Kopkala su ga pitanja - zašto, o kojim se dokumentima radi... Meili je čeprkao, njuškao, raspitivao se i na kraju shvatio da su papiri, koji idu u strojeve za sečenje, dokazi koji zlato i dragocenosti sačuvane u depoima UBS-a vode prema Trećem Rajhu i Jevrejima koje je opljačkao Hitlerov režim! Dragocenosti nakon uništenja dokaza o stvarnim vlasnicima logično postaju vlasništvo banke. Nakon toga se zakotrljala priča globalnih dimenzija…
Afera je vratila pažnju svetske javnosti na grandioznu, genocidnu otimačinu izvedenu u Trećem Rajhu, ali i njegovim satelitima. Konferencija je u fokusu imala ponašanje neutralnih država koje su taj posao olakšale - Švajcarske i Vatikana, a cilj je bio pozvati sve zemlje u koje vodi trag zlata na otvaranje arhiva, nalazak dragocenosti i restituciju žrtava.
Jedan od ključnih ciljeva konferencije bio je, kako se vidi iz CIA-inih izvještaja koja su nedavno deklasifikovana, nagovoriti Vatikan na objavu arhivskih dokumenata koji bi - između ostalog - otkrili tajnu ustaškog zlata koje je tamo završilo. Glavni američki čovek na konferenciji je Stjuart Eliot “Stu” Ajzenštat, diplomat i pravnik, koji je dužnost ambasadora SAD-a u Europskoj uniji obavljao od 1993. do 1996. godine.
Ajzenštat se pre toga, 7. novembra, na poverljivom brifingu u Vatikanu susreo s ocem Marcelom Čapinom, jednim od dvojice vatikanskih funkcionera koji će predstavljati Svetu Stolicu na londonskoj konferenciji o nacističkim dobrima, kao i s ministrom spoljnih poslova Svete Stolice, Celestinom Miljoreom, jednim od najprogresivnijih vatikanskih sveštenika.
Ajzenštat je izvestio Čapina o “izveštaju o neutralnima”, koje se odnosilo na Vatikan. Pozdravio je odluku Svete Stolice da pošalje predstavnike u London i naveo ih na “aktivno učestvovanje”. Ajzenštat je pozvao Vatikan da ubrza postupak pregleda svojih dokumenata i otvori svoje arhive vezane za imovinu stranim istraživačima.
Čapin se, doznajemo iz izveštaja CIA-e, “zahvalio Ajzenštatu na brifingu i opisao napore vatikanskog arhiva u vezi s otkrivanjem sudbine skrivene nacističke imovine. Rekao je kako ima konačnu vlast u pristupu poverljivim zapisima koje bi ‘već sutra’ mogao učiniti javno dostupnim.
Vatikanska praksa je otvaranje arhiva radi potpunog pregleda pontifikata pojedinačnog pape. Napomenuo je, međutim, da nakon izdanja od 11 svezaka, pontifikat Pia XII. nije predviđen za celoviti pregled i izdavanje, i to sve do 2000. godine”.
No to se do danas nije dogodilo...
Čapin je smatrao da bi trenutno objavljivanje bila pogreška jer vatikanski arhivisti još nisu u celosti katalogirali materijal. Na pitanje o saradnji ustaša i sveštenika rekao je da su “neki franjevci bili puno više Hrvati nego katolici”, a Vatikan je na pitanje ustaškog zlata osetljiv. Dodao je kako nije video dokumente koji bi podržavali tezu o ulozi Vatikana u prikrivanju zlata ustaških žrtava.
Čapin je rekao Ajzenštatu da će “američka vlada morati prihvatiti njegovu reč da Vatikan neće uništiti nikakve ‘neugodne’ dokumente s kojima bi se mogao susresti” dodajući kako mu treba verovati i “ako izvesti da u pregledu svoje arhive nije pronašao ništa”. Rekao je Amerikancu da su novinski isečci iz jugoslovenske štampe u vreme suđenja Stepincu “jedini pronađeni zapisi koji su raspravljali o tom pitanju i da bi službeni zapisi, koji se odnose na to zlato, trebali biti dostupni u Beogradu”.
Ovde ćemo se s Ajzenštata i njegovih napora za otkrićem tragova koji vode prema ustaškom zlatu zaputiti prema ustaškim i drugim domaćim izvorima na tu temu, koja već decenijama uzbuđuje i našu javnost.
Jednu je priču Udbi ispričao Ante Moškov, zapovednik, koji je s tim zlatom imao i lično iskustvo. Moškov priča o begu Pavelića i ekipe u Austriju sa delom tog zlata u proleće 1945. godine:
Nekako u isto vreme, da bude stvar potpuna, Pavelić je poslao Lisaka u jednu ekspediciju po neke zakopane zlatnike (navodno oko 2000 zlatnika) koje su, prilikom bega iz engleske u američku zonu, u nekoj šumi zakopali Pavelić, Lisak, Kirin i Braco. Prema pričanju Lisaka, a kasnije Viktora Reberniščaka, koji je bio izdvojen, dok je Pavelić sa spomenutom trojicom neopaženo negde postrance u šumi kopao, niko nije mogao od onih koji su bili s Pavelićem (osim Kirina, Lisaka i Brace) znati mesto. Dok su dvojica kopali, dvojica su držali stražu i nijedan se od ostavljene grupe nije odvajao. Lisak se vratio i izjavio da je na mestu zlatnika našao drvenu daščicu ili karton na kojem je pisalo: ‘Hvala na dukatima, pozdravljaju partizani!’. Dakle, i ta rezerva za koju su neki izvan porodice Pavelić znali da postoji je nestala - objašnjava Moškov, no i tu se pojavila misterija: jesu li zlato stvarno našli partizani ili je to bajka Pavelićevih ljudi.
