Piše: Vladimir Kudrjavcev
U eri Trampa, kada je reč o međunarodnom položaju i unutrašnjoj politici SAD, izdvajaju se dve tendencije.
1 – Nakon neuspeha impičmenta, Tramp je značajno ojačao svoju političku poziciju ali njegovi (i snaga „iza njega“) sukobi sa „dubokom državom“ , koja prožima sve institucije vlasti u Americi, nisu okončani.
2 – Trampovu vanjsku politiku vodi novi izolacionizam, nova Monroeova doktrina, dok njegovi protivnici u Americi neguju sliku „jedine globalne supersile“, sveprisutne širom sveta.
Ovo je suštinska razlika između ta dva strateška pristupa, a Tramp je tu razliku okarakterisao čuvenom frazom sa govornice UN-a:
„Budućnost ne pripada globalistima, budućnost pripada patriotama“.
Primeri govore sami za sebe. Jedan od najupečatljivijih su Trampovi dugotrajni i uporni pokušaji postizanja sporazuma s talibanima o napuštanju Afganistana, što nije u skladu sa planovima američkih globalista kojima treba Avganistan kao poligon za akcije protiv Rusije (kroz centralnu Aziju), Kine i Irana. Iste snage se, i to zasad prilično uspešno, odupiru i Trampovim naporima za povlačenje vojske iz Sirije i Iraka.
Moguće je da je povlačenje američke vojske iz tri vojne baze u Iraku početak Trampovog drugog pokušaja da „tiho“ – dok je čitav svet zaokupljen koronavirusaom – učini ono što nije uspio da uradi ranije.
S obzirom na rastući izolacionistički trend američke spoljne politike i očigledan nesklad u prekoatlantskim odnosima, izjava DŽoa Bajdena da će, ukoliko Donald Tramp bude ponovo izabran, Severnoatlantski savez nestati – ima puno opravdanje i smisao.
Obično političari govore istinu kada još uvek (ili već) nisu vezani nikakvim obavezama. Tramp je tokom svoje prve predizborne kampanje više puta kritikovao NATO. Kada je postao predsednik, retorika je ublažena, ali je podrivanje saveza od strane aktuelnog predsednika SAD – nastavljeno (iznuđivanje novca od evropskih partnera; trvenja s Turskom oko sporazuma vezano za S-400 sa Rusijom).
I, svaki njegov potez načinjen je isključivo u interesu Sjedinjenih Država, a ne evroatlantske zajednice. Stoga su i Angela Merkel, a naročito Emanuel Makron, počeli da govore kako je vreme da se Evropljani pobrinu za sopstvenu bezbednost, te da se ne treba uzdati u Vašington. Diskusije o „evropskoj vojsci“ ponovo su dobile na aktuelnosti…
NATO se našao između Trampovog čekića i evropskog (nemačko-francuskog) nakovnja, ali atlantičari sa obe strane okeana pokušavaju da udahnu novi život savezu pod izgovorom da se moraju iozboriti sa „ruskom pretnjom“.
S obzirom na korona virus koji je naneo ozbiljan udarac evropskim integracijama, kao i izvesnu pobedu Trampa na američkim predsedničkim izborima u novembru, može se pretpostaviti da će uloga NATO kao vojno-političke strukture i dalje opadati.
Ipak, Sjevernoatlantski savez neće nestati tek tako. A Sjedinjene Države neće povući trupe iz Evrope – inteziviraće se američka bilateralna vojna saradnja sa pojedinim evropskim zemljama. Naročito sa onim koje pristaju da takvu saradnju – plate svojim novcem.
Izvor: FONDSK
