Piše: Radoš Bajić
U predvečerje krsne slave palim kandilo iznad ikone kućnog sveca. Krstim se i molim mu se da mi sačuva dom i podari spokoj čeljadi. Šapatom izgovaram imena unučadi, dece, snahe i zeta, supruge i starog oca koji će na drugi dan Božića navršiti devedeset leta. Ove godine, prvi put otkad znam za sebe, na krsnoj slavi nećemo imati goste. Porodica mi je, hvala Bogu, brojna i na okupu, pa će nas oko voštanice biti više od petoro. Maske nećemo nositi, stalno smo zajedno pa ne strepim da će nam, dok uz molitvu lomimo slavski kolač, upasti komunalna milicija. Ako osetimo bogougodni miris tamjana moći ćemo da budemo mirni i srećni – jer, kako je struka rekla, to je siguran znak da nikoga nije obuzela pošast koja u strahu drži čitavo čovečanstvo. Bar za sada…
Bez filozofiranja, naknadne pameti i prepoznatljive srpske pronicljivosti – koliko puta smo u novinama pročitali da je opasni i podmukli pas koji je bio hranjen i negovan razvalio ogradu na boksu i krvoločno napao svoga gazdu? Neko pretekne – a neko biva preklan. Te tako i zlokobni virus koga je čovek krstio imenom kovid 19. Skoro će se navršiti godina otkako razularen i bez povoca čeljustima kolje po svetu. Dok mu bezglavi nesavesni tvorci prete pelcovanjem i mahnito jure da ga uhvate – da ga disciplinuju i ponovo vrate u kavez…
Da li je i kovid 19 svojim gazdama pobegao iz boksa? Bojim se da nikad nećemo saznati. Ali znamo da trka multinacionalnih farmaceutskih konglomerata samo naizgled liči na trku za spas čovečanstva. Finansijski tornado izazvan pomamom za nabavku spasonosne vakcine, čiji se prvi udari već osećaju – u besomučnoj trci za milijarde i bilijarde dolara i evra – zahvatiće čitav svet.
Gospodari sveta radiće ono što su naumili – a mi, obični i smrtni, ono što moramo i jedino možemo. Moje unuke, koje su sedmaci, na dan slave neće ići u školu. Svaka čast Branku Ružiću, koga poznajem, dobar je momak, verujem da neće biti loš ministar, ali – ne uzdam se u tegobnu državnu statistiku koja kaže da se osnovci najmanje zaražavaju. Priznajem samo procente i uporednu statistiku, koliko tona hlebnog žita nam je rodilo koje godine – a dva odsto zaražene dece u srpskim školama ne mogu i ne želim da tolerišem kao rezultat kojim bi bilo ko bio zadovoljan. Ni zvaničnici u ministarstvu, ni nevoljnici u Kriznom štabu, u čije najbolje namere ne sumnjam. Na čijim licima se, uprkos zadatom optimizmu, sve više razaznaje da više nemaju šta da nam kažu. Kakva uteha – samo dva odsto zaraženih đaka... To mi liči na rutinsku štabnu statistiku za pogibije redova u ratnim operacijama. Pa ako strada dva odsto ili koliko je planirano – bitka je dobro prošla?
– U čemu je problem da deca pređu na onlajn? – uvek me oko tri popodne, dok ispred televizora cupkamo i čekamo zlokobne kovid rezultate, pita moja supruga Milena, zabrinuta za zdravlje svoje unučadi? Onlajn – ta čarobna kovanica naše nemoći i paradigma zatočeništva naše slobode. Ne moramo se uopšte viđati. Ne moramo jedni drugima ići na slave, niti na izjave saučešća povodom smrti naših najmilijih. Ne moramo da odlazimo ni u pozorište, gledaćemo onlajn predstave. Ni na izložbe, ni na književne večeri... Sve ćemo pratiti onlajn – preko „Fejsa”, preko „Tvitera”, preko „Instagrama”... Ne moramo u restorane, picu ćemo naručiti onlajn... Ne moramo ni u supermarket, kupićemo onlajn kiseo kupus i dva puta kroz mašinu za mlevenje mesa samlevenih pola kila junetine i pola svinjetine – za sarmu. Ne moramo ni na posao. Radićemo onlajn – od kuće... Sve možemo – dok ne postanemo svesni da smo onom stvari već tresnuli u ledinu. Dok ne shvatimo tragične razine naše nemoći...
Nema stiska ruke, nema zagrljaja ni poljupca... Kovid 19 nam nije doneo samo bolest. Doneo nam je promociju orvelovskog internet života, u kojem je poželjno da sve jedinke za tastaturom personalnih kompjutera budu iste. Da svi ljudi budu jednoobrazni protagonisti onlajn civilizacije koja redukuje kontakt i razmenu mišljenja, koja isključuje emociju, kao i svaku samosvojnost i različitost. Koja kao pogonsko gorivo svog samoodržanja arči strah pojedinca – strah od sutrašnjeg dana, strah od izvršitelja i ekipe EPS-a koja seče struju, strah za egzistenciju, za goli opstanak, za zdravlje najmilijih, strah od gubitka posla, od bliske i dalje budućnosti...
Danas je moja slava... Danas i moji unuci, od kojih je jedan prvak i drugi drugak – neće ići u školu. Srce mi preskače svaki put kad ih, prekrivenih lica na kojima svetlucaju njihove nemirne okice, ispraćam do ulaznih vrata škole. Gde im tetkice na bistra čela prislanjaju laserske merače temperature i alkoholom prskaju dlanove. Pitam se ko je kriv za jedan nepovratno izgubljeni dan njihove bezbrižnosti i dečije radosti. Čime su to zaslužili? Nevini i čisti – čije grehe oni ispaštaju?
Kako se pričestiti u doba Korone, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
