Najnovije

PUTIN, LAVROV I ŠOJGU VRHUNSKI ODRADILI POSAO! Kako su propali svi napori da Rusija bude uništena ekonomski i vojno

Ove nedelje je CounterPunch izvestio kako NATO vežbe „Branilac Evrope 20“ po svemu podsećaju na „Operaciju Barbarosa“ nacističke Nemačke protiv Sovjetskog Saveza i da je dovoljan mali incident tokom vežbi na samim ruskim granicama da dođe do katastrofe.

Lavrov, Putin i Šojgu (Foto: RIA)

S druge strane, ruski analitičari su napravili stučnu procenu vežbi i zaključili da se ipak radi o manevrima isključivo odbrambenog karaktera, što znači da je NATO u „strateškoj defanzivi“, i to ne samo zbog plana manevara, već zbog više faktora, od kojih su najvažniji raksol unutar saveza, nemogućnost da brojne članice Severnoatlantskog saveza ostvare dogovoreni cilj o izdvajanju 2% BDP-a za vojnu potrošnju, dok Trampovih željenih 4% u srednjoročnom razdoblju izgleda naučna fantastika.

Tu je i inicijativa francusko-nemačke osovine o stvaranju evropske vojske i eskalacija između Grčke i Turske često na granici sporadičnih sukoba, bilo na kopnenoj granici ili na moru zbog uzurpacije od strane takozvane „Turske Republike Severni Kipar“.

Ali ako je NATO u strateškoj defanzivi, to možemo zahvaliti samo brzoj reakciji Rusije na krizu u Ukrajini, čak i ako su neupućeni kauč-generali nezadovoljni postignutim i sa sigurnog, daleko od bojnog polja, priželjkivali „oštar ruski odgovor i invaziju s ulaskom u Kijev“.

Ipak, čini se da su Vladimir Putin, Sergej Lavrov i general Šojgu sa saradnicima, uključujući direktora obaveštajnih službi Nikolaja Patruševa i pokojnog generala GRU snaga Igora Serguna, odradili vrhunski posao. A sve je počelo „običnim protestima u Kijevu“.

Od izbijanja ukrajinske krize, posebno od ujedinjenja Krima s Ruskom Federacijom, propaganda Vašingtona i pojedinih članica Evropske unije Rusiju opisuje kao „agresora koji sebi daje za pravo da napadne koga želi“ i da su sve zemlje u ruskom okruženju u opasnosti da im se dogodi „krimski scenario“.

Osim Ukrajine, koja je od svojih mentora tada gurnuta u građanski rat, Moldaviju, baltičke zemlje, pa čak i deklarisane ruske saveznike kao što je Kazahstan, neprestano su „upozoravali kako su u opasnosti i da bi ruska manjina mogla da se pobuni i uz pomoć Moskve odcepi i pripoji majci Rusiji“.

Osim medija i javih istupa zapadnih političara, propagandne aktivnosti u zemljama u ruskom okruženju je vrlo efikasno obavljala neopisivo velika i razgranata mreža nevladinih udruženja, čije aktivnosti često izlaze izvan zakonskih okvira zemalja domaćina.

Moskva je za ovakvu lavinu propagande u neku ruku i sama bila kriva, jer u samom početku otvoreno nije navela ključne razloge ujedinjenja Krima i često se davao naglasak na istorijske okolnosti, i to više nego što je bilo potrebno.

Kako god bilo, ovaj nivo rusofobije i pogrešnih interpretacija, što traje do danas, bili bi primereni da su SAD i Rusija u otvorenom oružanom sukobu, kada propaganda po pravilu postaje sastavni deo ratnih aktivnosti.

Međutim, budući da se američka administracija Rusiji suprotstavlja za njih bezvrednim ukrajinskim životima, nema drugog objašnjenja od činjenice da agresivnom antiruskom propagandom Sjedinjene Države žele da prikriju vlastiti neuspeh u pokušaju nasilnog otimanja čitave Ukrajine, a najslasniji zalogaj bi, bez sumnje, bio strateški važno poluostrvo Krim, sa svojom vojnom infrastrukturom i opremom vrednom na desetine milijardi dolara.

