Piše: LJubodrag Stojadinović
Teško je verovati u budućnost onih koji je više nemaju, a oduzeta im je poslednja mogućnost da hodaju.
NJima nisu ograničena neka ljudska prava, što je u vanrednom stanju moguće, nego je apsolutno ukinuto pravo na kretanje. To nije dopušteno. Nije dopušten udar Vladaoca na dostojanstven život bilo koga. A on je ljudima koje patološki voli ukinuo svako samopoštovanje.
Da li su ostareli građani Srbije bili neposlušni? Jesu, ali njihova užurbanost je izazvana greškama u sistemu, koji je davno ostao bez pameti. Bez emotivne podrške najbližih, pod pretnjama najtežom kaznom (zatočeništvo je gore od svake bolesti), oni su požurili da završe neke poslove. Nadali su se da to ima nekakvog smisla. Mnogi nisu stigli, niti je to moguće. Naglo zavođenje diktature ih je ostavilo pred nerešivim problemima. To što nesposobna premijerka tvrdi da će biti urađeno pouzdan je znak da neće.
Čitav jučerašnji dan provela je misleći o tome kako da penzionere stavi u kućni pritvor. Bez ikakvih olakšica i bez roka trajanja zatočeništva.
Nije određeno vreme za šetnju, što je dobar običaj i u zatvorima sa najsurovijim režimom. Ideja o otvaranju specijalnih dragstora, u koje bi zatočenici odlazili oko 4 ujutru (dok još traje policijski čas), ekstremno je idiotska. Zamislite avetinjske, krmeljive staračke grupe koje pred zoru tumaraju u bakalnicama za bivše ljude iz geta! To je ideja zastrašujućeg vladajućeg para Vučić-Brnabić, od kojih je svako za sebe, u bilo kom trenutku doktor DŽekil i mister Hajd.
Starci i starice moraju da znaju: nema ni izbliza dovoljno ljudi da im budu pri ruci. Lažni volonteri su već prevarili neke od njih. Na telefonima gde valja tražiti pomoć satima se niko ne javlja. Ne mogu se podići penzije bez ličnog odlaska na bankomat. Osim ako SNS ne postane ponosni vlasnik svih seniorskih pin kodova. Teški srčani bolesnici će umreti, ne od virusa, nego od osnovne bolesti. LJudi sa kancerom mogu da odahnu i prepuste se sudbini: u onkološkom centru su otkazani svi kontrolni pregledi. Do daljeg, zauvek.
Penzioneri koji žive u soliterima umreće od klaustrofobije ili od tuge. NJih i druge nesrećnike poubijaće surovi ton vladara, sklonih da prete, uverenih da surovost spasava zdravlje.
Socijalni život u Srbiji je mrtav, dodatno pogubljen uvođenjem policijskog časa, kao da se po ulicama kreću virusi a ne ljudi. Podaci o tome kakva je starosna struktura obolelih je tajna. Vlast priznaje da ne ume da kontroliše ljude pristigle iz inostranstva, njih oko 30.000. Kako će držati pod stražom više od 1.500.000 staraca i starica, kojima više ni zdravlje ni bolest nisu potrebni. Vlast posredno priznaje da nije bila u stanju da kontroliše latentne nosioce virusa, jer nije pratila njihove rute kretanja. Može da nadzire samo nemoćne, koje ne mora da prati, čak i kad ih konačno iznesu iz kuće.
Vrhovni je rekao da se o izborima više i ne govori. To za njega nije tema, on vlada nemilosrdnim dekretima, javnim ispadima u kojima je i ošljarska briga za ljude pijačni politički marketing. Brate Si, molim te pomozi, samo u tebe se uzdamo, ti si moj drug i pobratim. Srbija će pobediti. Evo nama stižu maske, samo što nisu, respiratora imamo više nego ikad, ali brat Đinping šalje još. Kad sve ovo prođe, zamoliću ga da dođe ovde i da ga dočeka pola miliona zahvalnih Srba. Čekamo te brate! (brisanje suze krpenom maramicom).
Moj predlog je da brata iz Kine ugostimo prasetinom, u pečenjari kod Đurinaca.
Potreba za posebnim merama se ne može osporiti. Ali, to je pitanje organizacije zdravstvenog sistema koji odavno ne postoji, a ne diktatorskog režanja. Sve druge bolesti su suspendovane do daljeg, a ministar zdravlja bi morao da napravi inventar masovnih smrti zbog te mere. I na kraju saopšti bilans, koji će biti crnji od crnjeg.
Ponašanje Vrhovnog je patetična apologija militarizovane države. U zatrovanoj atmosferi se oseća jak zadah, skoro smrad tiranije. Ako ne vidimo da je epidemija samo pokriće za to, onda ne vidimo ništa.
Šta sledi posle policijskog časa? Možda zabrana svega što nas čini ljudima.
Čovek pred nama nikada ne ispunjava obećanja. Ali pretnje da. Takva mu je čitava biografija.
Najstariji znaju, ali možda je dobro da se podsete!
Nekada im je oteo penzije, a sada i sve što im je ostalo od slobode.
PročitajteOVDE novu kolumnu Nebojše Medojevića.
Izvor: pescanik. net
