelji, sportske zvezde i pesnici, koji iz male dece, tek prohodale i jedva u stanju da nešto uhvate, nisu, svim nabojem energije, izbacili taj gen za bacanjem kamenja, koji nisu dimom isterali iz njihove krvi i mesa taj automatizam za bacanjem kamena, koji im nisu šaputanjem oduvali iz detinjih ušiju, sve do najdubljih moždanih vijuga, taj amaterizam u ispoljavanju mržnje, koji nisu to učinili anđeoskim šaputanjem, da, na anđeoskom jeziku – nikada, ama baš nikada nemaju oni, nemate vi svi, pravo na državu. Ali država, ili ne-država, manje-više: Vaša mržnja, ona nikada ne prestaje.“
Tu je vozač ućutao. Bio je to kraj njegove poluglasne erupcije gneva. Dakako, nastavi je, posle pauze, dalje, pa makar i u drugom tonu, glasnije, gotovo uz pesmu koju je započeo pevušenjem u kome behu prepoznatljivi, jasno, početni taktovi Apača:
„Pa šta! Što se mene tiče, možete i svaki vaš plast sena da proglasite za državni, svaki kamen međaš za državnu među, svaku praćku za državni simbol. Ja nemam državu, i ponosim se time. Uvek sam bio bez države. Uvek sam i hteo da budem bez države. Apači, Apači. Nemam uverenje o državljanstvu, ni pasoš, a moja je himna, samo: Apači, Apači. Niti me privlače putovanja, i boli me uvo za slobodni svet. Svi vi, vi svih zemalja sveta koji nemate državu: ostanite tamo gde ste i budite to što jeste. Vizo, svejedno koje druge države, e, vala, neću da zbog tebe ustajem rano i da stojim u dugom redu. Apači. Apači. Za sva vremena ostajem u mom rezervatu, tamo gde, doduše, ima orlova, i te kako, ali ne kao ptice na grbu. Ponosan u mom rezervatu, tamo gde ne moram da zamišljam senku kreštalice u krošnji breze: ah, naša državna ptico. Za sva vremena zadovoljan u mom rezervatu, tamo gde u školi nema ispitnog pitanja: a naše državno cveće? Apači, Apači. Medveđe g… na rumeni predvečerja. LJubav posle ponoći. Sivoplavo na žutom. Lajanje pasa smeta oblacima da se vuku nebom. Svi putevi vode prema vodenici. Bolje biti sam nego loše zajedno. Sirće trpi samo svoje sopstvene crve. Plešeš kao najgori majmun, kad mu dođe vreme. Ko poznaje sebe, poznaje svog gospodara. Šta vam je draže: da živite ili da umrete? Zdravo, dragi moji, zbogom dragi mojiii.“
Odavno je bilo prošlo veče kada je autobus konačno prešao reku (da li smo to dobro čuli, „Ibar“?, „Abar“?, „Sabar“?, „Samar“?), reku koja je posle rata postala granična. Radilo se o granici bez kontrole i prepreka, a ako je neko i nadzirao, onda je to činio neupadljivo, baš tajno, na obema stranama. I pored toga, bila je to granica kao i svaka, ali i kao nijedna druga. To što je prethodnom deonicom, koja, činilo se, kao da se nikako neće prekinuti, delovalo kao prostrana ničija zemlja, postalo je sada, u tih nekoliko trenutaka na mostu, stešnjeni prostor. Putnici, koji prethodno pri onoj seriji bacanja kamenova nisu menjali ni izraze lica, pognuli su se, svi, kao mahinalno. Iz vode, koja je brzo tekla, ali nije bila duboka, ispod mosta ni posebno visokog ni dugačkog, a preko njega se gotovo već jednim pritiskom na gas prešlo, štrčale su u tamu cevi, ne baš one od neke furune, ili vrtlarske hekselice. A sa ove ili one strane reke su se na slaboj svetlosti retkih netaknutih graničnih lampi nazirale kamene zgrade, porušene i opustošene, a to je bilo i jedino jasno na njima – izuzimajući, naravno, poneku kuću, tu i tamo, koja ne samo da je ostala nedirnuta, nego je još i takoreći blistala, gotovo svečano osvetljena i iznutra i spolja, delujući i spokojno, okružena negovanom baštom kao iz hiljadu i jedne noći: i pored godišnjeg doba, cvetale su ruže, behu tu veštački vodopadi u takođe veštačkim kamenim stenama, pa baklje, a ivičile su ih krivudave staze popločane belim kamenom, i gotovo da si iz ropotarnice od autobusa začuo iz tih vila tonove muzike frula i lauta.
Kao pokretom suprotnim od saginjanja uspravili su se sa svojih sedišta neki od iseljenika kada su za njima ostali most i ničija zemlja na obema obalama. Izgledalo je to kao da su se pripremali za iskrcavanje, konačno. Pritom im je predstojalo još dugo putovanje, svu noć, sve do Beograda, a možda i dalje nekim drugim autobusom ili vozom preko Novog Sada za Budimpeštu, ili Beč, a poneko za Kopenhagen, Lion, Sevilju, Porto, neki možda i avionom za Kanadu, ali ipak u prvom redu autobusima – pa bilo je autobuskih linija koje su sa celom Evropom povezivale i svako tako malo mesto na Balkanu. Samo je u autobusu iz enklave Porodin poslednja stanica bila Beograd.
Da li će onlajn zameniti '’realan'’ život, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari / Peter Handke, Moravska noć, stranice 70-74. Laguna 2020.
