Poznavaoci prilika sumnjaju da je general Haftar, uz međunarodnu podršku koju ima, spreman da se zaustavi sada kada je tako blizu cilja.
NJegove trupe od 2014. kontrolišu veći deo države i napreduju pod parolom da čiste zemlju od „terorizma“ i „kriminala“ i uspostavljaju stabilnost. Takozvana Libijska nacionalna armija (LNA) sastavljena od ostataka nekadašnje vojske i plaćenika već mesecima drži pod opsadom Tripoli gde stoluje međunarodno priznata Vlada Fajiza al Saradža.
Haftara ne zanima ništa manje od apsolutne moći, veruje DŽalel Harhui, istraživač na holandskom institutu za međunarodne odnose Klingendejl.
„On ne želi da bude premijer, ne želi čak ni da bude predsednik. Sebe zamišlja iznad svih tih stvari. Ima maksimalistički nagon“, kaže Harhui.
Zavođenje reda
General Haftar ima bogatu biografiju u kojoj je bio glavni oficir Moamera el Gadafija, ali su se njih dvojica razišli kada je Libija poražena u ratu sa Čadom 1987. godine. Haftar je kao zapovednik vojske zarobljen i zatim oko 1990. isporučen u SAD gde se priključio libijskoj opoziciji kojom je upravljala CIA.
Tako je Haftar pune dve decenije iz vašingtonskog predgrađa planirao da zbaci ili ubije bivšeg saborca Gadafija. To je konačno dočekao 2011. tokom pobune protiv Gadafija u Libiji. Vlastodržac je ubijen nakon vazdušnih udara NATO, te je Haftaru otvoren put do jednog od zapovedničkih mesta u redovima pobunjenika.
Danas njegove pristalice iz Bengazija i drugih gradova tvrde da se u te delove zemlje vratila stabilnost. Cena je stroga vojna vladavina i suzbijanje slobode govora.
„Mnogo je bolje pod upravom LNA i vojnici su postali vrlo ljubazni“, rekao je jedan lokalac premda je u istom razgovoru priznao da niko ne sme da govori protiv Haftara.
Pre nego što su generalove trupe 2017. osvojile istočni grad Bengazi, tamo je vladalo bezakonje i strah od radikalnih islamista, kaže nam istraživač DŽalel Harhui.
Pakt sa islamistima
Ovog meseca je u jednom izveštaju NJujork tajmsa iz Bengazija vojni režim Kalife Haftara predstavljen kao arbitraran, a građani su navodno u strahu od sveprisutne tajne policije, korumpiranih oficira, otmica ili pritvora bez ikakvog suđenja.
Hjuman rajts voč je prebacio trupama strašne zločine po preuzimanju Bengazija. Taj grad je „slika i prilika onoga kako bi cela Libija izgledala pod Haftarovom kontrolom“, napisao je italijanski politikolog Matija Đampaolo u jednom tekstu.
Prema napisima, nema ni govora o tome da su Haftarove trupe „istrebile“ radikalne islamiste, kako je general obećavao. Pre će biti da su primili islamiste u svoje redove.
Prema medijskim izveštajima, salafistički propovednici pozivaju na apsolutnu odanost Haftaru ili ga čak pominju u molitvama.
„Mislim da ne treba da ga pominju u džamijama, kao da je Bog“, rekao je jedan Libijac.
Međunarodna krizna grupa tvrdi da radikalni šerijatski borci iz Saudijske Arabije čine udarnu snagu Haftarovih trupa.
Otkud tolika podrška?
LNA uživa podršku Egipta i Ujedinjenih Emirata, zemlje odakle je samo ove godine stiglo stotinu pošiljki oružja za Haftarovu armiju i to uprkos embargu UN.
DŽalel Harhui kaže da su te zemlje zabrinute da bi Libija bez vladara čvrste ruke mogla da posluži kao ogledni primer za pobune i u njihovim zemljama. Haftar se, dodaje ovaj istraživač, predstavlja kao gospodar rata koji donosi stabilnost i briše svaki vid političkog islama.
Podrška stiže iz Pariza, Moskve i Vašingtona. Donald Tramp u generalu Haftaru vidi drugog Abdela Fataha al Sisija, egipatskog diktatora koji je na čelu vojske došao na vlast počistivši legitimno izabrano Muslimansko bratstvo.
Međutim veliki problem za Haftarove pristalice u zemlji i van nje je teško zdravstveno stanje 75-godišnjeg generala. On je pre dve godine doživeo moždani udar i od tada se raspravlja o nasledniku.
“NJegovi sinovi ne mogu da preuzmu jer neće biti prihvaćeni kao otac“, kaže Harhui.
Poznavalac Libije Matija Đampaolo piše da je Haftar izgradio imidž na „praznim obećanjima“ te da će za Libiju tek postati problem to što on upravlja raznorodnim snagama u zemlji bez ikakvih institucija.
„Međunarodni akteri i posebno članice EU mogli bi da prestanu sa ponavljanjem stare greške i ulaganjem u mit o tome da autoritarni lideri donose stabilnost“, zaključuje Đampaolo.
Pročitajte OVDE kako turska vojska puca na ruske avione u Siriji.
Izvor: Dojče vele