Isto kao što niko ne veruje da je Zapad krenuo u „krstaški rat“ protiv Moskve kako bi Ukrajini doneo „slobodu“ i „demokratiju“, isto tako je teško poverovati da se Rusija odlučila na tako veliki i odlučan korak isključivo iz istorijskih razloga.

Poznata je činjenica da bilo koja zemlja koja pokaže određeni nivo nezavisnosti od Sjedinjenih Država i Zapada, a pri tom ima resurse i usudi se da stane na put ostvarenju neokonzervativnog sna o „Novom američkom veku“, odjednom postaje „nedemokratska“ i „velika opasnost po svetsku bezbednost“.

Kada takve zemlje postanu meta „Tomahavk demokratije“, njihovi lideri obično završavaju pred prekim sudom ili bivaju ubijeni na licu mesta. Srećom ima i izuzetaka, kao na primer sirijski predsednik Bašar el-Asad, koji je, na veliku žalost Zapada, uspeo da izbegne takvu sudbinu.

S vojne tačke gledišta može se primetiti da su mete američke agresije uglavnom mediteranske zemlje koje, slučajno ili ne, pružaju veći otpor Sjedinjenim Državama i NATO savezu.

Čak su i „humanitarne vojne intervencije“ bile fokusirane na južnu Evropu i sever Afrike.

SR Jugoslavija, Libija i Sirija su tri primera gde su se upotrebile obe strategije, „Obojena revolucija“ i oružana agresija, ne nužno tim redosledom, dok su Tunis i Egipat imali „sreću“ da je do rušenja bivših režima došlo isključivo na krilima „revolucionarnog zanosa“.

Bivši oficir rumunske vojno-obaveštajne službe i bivši zamenik komandanta aerodroma Otopeni u Bukureštu, Valentin Vasilesku, citira dokument ruskog ministarstva odbrane iz 2011. u kojem se još tada navodi „kako je glavni neprijatelj Ruske Federacije međunarodni terorizam i da se treba usredsrediti na islamiste u Siriji i Libiji“.

„Tada je Rusija odlučila da ojača svoju ratnu flotu u Mediteranu, modernizuje Crnomorsku flotu i vojnu infrastrukturu na Krimu. Jačanjem aktivnosti na jugu Evrope i Mediteranu, području od posebnog interesa NATO saveza, Rusija je otvorila Pandorinu kutiju“, piše Valentin Vasileski.

Treba podsetiti da je zadatak ruske flote u Mediteranu, pre direktne vojne intervencije, bio da se spreči i bombardovanje Sirije od strane Vašingtona, a u citiranom dokumentu stoji „kako je Rusija na aerodromu Andreas Papandreu u Pafosu na Kipru uspešno stvorila bazu za snabdevanje aviona za pomorsko izviđanje Tu-142 M i borbenih aviona MiG-31 BM“.

Dakle, ruske oružane snage su ojačale svoje prisustvo na Mediteranu do granice koja je za NATO bila više nego iritantna, iako je Moskva u okviru zajedničkih sporazuma na to imala pravo.

Sredinom 2013. godine se Vašington morao pomiriti s bolnom istinom svrgavanja svoje marionete u Egiptu, islamističkog predsednika Mohameda Mursija, ali za osvetu uskraćuje vojnu pomoć egipatskoj vojsci u iznosu od 1,3 milijarde dolara godišnje. Egipat tada počinje da pregovara o obnovi odnosa s Rusijom i nakon 40 godina vojne odsutnosti Kairo tada „razmatra predlog“ o izgradnji ruske pomorske baze iz koje će nadzirati Suecki kanal.

Rusija tokom tih pregovora šalje brodove Crnomorske flote u bazu Port Viktorija na Sejšelima, gde je uplovio prvi od tri ruska ratna broda, protivpodmornički razarač „Admiral Šapošnikov“.

