Piše: Boško Ćirković Škabo
Maler. Cele zime smo se pošteno spremali za Fruškogorski maraton 2015, moju prvu šumsku trku u životu. Dalibor je Igora i mene lako uverio u laž da smo apsolutno spremni za poduhvat zvan „Ultra ekstremni maraton“. Kad već potežemo put,nek bude najduža trasa. Zvučalo je logično. Čak smo imali i neko poluambiciozno vreme završavanja na umu. Od starta smo krenuli jako, trečeći i većinu uzbrdica, pa sam se baš znojio ko nezdrav po vrućini. Pisalo je da će u Paragovu biti vode na punktu. Bilo je samo banana. Grčevi, koji su se najavili koji kilometer ranije žiganjem u levom listu, su u podnožju poduže uzbrdice stegli obe noge. Neiskusni napad panike je odradio ostalo. Tako sam se već na 31. kilometru (od planiranih 125) našao u nokdaunu. Na teretu ekipi…
Iz samosažaljive potrage za izgovorom me je trgao glas starijeg učesnika koji se nadvio nad mene: „Sine, jesi li dobro? U kojoj trci učestvuješ?“ Kompleks me je nagnao da se priberem i ponosno navedem ime trke. „Pa, hoćeš li ga završiti?“ lakonski je priupitao starac i upornim korakom nastavio uzbrdo. Ne znam da li je stvarno bilo bockanja u njegovom tonu ili ja jednostavno ni na Marsu ne bih mogao da izbacim Dorćol iz sebe, ali nije više postojala šansa da tu posedim duže. Jednostavno sam morao stići do vrha pre njega. Kada sam mu se desetak minuta kasnije u prolazu javio, uloge su već bile zamenjene. Smirivao je disanje oslonjen na drvo. Grčeve sam prezupčio, noge su dobijale naređenja direktno iz komandnog centra u malom mozgu. Put je polako krenuo nizbrdo. Jedino je ostao problem nedostatka tečnosti. I ko i zna u šta bi izrastao da na vrhu sledećeg brda ljubazna majka i ćerka nisu podelile samnom poslednje gutljaje mlake vode…
Do 69. kilometra i logorske vatre na Letenci sam kaskao za drugarima. Viđao sam ih eventualno kad bi, nakon dužeg predaha, napuštali kontrolnu tačku u koju bih pristizao. Tako da sam već pri prvom trejl iskustvu imao priliku da se orjentišem i krećem sam ali i da provodim neko vreme u pokretu sa novim ljudima. I jedno i drugo je doprinosilo da kilometri bezbolnije prođu. Teško je razmišljati o bolu kad si sam samcat u nepoznatoj šumi noću i učen da kukanje ne ostavlja dobar prvi utisak. A zapravo se ne radi o strahu, niti od mračnih opasnosti, niti od lošeg prvog utiska. Lepo je u šumi, brate. I lepo je susretati nove ljude... sa istim „ekstremnim“ interesovanjima...
Nakon što smo sva trojica zajedno obrnuli uzbudljivi izaponoćni krug od dvadesetak kilometara po grebenima Fruške Gore, našli smo se kraj iste logorske vatre. Sensei Dalibor je saopštio svoju odluku da odustane od daljeg kretanja zbog stomačnih problema, koje je podnosio još od moje krize sa grčevima. Ispostavilo se da sam ih samo zbog toga uopšte i sustizao. Igor i ja samo, naravno, nastavili. Ostalo je još „samo“ tridesetak kilometara. U podnožju Crvenog Čota smo uspeli da damo intervju ekipi RTV „Vojvodina“. Nisu me prepoznali. Rekao sam im da je teško i lepo i da ne znam da li ću ikada ponoviti ovaj izlet. Verovatno bi im rekao da neću, da sam znao šta sledi…
Uzbudljivost kretanja u prirodi dolazi iz toga što je jedan predeo, isti teren, potpuno drugačije doživeti danju i noću, kamoli suv ili blatnjav. Imali smo više sreće nego pameti da je tih dana vreme bilo pretežno sunčano. Tako da su najstrmiji spust i uspon (taktički raspoređeni na nekom 115. kilometru i to oko lokaliteta prikladnog naziva „Vrata raja“) bili naporni ali izvodljivi i bez štapova, u patikama bez krampona. Na moje nervozno pitanje kome je palo na pamet da baš tu locira i tako nazove kontrolnu tačku, prekaljeni volonter je očigledno spremno ispalio citiranja vrednu rečenicu: „Ne možeš stići do vrata raja, bez da prethodno prođeš kroz pakao.“ Dušu tu ne ispustih ali koji kilometar kasnije se ispostavilo da ipak jesam nešto ispustio…
Nakon rutinske kontrole džepova sam ustanovio da mi nema knjižice, koju smo overavali na regularnim i skrivenim kontrolnim tačkama. Možda nije bilo ni dovoljno vremena... Svakako nisam imao volje da se vraćam i proveravam na kojoj tački putovanja od pakla do raja sam ostao bez iste. Tako da sam poslednje kilometre proveo u razmišljanju o suštini ove ekspedicije. Mislim da sam baš došao do zaključka da je svejedno vredelo živeti ta dva dana, kada mi je Dalibor radosno javio da će nam svakako priznati trku. Uskoro smo je i završili. Nedugo za nama i moja knjižica, koju je revnosna učesnica uočila i donela sa sobom na cilj...
Tog leta smo obišli prvi „Jahorina ultra trejl“. Sledeće godine smo prošli „Sto milja Istre“, čak i predivnu „Stazu divova“ po italijanskim Alpima. Od „Tora“ nikako da se vratim u šumu. Uplaćivao sam čak startnine za trke par puta, ali život je uvek nameštao prepreke. Prošle godine sam sopstvenom greškom zakazao solo nastupe u Crnoj Gori, baš kad je trebalo ponovo da dođem na Frušku. Kao i onomad pri gubljenju kartice, organizatori su pokazali razumevanje i prebacili prijavu na ovu godinu. Evo, sad nas je neplanirano posetio, širom sveta i Valjeva poznati, „Konrad“. Proćiće i aktuelna pan(ik)demija ali ne i moja želja da ponovo prevalim put kroz pakao do „Vrata raja“. Uzbudljivost kretanja u prirodi dolazi iz toga što je jedan predeo, isti teren, potpuno drugačije doživeti danju i noću, suv ili blatnjav, kamoli pet godina iskusniji i odlučniji.
Ostale tekstove Boška Ćirkovića Škaba možete čitati u rubrici STAV.
Izvor: Pravda
