Nasir se u Baku preselio iz svog rodnog sela Hačmaze nakon što mu je sin uhapšen zbog izdaje.

Otac je iznajmio u predgrađu malu hruščovku, napravio grupu na mesindžeru, čuje se sa ostalim porodicama vojnika, sakuplja dokumentaciju, sreće se sa zaštitnicima za ljudska prava i stranim diplomatama.

Svakog dana na sastanak nosi torbu sa dokumentima. To su sudska rešenja, zaključci komisija i ostali papiri o više od stotinu vojnika koji su bili žrtve mučenja u azerbejdžanskoj vojsci.

O onome šta se dešavalo ništa se nije znalo, jer su se suđenja odvijala iza zatvorenih vrata.

U maju 2017. godine tužilaštvo Azerbejdžana, Služba državne bezbednosti, Ministarstvo odbrane i unutrašnjih poslova izašle su u javnost sa zajedničkom izjavom o zadržavanju vojnika koji su optuženi za špijunažu u korist specijalnih službi Jermenije.

To je bilo sve od zvaničnih informacija.

O masovnim mučenjima koja su se odvijala u maju i junu 2017.godine, javnost je tek nešto saznala 2019.godine, kada su se postepeno razotkrivali detalji slučaja.

Prema podacima zaštitnika za ljudska prava više od 100 vojnika i oficira podvrgnuto je torturi, njih 25 dobilo je dugačke zatvorske kazne i najmanje devet je podleglo mučenjima.

Sada u Azerbejdžanu to zovu „Terterski slučaj", prema nazivu regiona u koji su odvođeni vojnici na ispitivanje.

“Preživeo bi da je priznao”

Prema rečima Oktaja Gjulalijeva zaštitnika za ljudska prava, devetorica ljudi su preminuli usled mučenja. A protiv petorice od njih nije ni pokrenut krivični postupak.

Jedan od poginulih je potporučnik Ruslan Odžagverdijev.

Kako se priseća njegova žena Ravana, 15. maja ujutru 2017. godine otišao je u sedište štaba jedinice i nakon toga nije odgovarao na pozive.

“Tada sam se zabrinula, zvala sam ga sve do kasno uveče a zatim ispričala komšijama razlog zbog koga sam se brinula", seća se ona.

Kasnije su joj kolege njenog muža rekle da su ga odveli, ali kuda i zbog čega nisu rekli.

„Zatim su nam te večeri rekli u štabu da je ranjen i ništa više od toga, rekli su da čekamo do sutra."

„Celu noć nismo spavali. Ujutru me je nazvao tast i rekao da su mu iz štaba javili da je moj muž preminuo", seća se Ravana.

Kao uzrok smrti naveden je prestanak rada srca za vreme treninga.

„Tada sam bacila telefon i istrčala na ulicu. Videla sam da su se sve komšije već okupile i tada sam shvatila da oni već svi znaju ali da ne mogu da mi kažu," priča ona.

Komšije su joj pomogle da tog jutra prihvati muževljevo telo i sahrani ga. U Azerbejdžanu, prema muslimanskoj tradiciji ljudi se sahranjuju na dan smrti.

Tog dana Ravanu je razbesnelo to što vojnici koji su doneli telo njenog muža u džamiju joj nisu dozvolili da ga okupa, što je u skladu sa muslimanskim običajima. A telo je već bilo zamotano u pokrov i prekriveno zastavom.

Ravana nije poverovala u priču o infarktu, o tome da mu je bilo loše, o tome da su pozvali medicinski helikopter iz Bakua.

Nakon pet dana Ruslanovo telo su ekshumirali i poslali u Baku na ekspertizu gde je otkriveno da je smrt usledila usled "povrede grudnog koša".

Detalje iz ovog kratkog veštačenja saznala je tokom suđenja islednicima.

Ravana je bila jedna od desetine oštećenih koji su vodili sudski spor protiv vojnog tužilaštva. Iz svedočenja drugih vojnika saznala je kako su mučili njenog muža.

