Rođen u maju 1953. u tada sovjetskoj Jermeniji, Šavarš je nekako oduvek voleo da roni. Ali, mnogo više od toga voleo je ljude. Postao je sportski ronilac, a koristeći peraja obarao je rekorde i rekorde. Štaviše, 17 puta je bio svetski prvak, 13 puta evropski, u 11 navrata svetske rekorde upravo je on obarao. No, tog 16. septembra 1976, na ovaj dan pre tačno 40 godina, kada je u Jerevanu završio sa kondicionim treningom tokom kog je pretrčao čak 20 kilometara, čuo je jeziv zvuk.
Nedaleko od njega, u skoro ledenu vodu upao je trolejbus. Probio je zaštitnu ogradu i posle velikog pada sa brane upao u mutnu, hladnu vodu. Deset metara niže, na dnu, većina od 92 putnika je bila onesvešćena od udara. Šavarš Karapetjan nije oklevao.
Iako bez ikakve opreme, jer je trčao, a ne radio na svojim ronilačkim pripremama, bacio se da pomogne. Skok u ledenu vodu, pravo do trolejbusa koji je potonuo. Svuda oko se podigao veliki mulj od tog pada, vidljivost gotovo da nije postojala. Sva vrata i prozori bili su zatvoreni. Snagom svog tela, a vođen čudesnom željom da se spase bar neko iz te smrtonosne klopke, počeo je da stopalima lomi zadnje staklo na potonulom trolejbusu.
Uspeo je. Ledena voda je pokuljala po onesvešćenim i teško povređenim putnicima. On je zgrabio prvu osobu koju je mogao da razazna u toj tmini, izronio i dao svom bratu, Kamu Karapetjanu, takođe plivaču, da je iz vode položi na suvo. A onda je uronio opet.
I opet.
I opet.
Više od 20 minuta proveo je u ledeno hladnoj vodi, trideset puta zaranjajući. Trideset puta izvlačeći polu-mrtva tela utopljenika od kojih su mnogi stradali već pri samom padu. U jednom času je čak zgrabio odlomljeno sedište i tek na površini shvatio šta je učinio.
"Plašio sam se greške. Bilo je tako mračno tamo dole, ništa nije moglo da se vidi. Kada sam shvatio da sam uzeo sedište... Ne znam, strašan je bio osećaj. Mogao sam možda da spasem još neki život. To sedište me još proganja u mojim noćnim morama", pričao je ne tako davno Šavarš.
Posle tačno 30 zaranjanja i isto toliko izvlačenja nastradalih, iako su neki od njih već bili mrtvi, što on nije isprva mogao da zna, Šarvarš Karapetjan je izgubio svest. Predugo je boravio u ledenoj vodi. Doktori, koji su u međuvremenu stigli na mesto tragedije, morali su da spasavaju i heroja. Od hladnoće je dobio obostranu upalu pluća. Od zagađene vode sepsu, jer su mu ruke i noge bile krvave od provlačenja kroz razbijeno staklo. U komi je bio 46 dana.
Oporavio se. I, iako više nikada nije mogao da se takmiči, nastavio je da živi životom kakav se ne viđa često. Devetnaestog februara 1985, zadesio se pokraj zgrade koja je gorela. Bez oklevanja utrčao je unutra i počeo da spasava ljude koji su bili zarobljeni. Zbog brojnih opekotina, dugo je proveo u bolnici.
Sada, posle tih podviga, Šavarš vodi tih i povučen život. Ima malu radionicu za cipele u Moskvi. Zove se "Drugi udah". Baš kao što je on dao drugi udah u živote tačno 20 ljudi koji su preživeli pad trolejbusa samo zahvaljući njegovom junaštvu.
Šavarš Karapetjan nije junak nekog modernog filma. Da jeste, zbog onoga što je uradio pre tačno četiri decenije, i zbog onoga kako je nastavio da živi, verovatno bi se zvao Supermen. Nije ni izmišljeni lik. Stvarno živi u Rusiji, pravi cipele, i od pre neku godinu - vodi mali fond za pomoć sportistima sa invaliditetom.
Od sada, kad god vas neko dete bude pitalo "Da li Supermen postoji?", slobodno se setite Šavarša i njegovog jednostavnog recepta za sreću: živeti kroz svoje talente i živeti za druge.
Turci ubili četiri ruska specijalca! Sirija će tek da gori. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Blic
