Zvezdara teatar, nešto iza podneva 13. februara. Atmosfera nakon uručivanja priloga s 23. večeri poezije Matije Bećkovića Fondu za porodice s mnogo dece, pri crkvi Aleksandra Nevskog, bila je ispunjena iskazanom i neiskazanom naklonošću poeziji, teatru, humanosti... Razgovarali su ljudi nezvanično, između sebe, i o tome kako, jednostavno, nije tačno da široka publika hoće samo rijalitije, ne samo doslovne nego i to što se zapravo mnogo toga u njih pretvara, koliko je poguban taj tabloidni način mišljenja i komunikacije koji se zapravo nameće vređajući elementarnu inteligenciju...
Nakon što je završio ove obaveze, književnik i akademik Duško Kovačević u razgovoru za "Blic" govori o aktuelnom državnom prazniku, aktuelnom trenutku, bliskoj budućnosti, užasima i skandalima kojima smo savremenici, svom novom filmu...
Počinjemo od Sretenja, Dana državnosti...
- Dočekujemo ga, između ostalog, sa sećanjem na ljude koji su taj datum obeležili svojim životima. Dan državnosti se za našeg relativno kratkog života toliko puta menja, da učimo stalno ispočetka zašto je to najbitniji dan u istoriji jedne države. Ove nove generacije će morati da uče ponovo. Evo, malopre kad smo pričali s Matijom on je pomenuo svoj rođendan. On je nekad bio rođen na Dan republike, pa više nije. Mislim, nije se Matija više puta rađao. Rođen ja 29. novembra koji se u SFRJ slavio kao Dan republike. Uvek je bilo šala kako se Matija, koji je po svom ubeđenju, bio na drugoj strani, rodio na dan kad nije trebalo. Mihiz (Borislav Mihajlović, prim.n.) mu je stalno čestitao posebno šaleći se da je on to možda i birao. Al’ šala za šalu, međutim, užasan je taj poremećaj u protoku vremena koji je verovatno posledica i strahovite količine informacija.
Hoćete da kažete da je danas vreme dobilo ubrzanje?
- Strahovito ubrzanje. Gledano iz obične ljudske perspektive. Mesec je kao nedelja, dva su dana kao sat... Evo, na osnovu programa repertoara za sledeći mesec, pa kao da ga pravimo skoro svaki dan. Juče sam ovde u pozorištu rekao da treba da razmišljamo o Novoj godini, šta ćemo da radimo da nas ne iznenadi, jer samo što nije. Stavarno, što se smejete, ne šalim se. Kalendar se sam okreće. Ta simbolika, doduše u obrnutom smeru, metaforično je upotrebljena u "Andergraundu" gde lik koga igra Bata Stojković okreće sat unazad da bi ljudima koji žive u podrumu pokazao da ne žive toliko dugo u tim uslovima, u tom mraku. On je svojim okretanjem sata unazad, onima sa kojima je delio život, krao vreme unazad. A sad kao da ih neko jede i unapred i unazad. Svojevremeno sam napisao u "Radovanu Trećem" da bi ljudima koji žive ovde trebalo priznavati beneficirani životni staž.
A u kakvom mi to vremenu, trenutku obeležavamo Dan državnosti? Šta se ključno u našoj državi dešava?
- Kao i decenijama unazad: dešavaju se podele. One su danas više nego ključne. Ako bi u jednu reč trebalo staviti sadašnjost, onda je to - podele. Napisao sam svojevremeno knjigu "Dvadeset srpskih podela" i stao sam na tom broju jer nije imalo smisla više, a u međuvremenu se pojavilo još najmanje deset bitnih i važnih. Čekaju nas ove i sledeće godine vrlo važne događaji.
Koji? Kakvi? U kom smislu?
- U političkom. Vrlo ozbiljni. Jer ovo što se događa oko Kosova mora se privesti i privodi se kraju. I to svako ko iole brine brigu o zemlji Srbiji a usput pomalo i misli, uviđa da ulazimo u finiš. Svi ovi predlozi koji se sad događaju - da se otvore avio-linije, železničke, završi auto-put... - jesu, kako god ko šta upakovao, suštinski priča o predlogu za priznavanje Kosova. To će biti nešto što će se isporučiti u vrlo skorom vremenu, poput ultimatuma. I to me, da se pomerim s mesta i kucnem u drvo, strašno podseća na 1914.
