On objašnjava da se primećuje rast, ali da je on linearan, a ne eksponencijalan, što nam daje dovoljno vremena da primenimo sve potrebne mere u sprečavanju širenja infekcije i lečenju obolelih.
- Zasad jesmo, ali to nikako ne znači da možemo da se opustimo, prekinemo ili smanjimo mere izolacije ili pomislimo da je opasnost prošla. Samo zahvaljujući velikom radu, naporu i angažovanju svih uključenih u sprovođenje mera kontrole epidemije i zahvaljujući poštovanju mera najvećeg broja naših sugrađana, uspeli smo da do sada epidemiju držimo pod kontrolom. Ipak, svako opuštanje, svako popuštanje pažnje ili neozbiljnost mogu biti opasni i mogu nas skupo koštati.
Na pitanje koje poteze i poteze Kriznog štaba biste ocenjuje kao dobre, a šta bi uradio drugačije, doktor odgovara sledeće:
- Sada je vreme teške i naporne borbe, detaljne analize će se praviti kada se epidemija završi i verovatno će se mesecima, ako ne i godinama svi dostupni podaci analizirati. Tek nakon toga ćemo znati gde smo sve grešili. I to je najbitnije da bi se greške ispravile u pripremama za neku sledeću epidemiju, kao što smo i mi učili na greškama svih naših prethodnika koji su se borili sa drugim epidemijama.
-Ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da sam ponosan na sve zdravstvene radnike, kao i na sve prateće službe koje su se od samog početka nesebično i u potpunosti angažovale u kontroli epidemije i zahvalan sam na časti da radim sa njima. Bilo je izuzetno teško i kompleksno reorganizovati celi sistem države da podrži zdravstveni sistem u ovom odsudnom trenutku, i izuzetno sam zahvalan što su sve preporuke struke uvažene, kao i potrebe za neophodnom opremom i lekovima.
Kada bi život mogao da počne da se vraća u normalu?
- Ne bih spekulisao datumima ili procenom vremena trajanja epidemije, to je domen delatnosti epidemiologa, a ja sam kliničar. Za vraćanje života u normalu steći će se uslovi kada broj novoobolelih na dnevnom nivou znatno opadne. A to zavisi u najvećoj meri od naše kolektivne odgovornosti, koja je i lična odgovornost. Odgovornost za svoje zdravlje, ali i za zdravlje drugih.
Od čega vi najviše strahujete kada je reč o ovom virusu?
- Niko u svetu, pa naravno ni mi, virus ne poznaje dovoljno. Uvek se nešto može prevideti i uvek se može napraviti neki propust. Najviše se bojim da novog neprijatelja ne potcenimo i time mu damo šansu da situaciju okrene na našu štetu.
Da li očekujete da se virus vraća i hoćemo li bar tokom leta biti mirni?
- To je nepoznanica sa kojom moramo računati i na koju moramo biti spremni. Da li će tako i biti - videćemo.
Vakcini se nadamo, ali se borimo s onim što imamo sada
- Terapija i terapijski protokoli su stvar struke i ljudi koji su za to decenijama školovani. A vakcina je najbolji način da se bolest kontroliše i ograniči. Setimo se samo kako je masovna vakcinacija protiv velikih boginja 1972. godine ugasila epidemiju u našoj zemlji. Znamo da se širom sveta ulažu napori da se napravi vakcina. Od početka istraživanja pa do proizvodnje komercijalno dostupne vakcine je dug put, nekada je potrebno i više godina, nekada manje. U ovom trenutku ne treba iščekivati vakcinu, njoj se treba nadati, ali se sa epidemijom moramo boriti onim što imamo i onako kako možemo. Pre svega, sprečavanjem prenosa virusa sa osobe na osobu.
Izvor: Blic
