Tek krajem iduće godine se saznalo za masakr u javnosti - i to zahvaljujući pojedinim hrabrim američkim vojnicima, ali i novinarima koji su odlučili da progovore o zločinu.
Što se samog zločina tiče bio je to groteskno "tipični" ratni zločin - grupa gnevnih vojnika (dan pre su izgubili popularnog narednika koji je stao na minu) - upali su u selo i počeli su da ubijaju, siluju i masakriraju lokalno stanovništvo.
Okrutnost je bila maksimalna - ubijali su majke sa malim bebama, ljude su bacali u bunare pa ih zatim raznosili unutra ručnim granatama.... Da bi cela stvar bila još i strašnija, ali i stvarnija, postoji niz fotografija samog masakra koje je napravila američka vojska. Naime, u to vreme bilo je standardno da su određeni vojnici zaduženi za fotografisanje svake akcije i situacije, a ovaj zločin nije bio izuzetak.
Najveći broj fotografija napravio je vojnik Ronald Heberle koji je kasnije sam priznao kako je uništio dosta fotografija, naročito onih na kojima se vide pripadnici američke vojske kako direktno ubijaju civile (iako i ove fotografije koje su na kraju objavljene nisu nimalo manje strašne).
Otpor prema Ratu u Vijetnamu još se dodatno pojačao nakon što je ova cela priča izašla u javnost krajem 1969. godine. Ali kako se uopšte saznalo za masakr? Nije li američkoj vojsci bilo u interesu da sve zataška? Saznalo se zahvaljujući trojici hrabrih američkih vojnika koji su odlučili da progovore o onome čemu su svedočili.
Jedan od njih bio je Hog Klovers Tompson Junior, rođen 1943. godine, dakle za vreme Rata u Vijetnamu imao je svega 25 godina. Naime, on - i još dvojica vojnika - Glen Andreota i Lorens Kolburn, zaustavili su niz ubistava u My Lai masakru blokirajući svojim telima vojnike.
Dalje, Tompson je direktno spasio veću grupu vijetnamskih civila tako što ih je poveo izvan zone pre nego što je veći broj američke kopnene vojske stigao. Tompson je sa samog terena u nekoliko navrata svojim nadređenima putem radio veze dojavio da je u toku masakr civila (svi izveštaji su uredno stigli do sedišta i niko nije učinio ništa).
Sve bi verovatno bilo zataškano da priču nije doveo u javnost poznati istraživački novinar Sejmor Herš (isti onaj Herš koji je odbacivao tvrdnju da je sirijska vojska koristila hemijsko oružje - veliki izveštaj zbog kojeg je na sebe navukao gnev podobne struke). Naime, Herš je 12. novembra 1969. objavio priču o pokolju u My Laiju. U pripremi za taj veliki izveštaj mesecima je širom SAD razgovarao sa vojnicima koji su tamo bili prisutni.
NJegov izveštaj imao je veliki odek širom SAD i sveta. Američki anti-ratni pokret je revitalizovan, tražilo se hitno povlačenje iz Vijetnama. LJudi su bili šokirani onim što su videli i čuli. Činjenica da je američka vojska na razne načine pokušavala da sakrije ovaj zločin situaciju je učinio po njih sada još težom.
Priča je izišla, ali šta je s ubicama? 1970. Tompson je odlučio da svedoči protiv odgovornih za My Lai masakr. Posle svega je jasno da će mu to svedočenje maksimalno zagorčati život - iako je u potpunosti bio u pravu i njegova moralna odgovornost od njega je tražila da kaže istinu, zameriti se "kolektivu" američke vojske krajnje je opasno.
Ipak, hrabri Tompson je ustrajao i rekao je sve o ubicama. Optuženo je 26 oficira i vojnika - no, šta pokazuje taj uticaj američke vojske - svi od reda su ili uskoro oslobođeni ili pomilovani. Drugim rečima - za stravičan My Lai masakr niko zapravo nikada nije odgovarao (narednik Vilijam Koli je najstrože optužen i osuđen na američkom sudu na doživotni zatvor, ali je pušten nakon samo 3,5 godine pritvora)!
Tompsonu je pak, očekivano, život uništen. Proživljavao je PTSP, stalne noćne more, raspao mu se brak, odao se alkoholizmu...
Mala "uteha" stigla je tek 1998. - 30 godina nakon masakra - kada su on i preostala dvojica koja su spasavala vijetnamske civile, Andreota i Kolburn, dobili vojne medalje (Andreota posthumno), najviši čin za hrabrost koji ne uključuje direktan kontakt sa neprijateljem.
Te iste godine Tompson i Kolburn vratili su se u Vijetnam, na mesto zločina, pa su se sastali s preživelima na mestu gde se danas nalazi memorijalni centar.
Naravno, My Lai nije bio jedini masakr, znajući priču o njemu možemo samo pretpostavti koliko ih se zaista dogodilo u Vijetnamu (ali i ranije u Koreji). Priča je to i o herojima među monstrumima, kojih je nažalost u ovakvim situacijama uvek u manjini, ali zahvaljujući njima istina se probija i žrtve ne zaboravljaju.
Ko stoji iza svih epidemija i pandemija i zašto pročitajte OVDE.
Izvor: Advance.hr