„Zapušili bi mu usta majicom, davili ga, tražili su da prizna da je špijun, kao da je imao izbora: ili umri ili priznaj," seća se ona.

Na suđenju je saznala da je njen muž bio žrtva lažne dojave. Dokaze je dao drugi vojnik koga su takođe mučili.

„Na suđenju sam se rasplakala. Pitala sam Fuada Agaeva, čoveka koji je optužen za mučenja, zašto si to uradio, a on je odgovorio „naredili su mi, ili ja da ubijem njega ili će oni da ubiju mene," priča Ravana.

Prema njenim rečima, muža su joj skinuli golog, vezivali, ubrizgavali mu nekakva sredstva, davili u vodi.

Ovo se odvijalo uz prisustvo lekara koji je bio zadužen da spreči smrtni ishod. Ove činjenice potvrđuju i svedočenja u sudskom postupku i zaključak forenzičkog nalaza.

„Pitala sam Fuada po čijem naređenju ih je mučio, odgovorio je da to ne može da kaže, priča ona. Rekla sam mu, i šta, prokletniče jedan, da li je priznao da je jermenski špijun? Na to je odgovorio da nije, ali da je priznao, ostao bi živ."

U tužilaštvu su joj rekli da protiv njenog muža nije podignuta ni jedna optužnica. „Onda sam pitala a šta vam je bio moj muž, žrtveno jagnje? Kako su i zašto mog Ruslana ubili za samo jedan dan?", priseća se ona.

Ruslan je za sobom ostavio dva sina. Imao je 32 godine.

Sahrana okružena policijom

I Saleh Gafarov 39 godišnji potpukovnik u penziji ostavio je za sobom dvoje dece. Njegova žena Natavan je ispričala kako ga je policija odvela direktno iz kuće bez objašnjenja.

Žena dve nedelje nije znala gde je on, dok joj samo nisu predali njegovo telo.

Policajci koji su okružili sanduk na groblju nisu joj dozvolili da otvori sanduk sa telom muža, nisu joj rekli od čega je preminuo i žurili su da ga sahrane.

„Tek kada su počela suđenja saznala sam da je on praktično preminuo od posledica mučenja drugog dana od kako su ga odveli iz kuće", priča Navan.

„Na suđenju se ispostavilo da je on odveden po prijavi jednog od vojnika, koga su takođe mučili, seća se Navan. Ispostavilo se da su ga 4.maja odveli od kuće i mučili, da bi 6. maja pao u komu i bio odveden u vojnu bolnicu u Baku, a 13.maja je preminuo".

Salehu su vezali ruke i noge, davili ga u vodi, mučili strujom, čupali nokte, lomili vilicu i vezanog ga bacili sa prvog sprata, seća se njegova supruga detalja sa suđenja.

I nakon toga su nastavili da ga muče dok nije pao u komu.

Njene reči potvrđuju i dokazi sa suđenja i rezultati sudsko medicinske ekspertize. U ekspertizi se detaljno opisuju povrede unutrašnjih organa, prelomi, a takođe se navodi odsustvo noktiju.

Pobunjena rodbina

U ovom trenutku najmanje 25 ljudi služi zatvorsku kaznu prema optužnicama za izdaju države, napad na starešine i mnogih drugih pratećih stavki.

Njihovi bližnji se sude, pričaju o mučenjima i održavaju proteste u Bakuu.

Jedan od njih je Eljbrus, otac vojnika na odsluženju vojnog roka Natika Guluzade. U maju 2017. godine njegov sin se nije vratio kući na odsustvo. Roditelji su se zabrinuli i otišli u njegovu vojnu jedinicu.

Tamo su saznali da im je sin u bolnici. Sreli su se sa drugim roditeljima čiji sinovi takođe nisu došli kući. Natika nisu našli ni u bolnici.

