Zašto štampa redovno izveštava da su ukrajinski oligarsi iz okruženja Janukoviča vraćeni u tamošnje poslovne šeme?
Zašto Rusija sedam godina nije mogla da odluči da prizna Lugansku i Donjecku Republiku (LDNR), nego ljude osuđuje na granatiranje i neizvesnost?
Na ova pitanja je u autorskom tekstu za PolitNavigator odgovorila Jelena Panjina, deputat Državne Dume Ruske Federacije i direktor Instituta RUSSTRAT.
“TA pitanja uopšte nisu prazna: politika prema Donbasu pretvorila se u prilično zatvorenu sferu, gde se menjaju kuratori, a u narodu rastu razočaranje i umor.
Iznenada se pojavljuju stari likovi iz Janukovičevog filma i počinju da pretenduju na uticaj. Čini se da sve ide nekako po inerciji i da je prepušteno na milost i nemilost konkurentskim uticajnim grupama.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 7, 2020
Nedavno je slanje luganskog tramvaja na otpad izazvalo u javnosti veliki odjek. Na Internetu se primećuje neverovatna radost zbog toga na ukrajinskim društvenim mrežama i zbunjenost stanovnika Luganska. Jer, tramvaj je simbol tog grada, njegove istorije. Čak i u opkoljenom Lenjingradu postojao je tramvaj, a to je bio znak da je grad živ.
Možda je tramvaj u Lugansku dotrajao. Ali, zašto niko nije razumeo kakav politički značaj ima tramvaj za Lugansk koji je na prvoj liniji fronta? I za ono što nazivamo Ruskim svetom, tamo gde pokušavaju da ga unište?
Zamena jeftinog ekološkog gradskog tramvaja privatnim minibusima i autobusima je politička greška lokalne vlasti. To nije najbolji način za optimizaciju gradskog saobraćajnog sistema. Ako je u Lugansku bilo celishodno da se obnove tramvaji, Rusija je u tome mogla da pomogne. To ne samo da bi bila pomoć gradskom saobraćaju, već bi i u Ruskoj Federaciji i u Luganskoj i Donjeckoj Republici naišlo na odobravanje.
Ruska spoljna politika u bliskom inostranstvu (ovako u Rusiji zovu zemlje bivšeg SSSR – prim. prev.) ponekad pati ili od prekomerne velikodušnosti ili od preteranog pragmatizma. Politika prema Donbasu je postala suviše pasivna. A to je još jedan geopolitički resurs koji se ne sme protraćiti.
Pregovori o sudbini LDNR mogu trajati godinama, ali tamo je već odrasla nova generacija mladih ljudi, koja je puna skepticizma i u LDNR ne vidi budućnost za sebe. Oni odlaze, s tim da se nikad ne vrate u Donbas – neki u Rusiju, a neki u Ukrajinu.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 6, 2020
Ko će, kako i čime popuniti nastali vakuum? I da li Rusija sme da dozvoli puzajuću degradaciju Donbasa bez adekvatne procene razmera geopolitičke štete od takvog scenarija?
Ako neko veruje da je glavno merilo uspeha Rusije ukidanje sankcija ako se Donbas vrati u Ukrajinu i smatra da će Janukovičevi ljudi biti pouzdani saveznici - onda je to greška.
Ukrajinski oligarsi – ovo je dijagnoza - nikada nam neće biti pouzdani saveznici. Donbas neće primiti u Ukrajinu bez totalnog uništenja celokupne ruske infrastrukture, a sankcije nikada neće biti ukinute, jer će postati jasno da su efikasne.
Bez obzira kako se odvijala sudbina Donbasa, on mora biti realno integrisan u rusku ekonomiju, jer je faktički deo njenog duhovnog prostora.
Donbas je lakmus test naše meke moći.
Ako negde uopšte i bude njenog rezultata, onda će to prvo biti Donbas”.
Tekstove dr Ivan Pajović možete pratiti svake nedelje na Pravdi https://t.co/YmLm87CMxP
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 7, 2020
Izvor: Fakti.org
