Zna se i kako su – i pod kojima uslovima - tu dospele. Zna se i da ih je glavnog pravoslavnog hrama Gatčina, da ne bi pale u ruke boljševicima, izneo Jovan Bogojavljenski, ali se dosad nije znalo kako su iz Estonije stigle u Dansku.
Sada se i to zna. Zahvaljujući memoarima čoveka koji je pod zagonetnim okolnostima bio izabran da obavi tu misiju.
O “karic” koja je nedostajala – o ljudima koji su preneli relikvije u Dansku i okolnostima u kojima se dogodilo - govori ovaj dokaz:
Jevgenij Baranov, dopisnik Prvog kanala ruske državne televizije sa Balkana:
“Braćo, dobar dan, sad kada se morate pridržavati pravila policijskog sata, želeo bih da vas podržim jednom vrlo važnom i zanimljivom pričom.
Među mnogim dokumentima koji se odnose na našu zajedničku istoriju, a koje sam prikupio tokom godina rada sa dokumentarnim filmovima, nalazi se jedan rukopis neverovatne vrednosti. To su neobjavljeni Memoari grofa Pavla Grabea, sina šefa ličnog Konvoja ruskog cara Nikolaja Drugog.
Evo, ovde, na ovim stranicama nalazi se tajna spasenja od boljševika, najvećih relikvija hrišćanskog sveta, tzv. “malteških relikvija”.
Ovde još postoje nepoznati dokazi da obnova monarhije u Rusiji zavisi od ovih moštiju.
Danas ćemo pokušati da vam otkrijemo još jednu tajnu drevnih moštiju, odnosno relikvija koje se, zahvaljujući Božjem proviđenju čuvaju u Manastiru na Cetinju pod zaštitom i brigom našeg omiljenog mitropolita Amfilohija. Bog vam pomogao! Živeli!“
U istoriji o ovim relikvijama nema i ne može da bude beznačajnih detalja. Put ovih svetinja dug 2000 godina poznat je u opštim crtama. Međutim, i do dan danas neki segmenti tog puta i dalje su tajna.
Jedan od tih segmenata je - priča o tome kako su svetinje, koje su spasavali od boljševika, dospele u Kopenhagen u ruke majke poslednjeg ruskog Cara – Carice-udovice Marije Fjodorovne.
Poznato je da su 1919. godine, pre nego što su crveni osvojili grad Gatčino, svetinje koje su se nalazile u mesnom Hramu bile tajno prenete preko najbliže granice u Estoniju.
NJih je bukvalno na rukama izneo starešina hrama u gradu Gatčino, otac Jovan Bogojavljenski, koji je kasnije postao duhovnik ranijeg ruskog Patrijarha Aleksija Drugog. Otada se Svetinjama gubi svaki trag sve do kraja 1921. godine kada su se na čudesan način obrele u Danskoj u rukama Carice Udovice.
Ovi dokumenti su originalni dokaz. Sada znamo ko je, kako i u kakvim okolnostima uspeo da Carske Svetinje vrati u ruke Romanovih.
Dakle, vratimo se rukopisima.
Godine 1920. mladi grof Pavel Grabe obreo se zajedno sa svojom porodicom u izgnanstvu u Kopenhagenu, gde se i zaposlio u velikoj danskoj spoljnotrgovinskoj firmi. Rukovodstvo kompanije neočekivano donosi odluku da mladog čoveka službeno pošalje u Estoniju. Tamo se mladić upoznaje sa danskim konzulom koji u prestonici Estonije vodi veoma neumeren način života.
U jednoj od bilijarnica u Talinu, mladom Grabeu prišao je nepoznat čovek koji se po svoj prilici predstavio lažnim imenom – „knez Iščejev“.
Reči koje je neznanac malo kasnije rekao mladiću, Pavel Grabe je zapamtio za čitav život:
“... Promislu je ugodno da Vi svojoj Otadžbini učinite neprocenjivu uslugu. Vi, rekao je osećajno, imate jedinstvenu priliku da ova blaga prenesete na bezbedno mesto, da ostanu očuvana sve dok Car ponovo ne stane na čelo države. Poseban značaj ovih relikvija je u tome što one potvrđuju legitimnost Monarhije u očima njenih podanika!”.
