Piše: Boško Ćirković Škabo
Ekipu jutjub kanala „Izazovi avanturu“ smo pokupili na dogovorenoj pumpi. Prešao sam kod njih u automobil. Ostatak puta nisam začepio. Uglavnom sam opravdano hvalio brata Dalibora i prizivao sećanja na hod časti po Alpima.
Na parkingu ispred, aktuelnim epidemiološkim merama do ponedeljka zamandaljenog, restorana „Balašević“ nas je dočekala respektabilna magluština. Od tog trenutka, tokom celog uspona, do ponovnog okupljanja na istom mestu, nisam prestao da vrtim (uglavnom u glavi, mestimično na glas) refren Rudine pesme „Gusta magla“. Ozbiljan rep hit i još ozbiljniji etno original.
Vreme i raspoloženje vanredno brojne ekspedicije behu savršeni. Tempo penjanja je bio toliko spor da sam se, tokom jednog od vanredno brojnih odmora, uplašio da ću zaspati. No, moram odati priznanje snimateljima i brojnim debitantima u UTS redovima (među kojima je bilo dosta devojaka, čak i jedan petnaestogodišnjak). Bez obzira na sve, Rtanj nikako nije udoban izbor za prvi noćni uspon na zimsku planinu. Zaslužen aplauz za diskretne heroje i njihove male podvige. Baš lepo veče i divno jutro. Druženje u prirodi, uz stvaranje emisije-svedočanstva; smrznutim prstima neuhvatljiv izlazak Sunca - „kao gif“ kroz oblake i talase magle na večito vetrovima šibanom Šiljku; lagan silazak na lagan ko-šta-ima-u-šteku doručak... Istina je da smo se svi potajno nadali da „Balašević“ vode kovidodmetnici, spremni da planinarima namernicima ipak pruže zavetrinu za presvlačenje, uz porciju gibanice i domaćeg kiselog mleka. Nebitno... Tradicionalni subotnji burek kod „Trpkovića“ je usledio samo par sati (poluprekljucanih na suvozačkom) kasnije.
Nedelja se nastavila u „svaki dan mi je rođendan“ maniru. Naslednik na druženju kod najboljeg ortaka. Kristofer Nolan pokido „Tenet“. Supruga i ja se vratili nazad u dane, što bi rekli afro američki recitatori. Psi bili relativno kooperativni. I onda oko pet popodne... Mrak, mrak... Drugar mi šalje neke stare DŽejeve snimke. Upadam na mrežu i čitam zašto... Uz dužno poštovanje prema svim zaslužnim, vrednim i kreativnim pokojnicima, ja stvarno nisam tip koji redovno pušta suze na vesti o odlascima javih ličnosti. Nek su im duše spokojne i slava večna. Ali u poslednjih par meseci se već drugi put desilo da osetim kao da je otišao neko blizak.
Nedavno me je vest o smrti mitropolita Amfilohija zatekla u mantiji – kostimu na snimanju filma „Abrakadabra“. Osetio sam se prvo nedostojno, zatim tužno. Bio sam se baš radovao ponovnom susretu uživo sa mudrim Đedom... Tada sam odbacio sumorni tok misli, jednostavnim i suštinskim uverenjem da ga je Otac, nakon obavljene istorijske misije, zasluženo pozvao sebi. Radovao sam se zbog njega i za njega. Ostao je samo žal za nas bez njega...
Te, proročki opevane, nedelje sam ponovo osetio sličnu tugu. Pred zatvorenim očima su bile slike legendarnog komšije koji se, izlazeći iz „Dorćola“ ili „Oskara“, redovno spušta u čučanj i zagrljaj, da prisutnima hvali „najbolje i najlepše kerove u kraju“, Medu i Anju. Još od kad sam, na Bjelogrlićev poziv i Lošinu muziku, sa Žaretom iz S.A.R.S.-a snimio demo pesme koju je zajedno trebalo da snimimo za „Rode“, nadao sam se i muzičkoj saradnji sa bratom... Onda sam se setio da je do te saradnje na kraju i došlo. Pustio sam „Decu sreće“ i ponovo sa ponosom slušao kako je pokidao Ogijev tekst. Naš sindikalni brat je napisao reči poslednje DŽejeve pesme! A kao što lepo napisa Dalibor, beše to istinski Jevanđeljski čovek. Donosilac radosnih vesti, čak i kad stihovi behu tužni, koliko i vreme i mesto na kom su stvoreni. Polako se oformila slika legende koja mazi Anju, dok ga brat Sinan pesmom zove nazad, za kariranim stolnjakom ukrašen, kafanski sto da, u direktnom prenosu, gledaju nove Maradonine majstorije. I dok kamera prelazi preko lože, u kojoj Fidel i Če dime kubanke, dok strastveno bodre saborca, za susednim stolom Malkom Jang počinje gitarski uvod u „Udara groma“... Bez mnogo oklevanja, Nan-Si i DŽeki u glas kreću: „Mrak, mrak...“
Ponovo sam se radovao zbog njih i za njih. Ostao je samo žal za nas bez njih... Ali , kako nadahnuto reče otac Gojko: „Sa svake strane čujemo neku vjest da ostajemo bez najboljih. Ali je Bog upravo tako uredio da, ostajući bez najboljih, mi, najtužniji i najranjeniji, moramo biti najbolji.“ Ni fizički sitnijeg brata iz kraja, ni veće praznine koji mi, tužni i ranjeni, treba da popunimo. Zato nećemo umreti, još ćemo voleti, makar negde u Sibiru!
Vučić dobija šamar za šamarom! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
