Lider Pokreta socijalista govorio je o prijateljstvu sa ruskim ministrom Sergejem Šojguom, ali i sa Aleksandrom Vučićem. Vulin je pričao i o sukobu koji su on i Vučić imali sa Žandarmerijom, o danima koje je proveo u zatvoru, ali i od nekim opozicionarima koji vređanje i mržnju slave kao vrhunac demokratije.
Imali ste burnu karijeru, pa ste zbog nekih stavova bili i u zatvoru.
- Branio sam ustavno pravo Veselina Šljivančanina da ga ne izruče Hagu, slali su na nas Žandarmeriju. Tukli smo se dva dana. Došao je i Vučić, bogami, nije ostao dužan Žandarmeriji. Bilo je tu svega. Posle toga sam odmah uhapšen. Nije bilo rasprave u medijima, nisu se oglašavali borci za ljudska prava, reporteri bez granica, EU komisija.. Nisam ja kao ovi veliki opozicionari koj govore o diktatorskom režimu, a ne mogu da nabroje jedan sat zatvora. Mogao bih nedelje da im nabrojim. Nije mi bilo lepo, ali sam morao da prođem i batine i samicu i štrajk glađu i zatvor.
Pamtim da mi je čovek koji me je u policiji fotografisao za dosije rekao: "Nemoj se sekirati, ko nije prošao kroz ovu radnju, taj u srpskoj politici ništa ne znači."
Odmah ste započeli štrajk glađu. Zašto?
- To je bio omiljeni trik dosovaca, drže vas što duže u podrumu i odugovlače sa izlaskom pred sudiju jer tada moraju ili da vas pošalju u istragu ili oslobode. Dva dana je to trajalo, nisam uzimao ni hranu ni vodu, na kraju su ubrzali i izveli me pred sudiju. Dok sam čekao u ćeliji da me izvedu pred istražnog, napolju su se čule demonstracije, slavila se pobeda vaterpolista, ali se nije zaboravilo ni izručenje. Bilo mi je mnogo žao što nisam s njima, ali zato su me i hapsili jer su znali da ću ponovo povesti protest. Sudija mi izrekne pritvor i u četiri ujutru me uvode u istražni zatvor. Kažem čuvaru: "Ja nisam kriminalac, neću da idem u ćeliju s njima, ja sam politički zatvorenik." A on meni odgovori: "Druže Vulin, znamo mi ko je nama došao, nisu ovde svi kriminalci." A da li ste o tome u to vreme mogli da čitate, da li je moje hapšenje bila vest? Ne! Nas su u tišini davili. Nije bilo Evropske unije da se raspita šta se to dešava, šta je sa demokratijom.
Znate li da vam preko Tvitera poručuju da treba da se spremite, da vas posle promene vlasti čeka zatvor?
- Anonimnost na Tviteru je oslobodila ono najgore u čoveku, niko ne pokušava da bude bolji, već se oslobađa ono najgore iz čoveka. Borim se da se zakon promeni da po društvenim mrežama svi budemo pod imenom i prezimenom ako već hoćeš da deliš intimu. Ja nemam ništa na društvenim mrežama, imam samo mejl i to sam jedva naučio da koristim. Pa kad staviš svoju sliku i svoje ime i napišeš: "Dabogda ti se deca, Aleksandre Vučiću, raspala od leukemije", neka tvoje dete to pročita. Valjda pisac stoji iza svojih reči, hoće da ih potpiše, da se pohvali svojoj deci, svojim prijateljima i roditeljima kako je rekao nešto veliko i pametno. Razumem ja mržnju dosovaca koju bljuju po mrežama i u pravu su, ja sam njihov iskreni i nepromenljivi protivnik. Ja sam u zatvor išao zbog ideja i išao bih opet. I zato sam i u zatvoru bio slobodan. Oni to nikada nisu bili, uvek su služili i služiće strance.
Neke druge ministre često prozivaju zbog skupe garderobe. Šta je najskuplje što vi imate u ormaru?
