Uz Putina su to kao potpredsednik Dmitrij Medvedev, potom premijer Mihail Mišustin, predsedavajuća Veća Federacije Valentina Matvijenko, direktor inostranih obaveštajnih službi Sergej Nariškin, sekretar Veća sigurnosti Nikolaj Patrušev, ministri Sergej Lavrov i Sergej Šojgu. U proširenom sastavu sudeluju i zapovednik Generalštaba general Valerij Gerasimov, a iz objektivnih razloga se ne navodi ime zapovednika vojne obavještajne službe GRU, ali je sigurno prisutan na ovim sastancima.
Nije čudo da je Putin sazvao sednicu Veća sigurnosti Rusije, jer su ovo naporni dani za rusku diplomatiju. Iz Kremlja je stigla naredba da se uspostavi red u svim kriznim područjima u koja su uključene ruske snage, a vlada je provela smernice Vladimira Putina sa svim raspoloživim snagama, počevši od „teškaša“ koje su zastupali Sergej Lavrov i Sergej Šojgu, dva stuba međunarodne strategije Ruske Federacije. U tom kontekstu je jasnije razumeti samo naizgled „slučajnu posetu“ generala Šojgua Beogradu, centru gde Rusija želi utvrditi svoj uticaj.
Igra koju Putin igra je presudna. Rusija sudeluje u svim većim krizama na širem području Mediterana, od Ukrajine preko Sirije do Libije. I u svim tim ratovima Putin se našao u komplikovanoj situaciji da bude odlučan, ali istovremeno u stalnoj opasnosti da propadne kao glavni akter.
Rat u Siriji se nakon višegodišnjih sukoba sveo na sukob u Idlibu. Čini se da kriza u Ukrajini nikad neće završiti, dok je Libija, gde se Moskva pre nekoliko godina činila sporednim akterom, postala područje u kojem se odluke donose u Kremlju.
Rusija se učvrstila na Sredozemlju, ali je tu, pre svega, uz Tursku, koja s Redžepom Tajipom Erdoganom namerava preuzeti vodeću ulogu u mediteranskoj hijerarhiji, podrivajući stare partnere i suparnike pod svaku cenu, samo da se ne etabliraju protiv turskih interesa kao sile u nastajanju.
Rusija zna da to može iskoristiti u svoju, jer Erdogan nikad nije skrivao da je NATO partner koji nije naviknut izvršavati zapovesti iz Vašingtona, ali stratezi iz Moskve na sve to gledaju sumnjičavo. Tačno je da je Erdogan pokazao više konvergencija s Putinom, ali je istina i da Turska nikada nije bila istinski saveznik Rusije. Zapravo je uvek bila sasvim suprotno i ta percepcija igra presudnu ulogu u strateškim odnosima Ankare i Moskve, koje znaju da ne mogu previše verovati jedna drugoj.
Turska to zna i upravo iz tog razloga nema nameru napustiti NATO. Barem ne odmah. To zna i Rusija koja nije slučajno Turke identificirala kao povlaštene sagovornike, ali nikada nije smatrala realnom opcijom okretanje Ankare Istoku. To se vidi i po tome što Putin ima odlične odnose s glavnim suparnicima Turske i po tome što su u baš svakom kriznom području dve države na suprotnim stranama.
Suočena s ovim složenim rasporedom na „Mediteranskoj šahovnici“, Moskva sada ima samo jedan problem. Pod svaku cenu mora izbeći da se ratovi za koje se činilo da je Rusija dobila ne pretvore u močvare iz kojih će se morati hitno povlačiti.
Sirija je područje gde je Erdogan, iako više u svoju korist, ipak uspeo privremeno blokirati rusko-sirijsko napredovanje u Idlibu, ali i područje gde se Sjedinjene Države i njeni saveznici umesto povlačenja premeštaju s jednog dela teritorije u drugi. U Libiji sad već de fakto ruski saveznik Kalifa Haftar već godinu dana vodi opsadu Tripolija, ali se glavni grad proteklih nedelja pretvorio u Erdoganovo uporište na libijskom području, a time i na Mediteranu.