Ovakvim rasporedom je ruska flota bila u poziciji koja joj omogućava lak pristup Persijskom zalivu i Crvenom moru. Nakon reorganizacije strateške komande na jugu Rusije, Crnomorska flota je bila opremljena s 20 modernih brodova, gotovo svi modernizovani, uključujući šest podmornica klase „Varšavjanka“, fregatama opremljenim raketnim bacačima i specijalizovanom izviđačkom i elektronskom opremom za ometanje SIGINT i ELINT, a plan je bio da se rasporedi i prvi nosač helikoptera „Mistral“ francuske proizvodnje, koji je kasnije, zbog sankcija, završio u floti egipatske mornarice.

Crnomorska flota takođe uključuje vazduhoplovna postrojenja i mornaričku pešadiju. Vazdušnu podršku Crnomorskoj floti obezbeđuje 4. Vazduhoplovna divizija, a nezavisna vazduhoplovna transportna flota, koja se sastoji od 135 aviona An-22, An-124, Il-76MD i An-12, obezbeđuje vazdušnu mobilnost dodatnih postrojenja za brzi odgovor od 80.000 ruskih vojnika iz 49. i 58. Korpusa.

Ova moćna ekspedicijska sila je odmah po ujedinjenju Krima s Ruskom Federacijom i reorganizaciji pod rukovodstvom generala Šojgua sa saradnicima u Glavnoj komandi, mogla da uništi svaku grupu ili organizaciju na Mediteranu, u istočnoj Africi, Persijskom zalivu i na Bliskom istoku za koje se u Moskvi proceni da su teroristička pretnja Rusiji. To su najbolje na svojoj koži iskusili militanti terorističke organizacije „Islamske države“ i frakcija Al-Kaide u Siriji i Iraku.

Međutim, to je samo vrh ledenog brega, što potvrđuju i generali u rezervi koji su radili u području svemirske odbrane Ruske Federacije. Jedan od ključnih elementa je sistem C4I u sastavu moderne Crnomorske flote na jugu poluostrva Krima.

Tamo se obezbeđuje koordinacija kopnenih i pomorskih operacija u čitavom evropskom delu ruske teritorije i južnog dela Ruske Federacije. Za vreme Sovjetskog Saveza je trenutna baza Crnomorske flote korišćena za domaće potrebe i upravljanje svemirskim misijama KIP-10.

Ruski generali tvrde kako su greške i propusti počinjeni od strane političara i visokih oficira Zapada posledica njihovog neznanja o novoj vojnoj doktrini Ruske Federacije koja buduće vojne operacije ne može ni da zamisli bez upotrebe snažne svemirske komponente.

Upravo ta komponenta, koja se nalazi u srcu sedišta Crnomorske flote, za cilj ima da 10 puta poveća mobilnost, brzinu, efikasnost i preciznost konvencionalnih borbenih tehnika, kontinuirani nadzor i praćenje severne hemisfere Zemlje.

Svemirski centar prima podatke s radara Voronjež-M, radnog raspona 6000 km, koji je spojen optičkim senzorima i laserima u blizini Sankt Peterburga, Pionirskiju u Kalinjingradu i Armaviru na istočnoj obali Crnog mora. Do 2017. je ruska vojska dobila još pet ovih radara, a od 2019. pokrivaju čitavu zemlju i delom su integrisani u sistem protivraketne odbrane Kine.

Ruski svemirski centar na Krimu prima informacije iz satelitske mreže za uzbunjivane KMO/K, koja iz orbite može da otkrije lansiranje krstarećih i balističkih projektila. Centar je spojen na mrežu ruskih vojnih satelita ELINT, koji prate radio i elektronsko emitovanje, kao i navigacijske sisteme kojima su opremljeni protivvazdušnu projektili, avioni i ratni brodovi u Mediteranu, Crnom moru, Crvenom moru, Persijskom zalivu i zemljama s kojima Rusija sarađuje u vojno-pomorskom sektoru.

Aktivnosti svemirskog centra Crnomorske flote se obavljaju mikroprocesorima poslednje generacije, antenom i opremom za otkrivanje, komunikaciju i satelitski nadzor, a u 20 ruskih vojnih objekata na području Krima se omogućava integracija senzora za otkrivanje i praćenje potrebno za rad automatizovanog preciznog oružja Crnomorske flote.