- Nisam ja taj, ja sam onaj koga napadaju zbog uniforme. U jednom listu su objavili fotografiju mene u crnom odelu, crnoj kravati i crnoj košulji. Napisali su da se oblačim loše, kao sa pijace, jeftino, a onda su nekoliko dana kasnije pustili istu fotografiju i napisali da je skupo odelo i odakle mi pare za njega. Pa čekajte, šta je od toga. Najlepše se osećam u farmericama ili uniformi.
I zbog toga ste često imali probleme?
- O mojoj odeći se raspravljalo i u Briselu. Znao sam da će tako biti i to sam namerno radio. Nosio sam uniformu naših policijskih jedinica. Srbi su voleli da vide oznaku svoje zemlje, a Šiptari su se stalno žalili i kukali kako im to ruši državu. Mnogo vremena sam im oduzeo na rasprave o tome i često ih sklanjao od bitnijih stvari. Slična situacija je i sa listom Srpska. Tražio sam da se lista zove Srbija. Znao sam da to neće dozvoliti, ali neće sprečiti da se zove Srpska jer ne mogu sve da odbiju. E tako i ovo. Namerno sam išao u uniformi, posebno na jug, gde nas je sprovodila kosovska policija, a onda sa našim narodom pod srpskim oznakama, mnogo je to smetalo i Evropljanima i Šiptarima.
I zbog toga su vas privodili?
- Ne zvanično, ali obično bi našli neki razlog, promena kretanja, neka izjava i slično. Sve to ide u rok službe.
Zabranjen vam je odlazak na Kosmet?
- Da, Šiptari, kao i Hrvati, nepogrešivo znaju ko su im protivnici i ko radi za dobro Srba, zato su mi Hrvati zabranili da dođem u Jasenovac. Ne smeta ustašama što ja hoću da dođem u Jasenovac, već im smeta što nisam ostao tamo, zauvek, to im je uslovan refleks na reči Srbin i Jasenovac.
Kajete li se zbog nečega?
- Ne kajem se zbog onog šta sam uradio, samo zbog onog što nisam. Tamo gde sam grešio, znate u mom selu kažu: "Sam pao, sam se ubio." Greške su me naučile nečemu. Bilo ih je mnogo, ali sam zahvaljujući njima postao bolji čovek.
Govorili smo o devedesetim, pa logično pitanje je da li ste upoznali Arkana ili Legiju?
- Arkana jesam. Vodio je Stranku srpskog jedinstva, bio je poslanik. Pre njega upoznao sam njegovu suprugu Cecu. Moj kum Željko Mitrović je poznavao Cecu, pa je bio neki događaj na Pinku i onda sam tu upoznao i Arkana. Tad, kad sam se upoznao s njim, nikada ne bih rekao da je taj čovek nešto mnogo opasan. Delovao je vrlo pristojno i tako se i ponašao, učtivo i sa poštovanjem prema svima. Otac mu je bio oficir, pa je govorio da je od njega nasledio disciplinu.
A Legiju i Đinđića?
- Legiju nisam. Đinđića vrlo površno. U to vreme voleo sam da izlazim u "Klub književnika", tamo imao svako svoje mesto, znalo se šta ko jede, pije, koji konobar vas poslužuje. Osoblje je biralo goste... Klub je tada bio kao crkva u srednjem veku, sveto tlo u koje se ne unosi oružje i svađe.
Đinđić vam je bio politički protivnik, ali niste likovali kada je ubijen.