Nakon što su se neki roditelji okupili, uputili su se prema vojnom rukovodstvu te oblasti.

"Prema nama je dotrčalo oko 50 oficira, razgovarali su sa nama kao sa neprijateljima i oterali nas, seća se Eljbrus. Počeli smo da im pretimo da ćemo se ubiti i tek nakon toga obećali su da će nas saslušati. Zapisali su nam imena i prezimena i obećali da će nam za tri dana javiti gde su nam deca."

Nako tri dana Eljbrus je zaista uspeo da se čuje sa sinom preko telefona: "Pitam ga ja, Natiče, da li si to stvarno ti? Reci, sine, gde ti se nalaze fleke od rođenja? On je rekao i ja sam znao da je to on i da je živ".

Nakon pet dana Natik i još jedan momak iz susednog sela vratili su se kući. Upravo tada je Natik ispričao porodici šta je preživeo.

Prema rečima njegovog oca, tukli su ga po leđima, puštali struju kroz genitalije, nakon čega je bio pet dana u komi. Iako nije urađena medicinska ekspertiza, mediji poseduju fotografiju sa tragovima od strujnih udara koje je napravio Natikov otac.

Eljbrus priča da se Natik idućeg dana vratio u jedinicu da dosluži vojni rok.

U septembru Eljbrusa su su pozvali telefonom iz vojnog tužilaštva: "Pitali su da li sam ja otac Guluzade Natika. Ja sam rekao da jesam. Rekli su, samo neka dođe da napiše nekakvo objašnjenje i neka se vrati kući u selo".

Natik je zajedno sa bratom Nahidom otišao u Baku u vojno tužilaštvo.

"Oko ponoći zove brat i kaže da su Natika zadržali, a on je ostao napolju da čeka ispred tužilaštva", seća se otac.

Eljbrus je probao da sredi susret sa sinom u tužilaštvu. U prvo vreme uopšte nije znao zašto su mu uhapsili sina.

Kada su se videli Natik mu je rekao da su mu govorili da prizna veze sa jermenskom tajnom službom.

"Rekao je, da su nas navodno uhapsili za trgovinu narkoticima, a on je bio spreman da na sebe preuzme bilo koju krivicu kako bi nas pustili, ali sad vidi da smo na slobodi i da je sa nama sve uredu".

Sada Natik izdržava kaznu od 18 godina za izdaju države. Natikova porodica, kao i porodice drugih vojnika pokušavaju da se žale na presudu.

Njihov slučaj je prošao sve lokalne sudske instance, uključujući i Vrhovni sud Azerbejdžana, čije je jedino zasedanje, prema Eljbrusovim rečima, trajalo 20min.

Sada je otac spreman da se žali Evropskom sudu za ljudska prava, pošto njihov sud nije čak ni razmatrao slučaj mučenja.

O mučenjima je pričao i otac Faika Ahmedova, Alibej. Njegov sin je dobio 20 godina zatvora.

Prema njegovim rečima na sudu nije mogao da dobije priznanje da su njegovog sina mučili.

Preživeli i na slobodi

Većina žrtava mučenja je uspela da izbegne zatvorsku kaznu. Neki su srećni samim tim što su ostali živi i što su na slobodi. A sud je osudio na zatvorske kazne i direktne učesnike mučenja.

Prethodno spominjan u ovom materijalu major Fuad Agijev dobio je 10 godina za masovna mučenja, još sedmorica ljudi je dobila manju kaznu.

U pres službi vojnog tužilaštva su rekli: "Svako ko je bio povezan sa ovim slučajem dobio je zatvorsku kaznu i snosio je odgovornost".

Ipak, Vagif Abdulajev bivši komandant trupe sa činom kapetana nije zadovoljan rezultatima sudskih procesa.

Prema njegovim rečima, morili su ga glađu, skidali ga do gole kože i polivali hladnom vodom, tukli armaturom i mučili ga elektrošokovima.