Na koji način su NATO savez i Sjedinjene Države mogli da utiču na ruske aktivnosti koje su vodile razbijanju američke hegemonije u Sredozemlju i Persijskom zalivu, a u čemu je rad Crnomorske flote bio ključ uspeha?

Odgovor je jednostavan i već se može naslutiti. Neutralizovanjem ključnog centra na Krimu i zamenom ruskih vojnika s onima iz oružanih snaga Sjedinjenih Država.

Nema sumnje da je ovo jedan od ključnih razloga koji je podstakao Vašington na prevrat 21. februara 2014. u Kijevu protiv demokratski izabranog predsednika Viktora Janukoviča.

Greška koju su počinili američki stratezi je bila ta što su sebe već videli kao gospodare Krima i nisu imali strpljenja da čekaju rastavljanje sistema C4I i odnošenje opreme u Rusiju, što se planiralo nakon prevremenih predsedničkih izbora.

Ishitreno su krenuli s korišćenjem eskadrila izviđačkih dronova u Dnjepropetrovsku, uz njihove stalne prelete nad Krimom i tako otkrili svoje prave namere Rusima.

Budući da celokupni sistem ruske odbrane, ne samo pojedini njegovi segmenti, zavise od rada centra na Krimu, Moskva je aktivirala plan koji je bez ikakve sumnje godinama stajao spreman u slučaju najcrnjeg scenarija.

Krim – SAD, EU i Ehon mobil

Drugi važan segment zbog kojeg su u Vašingtonu odlučili da Krim mora da bude njihov je, naravno, nafta, a ovo nas vodi u drugu priču, trenutno aktuelnu, a to je sukob Rusije s američkim naftašima iz industrije škriljaca i Saudijcima, koji su protekle nedelje odlučili da preplave svetsko tržište jeftinom naftom, naivno misleći da će time naštetiti Rusiji.

Američki analitičari  navode „da se klasična neoliberalna otimačina resursa Vašingtonu, Briselu i Exon mobilu na Krimu obila o glavu“.

17.maja 2014. NJujork tajms objavljuje opširnu analizu analitičara koji tvrdi kako “uzimajući Krim Putin dobija velike morske rezerve nafte“.

Objašnjava se kako je aneksijom Krima Rusija promenila i zakonski propisane granice ekskluzivnog pristupa pomorskim resursima u Crnom i Azovskom moru.

Promena je nastala zbog 200 nautičkih milja od obale na koje Krim polaže pravo po Zakonu o pravu mora iz 1982. Tipično za mnoge zapadne analitičare, on je pravo stanovnika Krima iskoristio za antirusku retoriku kojom obiluje čitav  tekst.

Ono što analitičar međutim ne spominje je da nijedna tačka u Crnom ili Azovskom moru nema geografski položaj koji je udaljen više od 200 nautičkih milja od obale od šest primorskih zemalja – Rusije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Turske ili Gruzije.

Preklapanja svih “ekskluzivnih” zona pokriva 100% i jednog i drugog mora, sa šest područja podeljenih prema pravima koja proizilaze iz međunarodnog Zakona o moru.

Podela ekskluzivnih zona u Crnom moru nije mala stvar, jer mnogi geolozi veruju da dno Crnog mora, isto kao ono na Severnom moru, sadrži ogromne rezerve nafte i gasa, posebno na većim dubinama. U ovom slučaju ruski Krim ništa neće promeniti za Rumuniju, Bugarsku, Tursku ili Gruziju.

Stručnjaci smatraju da su područja koja je dobila Rusija ona koja kriju “najbolje” naftne rezerve u Crnom moru, pri čemu valja napomenuti da te rezerve nisu u potpunosti istražene. Naime, do 2012. je istraženo manje od 100 bušotina u dubokim vodama Crnog mora, a samo jedna je dala pozitivne podatke. Reč je o bušotini “Domino 1” koja je našla naftu na dubini od 3.200 metara u rumunskim vodama, a koja se nalazi 600 metara unutar granice zone rumunskog ekskluzivnog pojasa i nema veze s ruskim vodama.

Dakle, na prvi pogled je lako prihvatiti teze o „agresiji“ i „aneksiji“ Krima od strane Rusije koja je, delimično, agresivna krađa energenata koju je makijavelistički izveo velemajstor Putin.

