Piše: Boško Ćirković Škabo
Zapravo sam se najmanje iznervirao i žalio na klasičnu krađu klasičnih lopova. To jeste bezobrazluk ali je i očigledno krivično delo. Simpatije svakog iole prisebnog i nezlonamernog pojedinca na kugli zemaljskoj su na strani očigledne žrtve. Pravnim putem je lako dokazati krivicu, čak i visinu počinjene štete. Naplata iste može biti kompleksniji problem... Nebitno.
Druga involvirana stranka, globalne distributerske korporacije i od njih vaspostavljen „sistem“ su teži zalogaj za progutati i svariti. U stvarnom životu sve te kompanije bi bile prozvane, dokazane i osuđene kao saučesnici u konkretnoj krađi. Ali „realnost“ odavno nije stvarna. Virtuelna je, makar ogmentovana (upitno je da li joj odgovara srpski pridev „poboljšana“). U takvoj „realnosti“ bezlične firme, satkane od i sakrivene iza digitalnih formulara i mistično-fluidnih pravilnika i algoritama, od obe strane korisnika sopstvenih oligopolskih (napisao bih „monopolskih“ ali se teško ulazi u trag ukrštenom vlasištvu) usluga ubira konstantno rastuće prihode. Kaplje im i od slušalaca i od „aploudera“ (namerno ne pišem „autora“ ili „izdavača“ jer upravo naš primer svedoči da to uopšte ne mora biti slučaj). Kako kaže ona atlantistička dosetka: „Bogati se bogate a siromašni siromaše.“
Opet, zapadni kapitalisti su takvi od kad su od samozvanih plavokrvih potomaka bogova preuzeli kormilo vampirske civilizacije: beskrupulozni i žedni krvi, suza i znoja. Ali čini mi se da sam čitao da su eksploatisane mase ranije ustajale protiv tlačitelja ili makar saosećale sa ugroženom i oštećenom braćom. A ja sam protekle nedelje, ne jednom, doživeo da u direktnoj prepisci sa slušaocima dobro upućenim u BS opus naletim na strastveno zastupanje korporativne agende. Sve poduprto pričom o: udobnosti pravljenja ličnih lista, nedostatku vremena i prostora da se pesme trajno skinu, zakonskim progonom pir-tu-pir sajtova i pratećeg softvera i potpuno prihvatljivoj mesečnoj ceni od 7 do 10 jedinica valute (zavisno od „napredne“ lokacije sagovornikarbajtera) za legalan mol na virtuelnom moru muzike. Ali najviše me je porazila gotovo unisona zadivljenost preciznošću s kojom algoritam globalističkih digitalnih platformi za distribuciju pogađa njihov muzički ukus. I tako im dodatno olakšava život jer „tamo je vremena još manje nego u Srbiji“. Svi pomenuti razgovori su prijateljski zaršeni „razumevanjem“ naše pozicije ali zabrinutom molbom da ne skidamo pesme sa vampirskih mreža. Do npr. problema sa fašističkim ograničenjem da svi natpisi na ilustracijama koje obavezno prate okačene pesme moraju biti latinični, u pomenutim raspravama nisam ni pokušao da dođem...
Braćo, zar ne vidite da nas ti vaši algoritmi svode na algoritme i kao takve čine lakšim za simulaciju? Otišli ste u algoritamski ustrojene države, da radite za željene svote virtuelnog novca po algoritmu neke korporacije. Vremenom napredujete i to vam oduzima eksponencionalno rastući procenat stvarnog dana. Malo vremena koje preostane „birate“ (ako sve manje ulažete sebe u „biranje“, da li zaista birate?) da upotrebite za „udobne“ algoritme korporacija za zabavu. Ne osuđujem. Lepo reče Krešimir Mišak: čovečanstvo se ubrzano bliži „križanju“. Ja sam od kad znam za sebe tu (Dorćol na turskom znači: „raskršće četiri puta“), samo ću nastaviti u pravcu strelice sa natpisom „analogni čovek“. Do fizičke smrti, u sindikalnom ritmu, nasmejan... Vama svim srcem želim udoban večni smeštaj na „klaudu“. Biće tamo i beskonačno more lakih nota.
Luča dobra koju je upalio Gospod, sijaće sve dok se satane ne povuku i priznaju poraz! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