A zatim su ga otpustili iz vojske. Na suđenju je on bio žrtva. BBC poseduje materijale sa suđenja gde je on okarakterisan kao žrtva i zaključak sudsko medicinske ekspertize koja je utvrdila na njegovom telu tragove od udaraca i opekotine od elektrošokova.

"Protiv mene misu pokrenuli nikakvu optužnicu, već su me jednostavno mučili dva meseca", seća se on.

Zatim su nas u takvom stanju naterali da uradimo ispit iz fizičke spremnosti, i mi ga, naravno, nismo položili. To je i bio zvanični razlog za naše otkaze."

Vagif priča da je u vojnu školu otišao sa 13 godina i ceo život je posvetio vojsci.

Sada je nezaposlen, ide na proteste u sudi se sa ministarstvom odbrane, zahtevajući da ga vrate u službu i kazne sve krivce, jer su neki, kako on tvrdi, izbegli kaznu zahvaljujući vezama sa ljudima na visokim položajima.

"Čak i da me sutra vrate u službu, neću otići, dok svi krivci ne budu kažnjeni", govori bivši oficir.

"LJudi se više ne boje da govore"

Zaštitnik za ljudska prava Oktaj Gjulalijev pričao je da u prvim mesecima masovnih hapšenja ni javnost, a ni zaštitnici za ljudska prava nisu znali šta se događa.

Zatim su počele da kruže glasine o mučenjima i ubistvima.

"U prvo vreme nije ni bilo protesta roditelja, ljudi su živeli u strahu i širile su se informacije da su svi uhapšeni izdajnici i da su sarađivali sa Jermenima, rekao je zaštitnik za ljudska prava. Počeli smo da istražujemo taj slučaj i početkom prošle godine smo uspeli da se povežemo sa rođacima onih koji su mučeni".

Prema rečima Gjulalijeva samo na suđenjima je potvrđeno da je najmanje 101 čovek bio žrtva torture, od kojih je devetorica preminulo.

Mediji raspolažu kopijama rešenja tri različita vojna suda sa povećim spiskom žrtava, neka imena i prezimena se preklapaju ali se zaista može potvrditi da se radi o nekoliko desetina ljudi.

Gjulalijev je naveo da je još najmanje 25 ljudi podvrgnuto mučenjima i kasnije osuđeno za izdaju.

Kada pričam o "Terterskom slučaju" ja uvek govorim "najmanje", zbog toga što su to samo oni ljudi za koje smo mi mogli da saznamo", navodi zaštitnik ljudskih prava.

"Videli smo masovna narušavanja zakona i zabranu pristupa porodicama i advokatima. Otkrili smo da su ljudi na viskokim položajima u Ministarstvu odbrane praktično kreirali sopstveni pravosudni organ", priča Gjulalijev.

Gjulalijev se sretao sa grupom vojnika koji su dobili otkaz. Prema njegovim rečima oni i dan danas pate od fizičkih i psihičkih posledica, koje su zaradili pre dve godine tokom ispitivanja u okviru "Terterskog slučaja".

Dana 29. oktobra Oktaja Gjulalijeva udario je automobil u centru Bakua na pešačkom prelazu. Zadobio je teške povrede, bio je u komi i imao je nekoliko operacija. U trenutku kada objavljujemo članak on je još uvek u teškom stanju i nalazi se na lečenju u inostranstvu.

"Kolateralna šteta"

U centru Bakua odvijali su se protesti protiv kolateralne štete u azerbejdžanskoj armiji. Učesnici tih demonstracija dobili su zatvorske kazne za organizaciju nereda.

Poslednji koji je osuđen Iljkin Rustamzade pušten je na slobodu tek ove godine.

Dok se novinar Afgan Muhtarli koji je pisao o korupciji u vojsci još uvek nalazi u zatvoru, u kome služi kaznu od šest godina zatvora prema optužnici za nezakonit prelazak granice i krijumčarenje.