Ovaj zaključak je možda utešan za rukovodstvo u Vašingtonu koje je namerno započelo novi Hladni rat kako bi preuzelo kontrolu nad Krimom, Ukrajinom i svim drugim postsovjetskim republikama koje nisu uspeli da oljačkaju kroz privatizaciju državne imovine, ekonomsko nasilje i korupciju.

Mediji su, međutim, opširno pisali o maksimalnom angažmanu i ulaganjima u Ukrajini od strane kompanije ExxonMobil u 2012. godini. Dakle, državni udar koji su u Ukrajini sproveli SAD i EU bi, osim vojno-strateške komponente, mogao da bude i podstaknut željom američke multinacionalne kompanije za naftom i gasom od kojih zavisi čitava Evropa. U tom slučaju bi prikupljeni podaci sigurno razočarali arhitekte američke globalne hegemonije.

Analitičari navode „kako za potpuno razumevanje greške koju su SAD, EU i ExxonMobil počinili na Krimu, treba pogledati hronologiju ne previše suptilnih poteza na evro-ukrajinsko-ruskoj šahovskoj tabli“.

Evropska unija je počela otvoreno da prisiljava Ukrajinu da na svoju štetu potpiše robovlasnički trgovinski sporazum još u martu 2012. Mesec dana kasnije, u aprilu 2012., Putin s italijanskom kompanijom ENI potpisuje ugovor o istraživanju ruske crnomorske nafte i ako bude moguće i gasa.

U avgustu 2012. Exon velikim svotama novca želi da nadmaši ruski Lukoil u istraživanju ukrajinskog podmorja, posao koji je u tržišnoj utakmici s Rusijom za Exxon bio ključan zbog isporuke gasa Evropi.

Tokom sledeće godine, bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, bez sumnje uveren kako će se uvećati njegovi bankovni računi na Bahamima, prisiljava ukrajinski parlament da usvoji sve potrebne zakone koji omogućavaju drakonske mere štednje tražene od Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda.

Kada je izgledalo da bi Ukrajina zaista mogla da krene tim putem, Putin u avgustu 2013. nameće gasno-trgovinski embargo Ukrajini. Kada je video da će propasti, Janukovič odjednom odustaje od posla sa Evropskom unijom, što se dogodilo na sastanku sa šefovima država i vlada EU u novembru 2013.

Tada Zapad čini svoj istorijsko glupi potez i državnim udarom ruši Janukoviča. Arhitekte te strategije su Putinu dali savršeni argument za vraćanje Krima u okrilje Ruske Federacije, što mu je u samoj Rusiji dovoljno da osigura vlast sledećih deset godina. 

Dakle, Rusija je s operacijom povratka Krima otadžbini zadala udarac kompaniji Exon mobil i njenim težnjama za prodor na evropsko tržište s naftom i gasom iz Crnog i Azovskog mora. Ali, što je još važnije, trajno je osigurala nadzor nad sofisticiranim sistemima bez kojih bi se celokupna ruska odbrana svela na hrpu starog gvožđa i nepotrebne elektronske opreme.

„Putin sigurno nije najveći evropski strateg još od vremena Bizmarka, ali ne treba mnogo za pobedu kada mu se suprotstavljaju glupi i neizmerno pohlepni protivnici vođeni arogancijom i neznanjem. Sve što je bilo potrebno, je predvideti samo jedan mali korak dalje od neprijatelja.

Jedino što je sada ostalo glupim i providnim namerama Vašingtona, Brisela, ali i Exona, su mediji koji će poslušno prikrivati ovu sramotu“, komentar Frenklina Spineja kog vredi zapamtiti i koji objašnjava sav besmisao vojnih manevara koji, navodno, „iritiraju“ ruski politički i vojni vrh.

Naravno, uvek treba biti na oprezu, ali su i odlučnost i strateško planiranje Rusiju doveli u poziciju da ima puno manje razloga za strahovanje za nacionalnu bezbednost nego pre desetak godina.

U toku je ruski udar i osveta za “Severni tok 2”! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: logicno.com

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Urbancube