Jer?
- Te 1914, uoči Velikog rata - on je samo zbog Drugog svetskog rata nazvan Prvi, inače da nije bilo Drugog i dalje bi se zvao Veliki, nego pojavi se veći pa red je... a i šta će ako dođe treći, nema toliko gradacija, ovako zna se red i redosled... Dakle, te 1914. mi imamo ultimatum koji je glasio ili ćete pristati ili vas neće biti. U svakom smislu, u ekonomskom su odmah bila uvedene neke carine, zabrane... Ultimatum koji Srbija nije mogla da prihvati. Kasnije su neki pričali da je bolje bilo da smo pustili 20-30 žandara da dođu iz Beča i pregledaju naša dokumenta nego što smo ovako postradali, ali to je sve naknadna pamet. Reč je o sledećoj stvari: geografski tad smo bili okruženi sa 55 miliona stanovnika koji su pripadali Austrougarskoj monarhiji. Danas smo sa svih strana okruženi sa 55, odnosno koliko već miliona ljudi koji pripadaju Evropskoj uniji i NATO paktu. Ultimatum je na pragu. Ne znam uopšte kako to može da se reši kada jednog dana uskoro dođu i kažu nudimo to i to, konkretna ponuda. I kažu: a vi za račun naše dobrote i razumevanja ćete učiniti to i to ili ćemo krenuti potpuno drugim putem da ostvarimo to što hoćemo. Ne mora ratom, sila je i ako vas zatvore kao što smo onomad bili blokirani i pod sankcijama. Ne znam kako iz cele te priče, ko sme da potpiše.
Ko sme da potpiše?
- Ne znam. Pretpostavljam da zarad političke karijere ili ostanka na političkoj funkciji ima ko bi potpisao. Ali to je po našem sadašnjem zakonu i Ustavu nemoguće. Strepim.... Nad glavom nam je ne mač nego giljotina. Po mom osećanju stvari, to nas čeka od jeseni naredne godine... Jasno je da su EU, Amerika, Nemačka rešile da reše stvar.
To s jedne strane pobuđuje paranoičnost...
- Budi strah apsolutno, a taj strah potiče i od ostvarenih pretnji i primene sile 1999. godine.
A s druge otvara pitanje sopstvene, naše odgovornosti? U čemu je problem? Paranoja vuče u ono nerazborito i nezdravo.
- Ne znam u čemu je problem... više puta smo postradali onako baš ozbiljno, a sve čudeći se u čemu je problem. I ko je kriv. I koliko smo krivi mi, a koliko neko drugi. A u celoj priči je ključna tragična činjenica da smo mi u XX veku postradali toliko mnogo i strašno da uopšte nije čudo da nas ovoliko nema. Nemoš’ reći da nas ima.
Praznik dočekujemo i sa drugim važnim pitanjima. Na primer, prodato je, kako se može čuti, čak 80 odsto izvora vode...
- To su skandali i katastrofe! Strašno ozbiljne stvari koje će nas u budućnosti koštati života koji ionako nemamo... Neki dan sam bio sa ljudima koji su organizovali štrajkove povodom betoniranja vode. Tako zovem to što se s izvorima vode dešava na sve strane. Odrastao sam u selu koje je na dve reke, Sava i lokalna rečica. I sad zamislite kad neko dođe i jednu planinsku reku postavi u cevi zarad toga da se obogati! Puni svoje džepove a uništi desetine sela koja su inako već pusta, izoluje okoliš, zatruje ljudima život...
Ali, to je neko od ovdašnjih nadležnih, ovdašnjih vlasti prodao, dozvolio...?
- E tu počinje priča o tome šta mi možemo sami sebi. Više puta sam rekao; ne treba nama neprijatelj da bismo mi sebe dokrajčili. Čak paradoksalno, mi se jedino ujedinimo kad dođe neprijatelj. Al’ praznik je.
Velika litija u Podgorici proći će bez poglavara SPC! Više o tome OVDE.
Izvor: Blic