- To je tragedija koja je ostavila dubok trag u našem društvu, ne bih razumeo radost zbog njegove smrti, kao što nisam mogao da razumem ljude koji su puštali balone radosti na sahrani Slobodana Miloševića. Ne mogu da razumem da istim argumentima pravdate radost na sahrani Slobodana Miloševića i tugu na sahrani Zorana Đinđića. I sad kažete sloboda je da se na naslovnoj strani objavi da nišanite Aleksandra Vučića i to je u redu, a zamislite da je bilo ko objavio Đinđića sa snajperom ili bilo koga iz DS na nišanu snajpera. Pa s prvom bi se nebo otvorilo, pa to se ne radi. U mom selu kažu: "U kući obešenog se ne priča o konopcu", ali eto sve je dozvoljeno ako hoćete da uvredite Vučića. Može, može, to je merilo demokratičnosti u našoj zemlji, koliko mrzite Vučića toliko ste elita, toliki ste demokrata.
Na pitanje hoće li Trampov izaslanik Ričard Grenel uspeti da reši kosovski čvor, ministar odbrane je odgovorio:
- Ne! Ne može ni on ni niko drugi. To može da reši srpski narod i mogu da ga reše Šiptari. To mogu samo narodi. Sjedinjene Američke Države hoće da pokažu da su sposobnije od Evropske unije i da mogu da reše probleme koje ne može EU, a za šta je u prvom redu kriva EU. Briselski sporazum, koji je potpisan pod pokroviteljstvom EU, nije poštovan i za to niko nije kriv, niko nije odgovoran. Posle toga, teško je imati kredibilitet uspešnog pregovarača. Dopuštajući Šiptarima da nekažnjeno krše sporazum koji su potpisali, EU je izgubila autoritet i uticaj, i Amerika sada koristi taj prostor. Šiptari cene samo moć, zato se tako prezrivo i sa nepoštovanjem odnose prema EU. Nisu ih kaznili i sada im to vraćaju.
Vučić kaže da mu se sviđala holivudska glumica i da je imao 50 odsto šansu da bude s njom. Drugih 50 je zavisilo od nje. Kako vi stojite s procentima kada su u pitanju glumice iz Holivuda?
- Kod mene je taj procenat bolji. Čak 75 odsto. Ovako: 25 odsto ja hoću, 25 posto ja mogu, 25 odsto ona može, e samo ostaje da ona hoće.
A ko je ta glumica?
- Kad sam bio mlad, to je iz nekog razloga bila Klaudija Šifer, a sad moja supruga Nataša, ona je moja holivudska glumica. A ja sam, kao što vidite, teški papučić, valjda je lakše kada to odmah priznate i prihvatite.
Sa Vučićem ste prijatelj decenijama. Kako ste se upoznali?
- Aleksandar i ja smo se upoznali na Studiju B. Baš kod Olje Bećković, bio je neki duel, on u ime SRS, ja u ime komunista. Vrlo smo glasno i strasno branili svako svoje stavove. Posle emisije otišli smo u SKC na piće i posle toga nikada više nismo išli na neki TV duel. Poštovali smo međusobna uverenja, tvrdoglavost i što nismo izdajnici, a kada imate lični odnos s nekim, ne možete da branite stavove sa istim žarom ako vam je preko puta neko ko vam je lično drag. I on i ja smo iskreni ljudi, a to onda ne ide. Onda niste iskreni, onda ste laž, zato se nikad više nismo sreli u duelu.
Iz tog vremena je i ovaj uporedni intervju iz Duge?
- To je bio moj prvi veliki intervju, a tada je važilo mišljenje ko se pojavi u Dugi, postaće nešto ili je već tada vrlo značajan. Naslov je bio "Levi i desni Aleksandar", a u nadnoslovu piše "Na njima će ostati Srbija ako od Srbije nešto ostane".
Vulin kaže da je, kao i Vučić, bio veliki navijač, te da, iako nije bio deo velike navijačke scene jer je živeo u Novom Sadu, i u njegovoj biografiji ima navijačkih obračuna.
Za koji klub ste...