Organizacije za zaštitu ljudskih prava smatraju da je ova optužnica politički motivisana.

Među susedima na Južnom Kavkazu azerbejdžanska vojska je najbolje opremljena, smatraju stručnjaci: od 137 zemalja zauzima 52. mesto prema poslednjem rangiranju Global Firepower Index. A sa druge strane neefikasnost i korupcija su njene slabe tačke.

Vlasti Azerbejdžana i prorežimski mediji negiraju postojanje problema u vojsci.

Azerbejdžanska vojska je kritikovana i nakon "četvorodnevnog rata" u aprilu 2016.godine, kada je posle žestokih borbi i sa azerbejdžanske i sa jermenske strane poginulo nekoliko desetina ljudi.

Vojni stručnjak i penzionisani pukovnik Isa Sadigov kaže da su kolateralni gubici u ta četiri dana pokazali da zemlja nije spremna i nije sposobna da vodi bilo kakva vojna dejstva.

Prema njegovim rečima korupcija i nedostatak reforme u vojsci utiču na njenu nesposobnost.

Terterski okrug se nalazi baš na liniji gde se dodiruju zaraćene strane.

Stručnjaci smatraju da je sam "Terterski slučaj" nastao da bi komanda "sakrila svoje propuste" za vreme aprilskih sukoba 2016.godine. U Jermeniji su takođe kritikovali vojsku ali se sve završilo ostavkama ljudi na visokim pozicijama četiri meseca nakon aprilskih sukoba.

Mučenja su redovna praksa

Zaštitnici za ljudska prava u Azerbejdžanu prave spiskove ljudi koji su politički zatvorenici od sredine 1990-ih, od trenutka kada predsednik postao Gejdar Alijev, otac sadašnjeg predsednika.

Gjulalijev tvrdi da će i oni koji se nalaze u zatvoru zbog ""Terterskog slučaja" sigurno dospeti na taj spisak do kraja godine.

Lokalni aktivisti za ljudska prava u Azarbejdžanu više puta su pričali da je mučenje redovna praksa u Azerbejdžanu.

Predstavnici komiteta Saveta Evrope za prevenciju mučenja od 2004.godine posećivali su Azerbejdžan šest puta.

Komitet je prošle godine doneo zaključak da "mučenja i ostali oblici nasilnog postupanja od strane policije, drugih organa bezbednosti i vojske... su deo sistema, široko su rasprostranjene i ne mogu da se iskorene".

Mučenja se često ne istražuju a zatvorenicima se ne dozvoljava da imaju advokate i lekare, navodi se u tvrdnjama komiteta.

Aktivisti za ljudska prava, novinari, politički aktivisti koji se nalaze u zatvoru godinama prijavljuju mučenja i zlostavljanja u Azerbejdžanu.

U februaru 2019. godine Evropski sud za ljudska prava doneo je rešenje da je novinar Novruzali Memedov, koji je pre 10 godina umro u zatvoru, bio lišen prava na život i slobodu, bila mu je uskraćena pravovremena medicinska pomoć i suočio se sa nečovečnim i ponižavajućim postupanjem.

Što se tiče "Terterskog slučaja" u vojnom tužilaštvu Azerbejdžana savetovali su da se čujemo sa lokalnim sudom u kojem su iznošeni slučajevi o mučenjima.

Terterski vojni sud koji se navodi u dokumentima nije odgovorio ni na pismeni zahtev a ni na telefonski poziv.

Na naše zahteve nismo dobili odgovore ni iz kancelarije poverenika za ljudska prava (ombudsmana) Azerbejdžana.

Takođe nismo dobili ni odgovore na pisma sa spiskom pitanja koja su u oktobru 2019. godine poslata Ministarstvu odbrane i vojnom tužilaštvu.

Pročitajte OVDE zašto Amerikanci grade novu bazu u Siriji.

Izvor: Bi-Bi-Si na srpskom