Ovo je opasna situacija u kojoj se ruske pobede mogu pretvoriti u pravu noćnu moru, ali to nisu izazovi s kojima se Moskva ne zna nositi. Zbog toga ruska diplomatija pokušava razmrsiti gustu mrežu strateških interesa od libijske do sirijske obale.
I upravo ovde polazi od uloge koju igra Turska i posledično onoga što NATO želi raditi. Libija može biti simbol promene ravnoteže snaga za oba bloka.
To bi moglo prevagnuti u korist Erdogana samo ako bi se NATO odlučio za novu intervenciju prema severnoafričkom scenariju, ali se Severnoatlantski savez, posebno SAD, pokazao mnogo manje zainteresiran za ono što se događa između Tripolija i Bengazija između Moskve i Ankare, pa čak i između Ankare i Damaska.
Čini se da evroatlantsku emanaciju Pentagona, odnosno NATO pakt, ne brine preterano što se događa na Mediteranu. Čak i ako NATO snage patroliraju Sredozemnim morem, a u sukob je izravno uključena druga sila NATO pakta, Turska, koja je obećala zaštitu Fajezu Al-Saraju i slanje militanata i oružja, NATO se drži po strani.
Ovo je izuzetno složen scenario i njegova povezanost sa Sirijom u Moskvi sigurno nije prošla nezapaženo, toliko da je ruska odluka da se sve više uključi u Libiju donesena upravo zato da se evropska misija na istočnoj obali ne pretvori u NATO operaciju.
Baš kao što uopšte nije diskutabilno da će u tom slučaju Turska od mogućeg partnera Rusije postati strateški Moskve suparnik na celom Mediteranu, sve do islamističkog uporišta u Idlibu. Opasnost koju su ruski izaslanici nastavili ponavljati još tokom posete Rimu, do te mere da je poruka Kremlja uvek bila samo jedna i da UN preuzme kontrolu nad situacijom u Libiji.
Ideja da je Vašington pripremio zamku bila je toliko jaka u Moskvi da je cilj ruskog predsednika sada razbiti opsadu, ili čak ideju da bi se to uopšte moglo dogoditi.
Otuda ruska odlučnost u Idlibu i povećani angažman u Libiji, zemlji koja je nestala iz vidokruga u pozadini sukoba sirijske vojske s turskim islamističkim skupinama i regularnim turskim snagama.
I za kraj spomenimo i najnoviju eskalaciju u Donbasu i napade ukrajinske vojske i dovlačenje teške artiljerije i oklopnih snaga na liniju razdvajanja. Pre četiri dana je Putin otpustio glavnog savetnika i dugogodišnjeg pregovarača za pitanja Ukrajine i Donbasa, Vladislava Surkova. Istovremeno je poručio isto što i za Siriju i kako nema alternative „Sočiju“ 1 i „Sočiju 2“ za Siriju i Idlib, tako za Ukrajinu i Donbas nema alternative „Minsku 1“ i „Minsku 2“.
U Idlibu je Moskva svoju odlučnost pokazala upotrebom sile, što je poruka Erdoganu da će u Libiji biti isto, jednako tako i Vladimiru Zelenskom u Kijevu. Rusija neće dozvoliti da bude uvučena u spletke koje će trajati kao američka agonija u Afganistanu i čini se da je pala odluka da se krize rešavaju što brže i sa što manje štete po sve aktere. To što neki neće ostvariti svoje snove, poput Erdogana, to nije problem s kojim se treba nositi Rusija, još manje Sirija ili zaboravljeni narodi Libije.
Stižu najgore sankcije do sada Srbiji od Amerike! Više o tome OVDE!
Izvor: logicno.com/ N. Babić