Moškov, međutim, ne priča kako je i sam učestvovao u skrivanju dela zlata. Moškov je, naime, kod sebe čuvao deo ustaškog zlata, u “devet sandučića dimenzija 30x20x12 cm, po 35 kilograma zlata u svakom sandučiću, prema rečima B. Kavrana, odnosno oko 22 kilograma po proceni Jere Jareba”, a znao je i gde je drugo zlato, kojeg nije bilo malo.
“Deo novca (Moškov je) potrošio i za svoje potrebe u Italiji, a preostalo je ostalo zakopano pokraj Radštata”, piše Ivica Hrastović s Hrvatskog vojnog fakulteta u naučnom radu o Moškovu. (...) Budući da su za zlato još znali pukovnik Frane Šarić i Marko Čavić, teško je reći kakva mu je bila sudbina nakon hapšenja generala Moškova, ali je moguć dvostruki rasplet: ili su Englezi prisilili Šarića da im kaže sve što zna o zlatu kad su on i Moškov bili u zatvoru (Šarić je izašao iz zatvora bez objašnjenja, a Moškov je izručen jugoslovenskim vlastima) pa su ga pronašli i uzeli ili su zlato kraj Radštata iskopali Šarić ili Čavić, ili zajedno ili s još nekim, te s njim otputovali za Argentinu između decembra 1946. i marta 1947., dok je A. Moškov bio u zatvoru i još se nadao da neće biti izručen. Određeni izvori upućuju na to da je u trošenju tog zlata učestvovao i Pavelić.”
Prema podacima koje prikupio istoričar Mario Jareb, u Švajcarskoj je završilo 1338,87 kilograma ustaškog zlata i oko 2,750.000 švajcarskih franaka.
“Bili su u trezorima i na računima švajcarskih banaka krajem rata 1945. godine. Deo zlata (358,42 kilograma) bilo je zlato koje je središnja nemačka banka Rajhsbank dostavila HDB-u na osnovu plaćanja Nemačke NDH za prevoz nemačkih vojnih divizija i ratne građe preko državnog područja NDH. Drugi deo zlata (980,45 kilograma) bilo je uglavnom zlato koje je HDB uspela dobiti iz trezora filijale bivše Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu. Sledom okolnosti, ubrzo po skladištenju ovih sredstava u Švajcarskoj, švajcarske su vlasti blokirale pristup i raspolaganje njima vlastima NDH. Uprkos pokušajima vlasti NDH i predstavnika HDB, održala se blokada sve do kraja rata. Posle, tokom leta 1945. godine uspele su jugoslovenske komunističke vlasti dobiti ove stvari od vrednosti”, piše u recenziji jedne Jarebove knjige.
Otkrili smo da je nemačka Rajhsbank-a, svesno ugrađena u svoje zlatne rezerve, pljačkala monetarno zlato od vlada zemalja okupiranih od strane nacista. To nije učinjeno samo kako bi se napunili džepovi nacističkih vođa, nego je to bila svesna politika i glavno sredstvo finansiranja i održavanja ratnih napora, jer je nemačka valuta u biti bila bezvredna. Drugo, sledili smo trag novca i videli da su velike količine opljačkanog zlata napustile Rajhsbank-u i prošle kroz Švajcarsku nacionalnu banku i ostale švajcarske banke, a u manjoj meri i kroz druge zemlje koje su ostale gotovo neutralne kroz većinu ili celi rat. Kad su ga pretvorili u švajcarske franke, nacisti su kupovali ratni materijal.
Tako su najvažnije gospodarske veze Švajcarske s nacističkom Nemačkom igrale ključnu ulogu. Treće, mnogi od ovih neutralnih elemenata olakšali su - čak i u kasnoj fazi rata - nacistički ratni napor ne samo razmenom zlata za valutu potrebnu za kupovinu kritične robe, nego i snabdevanjem Nemaca kritičnim materijalima, od kugličnih ležajeva i gvozdene rude do volframa i kroma. Četvrto, pokazali smo konačno da je neko zlato žrtve - zlato oduzeto ili brutalno izvađeno žrtvama nacističkog progona, uključujući i one poslane u koncentracione logore - završilo u nekim neutralnim zemljama i nenamerno se pomešalo sa zlatom središnje banke.
Konačno, zaključili smo i da su tužna kombinacija ravnodušnosti neutralnih nacija ite sukobljeni prioriteti i neaktivnost saveznika, uključujući Sjedinjene Američke Države, rezultirali nedovoljnim naporima da se opljačkano vrati. Nadalje, nije učinjeno dovoljno da se ta imovina iskoristi za dobrobit preživelih žrtava rata i holokausta - napisao je nakon konferencije Ajzenštat.
On je obećao da će se i u budućnosti posvetiti pitanju “ustaškog zlata” i njegovog kretanja iz Hrvatske tokom rata, uključujući ulogu Vatikana.
Bilo je mnogo značajnih rezultata s Londonske konferencije, zaključio je.
- Pre svega, to je neverojatan stepen priznavanja i slaganja ključnih istorijskih činjenica. Zauvek pokopan, nadam se, bio je izopačeni revizionistički stav da se holokaust nekako nikad nije dogodio ili da je njegov opis bio preteran…
Misteriozni radio signali iz svemira! Više o tome OVDE.
Izvor: slobodna-bosna.ba
