Piše: Boško Ćirković Škabo
A neko se, osim imenom „Beogradski sindikat“, opušteno poslužio čak i nazivom naše, 2012. godine zatvorene, firme „Prohibicija“. Preliminarnom istragom, sporovedenom uz pomoć prijatelja koji se profesionalno bave onlajn distribucijom muzike, saznali smo da isti entitet već četiri godine unazad monetizuje BS pesme na YouTube-u, gde se takođe lažno predstavio kao nosilac prava. Šteta, načinjena za četiri godine (tokom kojih se zarada od pregleda na svim monetizovanim kanalima na kojima su BS pesme postavljane slivala tom lažnjaku), je procenjena na 40.000 evra. I to bi nastavilo da „kaplje“ jer se jutjub monetizacijom nikada nismo ni nameravali baviti. Ali, pošto alavost i bezobrazluk očigledno nemaju granice, 9. januara se lopov drznuo da istupi pred stranog distributera, kako bi pesme prosledio vodećim platformama za digitalnu distribuciju. Ipak je potencijalna zarada od preslušavanja na njima neuporedivo veća nego samo na Jutjubu. Tako je prevara konačno otkrivena. Sada nam ostaje da uz pomoć advokata i bezbednosnih struktura, preko već identifikovanog distributera, dođemo do samog počinioca i isteramo pravdu.
Nadamo se da će se na ovom testu silne globalne kompanije pokazati bolje nego „kolege“ YouTube, u čije smo “dobre prakse“ imali više puta prilike da se uverimo tokom poslednjih par godina. Ovde se ne radi o subjektivnim i kompanijskim doživljajima slobode izražavanja, već nedvosimislenom kriminalu: krađi naših dela i lažnom predstavljanju. Pritom se tokom činjenja istih na najbrutalniji način demonstriraju loše strane globalizacije i digitalizacije. Za krađu je ranije ipak bilo potrebno uložiti vreme i sredstva u proizvodnju piratskih nosača zvuka. Potom je to trebalo fizički distribuirati i „valjati“ slušaocima na ulici. Danas je dovoljno falsifikovati jedan digitalni formular i globalna pljačka može da počne...praktično i bez ikakvih troškova. Mi smo, kao autori i producenti piratizovanih dela, „krivi dok ne dokažemo nevinost“ tj. primorani da dokazujemo svoj identitet i autorstvo pred uključenim strankama. Umesto da je to slučaj sa bestidnim kriminalcima.
Dakle, dolazimo do apsurdne situacije da je grupa istinski nezavisnih umetnika, koja sve vreme smisleno besplatno čini dostupnim svoja dela, uvučena u “igranku“ i na perfidan način prinuđena da započne poslovanje sa globalističkim digitalnim distributerima (koji, zaštićeni svojim digitalnim formularima, svakako ubiraju procenat, od pirata ili od zakonitih autora), kako se u budućnosti ne bi ponavljale ovakve kriminalne radnje... ali i kako ne bi uskratili pristup muzici mnogim slušaocima. Naime, usput smo saznali da je „pir tu pir“ deljenje muzike potpuno onemogućeno u većini „demokratskih“ zemalja zapada. A nije zanemariva ni navlaka na „udobnost“ koju platforme pružaju za mesečnu naknadu (za potencijalo besplatne pesme): manju potrošnju mesta na telefonu. Kao što reče Edvard Bernajs, daleke 1928. godine: cilj delovanja (tada) novih propagandista nije da prodavac moli kupca da kupi proizvod već da kupac moli prodavca da mu isti proda. Rečeno ostvareno.A u malom mozgu ostaje da zvoni pitanje za sve nas: koliko ovakvih „dobrovoljno obaveznih“ i „udobnih“ promena navika i usmeravanja kurseva svakodnevnih akcija su nam doneli „napredak i demokratizacija“ društva?
Na OVOM linku možete kupiti Škabovu knjigu.
Izvor: Pravda
