Stanovnici Milosa su bili iznenađeni. Apelovali su na moral, pravdu, zakon, čak i bogove.

Atinjani su im odgovorili: "Imate izbor - ili da uradite kako smo vam rekli ili ćete biti uništeni, tako da prestanite da nam trošite vreme."

- To nije fer, insistirali su Melijanci.

E onda su Atinjani "ubili sve odrasle muškarce koje su zarobili, žene i decu prodali u roblje, a potom poslali pet stotina kolonista i naselili teritoriju."

Ovom poslednjom rečenicom, možda najsažetijoj u svetskoj literaturi, grčki istoričar Tukidid zaključuje melijanski dijalog u svojoj "Istoriji rata na Peloponezu“. (Dijalog je ovde skraćen).

Tekst je klasik u međunarodnim odnosima - i dobar vodič za razumevanje našeg sveta danas.

To bio prvi prikaz dve tradicije koje prožimaju svetsku politku od tada. Mentalitet Atinjana Tukidi opisuje kao realizam. Karakteriše ga to što na svet gledao kao na pozornicu koja je organizovana samo snagom i ličnim interesom.

Možda je u pravu.

Melijanski pristup naziva se idealizmom. Ta tradicija nije uvek bila tako slaba kao što su bili Melijanci. Vremenom se ta tradicija razvila u pojam međunarodnog prava, kakav je kasnije otelovljen, na primer, u Ujedinjenim nacijama i Evropskoj uniji. Ovde bi pravila trebalo da imaju prednost, ili barem da je ublaže, nad moći kako bi se zaštitili slabi od jakih a da korist iz toga izvuku svi.

Zapadni svet posle Drugog svetskog rata oblikovan je u velikoj meri u arhitekturi kojoj bi se Melijanci divili. Za to ima veliki razlog - taj svet je vođen od strane supersile, Amerike, koja je bila realistična u vojnoj spremnosti, ali idealistička po pitanju vizije i samih vrednosti. UN se zalagao za legalizam i rešavanje sukoba bez rata. Druge institucije, od Međunarodnog monetarnog fonda do prethodnika današnje Svetske trgovinske organizacije, najavile su da pravila postoje kako bi ograničila golu moć u svetskim odnosima.

Niko nije prihvatio ovaj melijanski mentalitet više od Evropljana koji su traumatizovani ratom, a posebno Nemci, koji su počinili genocid koji Atinjani ne bi mogli ni da da zamisle. Retorički, Nemci su se odrekli velike moći i sopstvenog interesa, što je jedan od razloga zašto još uvek preziru i nedovoljno finansiraju svoju vojsku.

Više od decenije nakon završetka hladnog rata izgledalo je da je idealizam budućnost. Neki autori slavili su "kraj istorije", a prevladao je liberalni međunarodni poredak. Mnogi su bili posebno oduševljeni EU, vrhuncem legalističkog i postnacionalnog multilateralizma, predviđajući da će "Evropa upravljati 21. vekom“, „da je evropski put najbolja nada“, i da će EU postati "nova supersila."

Ono što se događa umesto toga je nagli skretanje sa idealizma i nazad ka realizmu. Neke drevne, ali moderne sile, poput post-sovjetske Rusije, post-otomanske Turske i post-imperijalističke Kine, u različitim su se vremenima osetile ponižene od strane Zapada i njegove idealističke dogme. Kina, Rusija i Turska su sada potpuni realisti.

Kada je, na primer, ruski predsednik Vladimir Putin napao Gruziju 2008. i anektirao Krim 2014. godine, to je učinio sa mentalitetom Atinjana u Milosu, ne obazirući se na to da krši međunarodno pravo.

Uostalom, ko bi ga zaustavio.

Kad Putinovi ratni avioni bacaju bombe na Siriju kako bi pomogli svom Bašaru al-Asadu, oni pretvaraju milione u izbeglice koje će, nada se, pronaći put ka EU i tako izazvati haos.

Sa istim mračnim realizmom kineski predsednik Si Đinping posmatra svoj komšiluk. Tamo gde može da potvrdi svoju moć i da mu pritom to prođe neometano, na primer, uzevši nekoliko ostrva u Južnom kineskom moru i da ih pretvori u kineske nosače aviona. Tamo gde on izračuna da njegova moć još nije dovoljna ili bi mogla izazvati (još uvek) superiornu silu poput Sjedinjenih Država, on čeka... Poput Tajvana.

Ne znamo kako se Tukidid lično osećao zbog onoga što se dogodilo na Milosu... On je to samo opisao i protumačio. Realizam zaista može biti prirodno stanje u prirodi. Ali svet je podnošljiviji kada oni koji imaju moć imaju i ideale.

Izgleda da je Evropi, nažalost, suđeno samo da ima vrednosti, ali ne i moć. U međuvremenu, čini se da su SAD pod predsednikom Donaldom Trampom privremeno izgubili interesovanje za ideale, stavljajući "Ameriku na prvo mesto", šta god to značilo. To bi se moglo ponovo promeniti ove godine, naravno, posle predsedničkih izbora. Nadajmo se da će uspeti. Jer, SAD ostaje jedina nacija koja danas potencijalno ima i moć i ideale i koja može sprečiti svet u kojem, kako su Atinjani rekli Melijancima, "jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju“.

Ko je bio Tukidid?

Tukidid (malo pre 454. p. n. e. — Atina, oko 396. p. n. e.) je bio grčki istoričar iz Halimunta kod Falera i autor monografije Istorija Peloponeskog rata, koja obrađuje sukob iz 5. veka između Sparte i Atine od događaja koji su mu prethodili do 411. p. n. e.

U isti mah, Tukidid se smatra tvorcem političke i naučno-kritičke istoriografije, zbog toga što je daleko prevazišao svoje prethodnike intenzivnim udubljivanjem u strasti i u međuhelenske socijalne, ekonomske i vojne odnose, kao i težnjom da činjenice prikaže u njihovoj punoj prirodnosti oslobađajući ih pritom od svega što nije u vezi sa njima.

I antička i moderna nauka slažu se u oceni da je Tukidid najveći istoričar Antike. On je svoju Istoriju Peloponeskog rata napisao ne samo kao savremenik onih od kojih je prikupljao činjenice proveravajući ih sa više strana, nego i kao učesnik mnogih događaja kako ratnih tako i političkih.

Između ruskog Tu-142 i NATO lovca F-16AM uleteo MiG-31 sa dalekometnim raketama R-33. Pročitajte OVDE  još detalja.

Izvor: Kurir/Bloomberg