Proći će nekoliko dana i novi poznanik Pavla Grabea pokazaće mladom čoveku mesto gde se dve godine skrivaju najvažnije svetinje hrišćanskog sveta!
Plan spasavanja relikvija bio je ovakav: nagovoriti ili ucenom prinuditi danskog konzula da Svetinje pošalje diplomatskom poštom u Kopenhagen.
Noću, vezanih očiju, mladog Grabea dovoze u neki ženski manastir. Tu je čovek, koji se krio pod prezimenom Iščejev, još jednom mladog grofa podsetio na značaj koji Svetinje imaju za ruski Presto:
“Kada dođe vreme da se obnovi monarhija – rekao je Knez, zamišljeno i kao da rasuđuje sa samim sobom - ove relikvije dobiće ogroman značaj za one koji ih budu posedovali... Ovo blago nije bezbedno u Estoniji. Boljševici, vlada Estonije, a najvažnije, Vatikan i Ruska Pravoslavna Crkva van granica Rusije, čak i Malteški vitezovi i sam Bog zna ko sve još - verujte mi - traže i žele da zavladaju ovim relikvijama radi vlastitih ciljeva - političkih i svakojakih drugih. Samo drago kamenje je uistinu kao iz bajke i vredi čitavo bogatstvo. Pre ili kasnije neko će otkriti gde su skrivene. Eto zašto moramo da ih dostavimo na sigurno mesto…
Nakon što su ove reči izrečene, Grabe je prvi put ugledao relikvije koje je potom morao da skriva ispod kreveta sve dok popustljivi danski konzul ipak nije stavio diplomatske pečate na poštanski sanduk koji je poslat u Kopenhagen…
Proći će gotovo sto godina kada će, sada već bivši predsednik Crne Gore i bivši premijer bivše Jugoslavije nevoljno potvrditi reči koje je 1921. godine, kasno noću u nepoznatom estonskom manastiru, izrekao čovek koji se skrivao iza imena „knez Iščejev“...
Momir Bulatović, predsednik Crne Gore (1990-1998) i predsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije (1998-2000):
“Oni su se meni kao predsedniku Crne Gore najavili kao predstavnici Malteškog reda i to njihova jako visoka delegacija, sa željom da me posete i razgovaraju. Oni su pokazali naročiti interes za tri svetinje, tri relikvije. Želeli su da ispitaju mogućnost kako bi one mogle ponovo doći u njihov posed. Iskren da budem, znači, nije to bio moj predmet interesovanja, ali me je jako zainteresovala svota novca koju su oni u prvom trenutku ponudili, a iznosila je - 150 miliona dolara. To je bila prva cifra koja je bila fantastična. Ali, u toj situaciji kada nemate mogućnosti da zadržite elementarni standard stanovništva, kada ste još sankcijama. Onda sam ja otišao kod našeg Mitropolita, našeg Vladike Amfilohija. I tek tada sam, tu priznajem svoju grešku, shvatio koliko je veliki značaj tih Svetinja i tih Relikvija i koliko je bila nečasna moja prva pomisao da bi ipak možda bilo dobro ustupiti te Relikvije za neku količinu novca.
- Znači to je bilo ono što je bilo moje iskustvo, a to je bio jako, jako visok nivo ljudi. To znači, malteške vitezove mogu da predstavljaju u susretu sa predsednikom jedne republike samo visoko rangirani ljudi. Ja vjerujem da oni više nisu imali želje da pokušavaju da ostvare svoj naum na tako visokom državnom nivou. Više nismo imali nikakvu komunikaciju.
- Ona je posle godinama obnavljana tako da su i neki visoki funkcioneri današnje vlasti u Crnoj Gori, primljeni u red Malteških vitezova. Dobijali su i odlikovanja i nagrade, ali dok sam se ja bavio politikom - to je bio prvi i jedini kontakt”, posvedočio je pokojni Bulatović.
Pročitajte OVDE zašto Milogorci koriste pandemiju da narodu ubiju veru u Boga.
Izvor: fakti.org