- Za moju Zvezdu, naravno! Uvek sam bio iskreni navijač. I sad me svaki poraz boli, a pobeda beskrajno raduje. Zvezda nije samo klub, to je i sistem vrednosti. Kada biste u mom kraju, pre rata, otišli do Ključa ili Mrkonjića i obukli dres Crvene zvezde, to niko ne bi tumačio kao izraz navijačkog stava, to se smatralo glasnom izjavom da ste Srbin i da ste ponosni na to. U srednjoj školi sam bio izabran za predsednika omladine i malo sam čak bio iskoristio funkciju, pa sam se dogovorio sa rukovodstvom škole da svi koji su hteli da idu u Beograd i gledaju Zvezdu imaju pravo da taj dan odsustvuju iz škole.
A ovi što su navijali za Partizan, jesu i oni imali slobodan dan.
- Pa nisam mogao da zastupam baš sve interese.
A navijačke tuče, da li i to, kao Vučić, imate u biografiji?
- Nisu hteli odmah da me prime u članstvo SSOJ jer sam se nešto potukao na nekoj ekskurziji u Bosni, gde su bili navijači Željezničara.
Dobili ste baš dobre batine?
- Dešavalo se i to. Batine nije dobio samo onaj ko se nije tukao. Sada kada pomislim da bi moji sinovi mogli da rade iste stvari, pretrnem od straha. Nasilje treba izbegavati, to ništa ne rešava, ali u mladosti to ne razumete.
Uskoro ćete biti domaćin ruskom ministru odbrane. Kakav je Sergej Šojgu kad se ugase kamere?
- Vrlo je neposredan, dobro poznaje i izuzetno voli Srbiju, što je veoma važno. Delimo strast prema sportu, prema lovu, volimo knjige, dobro se razumemo. Ponosan sam što mogu da ga smatram drugom, a i on mene. Stalo mu je do svega što se dešava u Srbiji, kako prolaze srpski tenkisti i snajperisti kad učestvujemo na armijskim igrama koje se održavaju u Rusiji. Sergeju je važno kakav je naš plasman, kako smo se borili, uvek je bio tu da nam da više vremena i prostora za pripreme nego drugim zemljama, možemo da koristimo njihove kapacitete. Nikada se nije desilo da je Srbiji nešto trebalo, a da je on to odbio, od besplatne obuke do ubrzavanja rokova, šta god. Čak je rekao, kada je reč o besplatnim obukama, da ga to više i ne pitamo. Rekao je: "Kad Srbi traže, oni će to dobiti."
Pominjete sport i lov. Ima li neka anegdota s tih vaših druženja.
- Šojgu igra hokej sa Putinom, ja više volim fudbal i košarku. Obojica smo strasni kad je u pitanju podrška našim klubovima. Jednom sam mu rekao da u Srbiji postoji jedan čudovišni jelen, da je sad kao žirafa. Šojgu me gleda prilično zbunjeno, a ja mu na to kažem: "Vidi, obećao si pre tri godine da ćeš doći, da ćemo ići u lov. Mi ti čuvamo jelena, a on od tada baš porastao."
Kojim poklonima iz Srbije se najviše obraduje?
- Voli gorki list i dunju iako retko pije. To su dve stvari za koje uvek pita kad se vidimo. Pored službenih poklona koje delimo, sablji i mačeva, uvek pita jeste li mi doneli "ono". Za nas je jako dobra vest što je on ostao ministar odbrane jer iskreno voli i razume Srbiju. Često pričamo o istoriji, poslednji put kad smo se videli poklonio mi je medalju koju su dobijali sovjetski vojnici za oslobođenje Beograda. On lično je napravio tri albuma fotografija iz vremena oslobađanja Beograda. Jedan je dao predsedniku Vučiću, jedan meni, a treći je on zadržao.
A zna li da zapeva neku srpsku pesmu?
- Zna, prepoznaje naše pesme. Ume da peva džez, i to baš dobro.
Pa nije valjda da peva bolje od Dačića?
- Bogami, peva bolje. Slušao sam ga, bolji je, pa evo neka Dačić demantuje.
Pročitajte OVDE kako je ruski Pancir-S dobio novu raketu.
Izvor: Srpski telegraf
