Nalazimo se u nekoj vrsti izolacije više od mesec dana, kako se to odražava na psihu čoveka?
Živeti u kontekstu globalne epidemije virusa, koji nas je sve uveo u režim ograničenog kretanja i socijalnih kontakata, ne može ni za koga da bude psihološki neutralno. Iako različiti pojedinci ne reaguju na isti način i istim intenzitetom na poremećaje životnih tokova i navika, na osujećenja i ograničenja, ipak postoji nešto univerzalno što je ukorenjeno u našoj ljudskoj suštini, što izvire iz čovekovih fundamentalnih potreba. Svi imamo potrebu da se slobodno krećemo, da strukturišemo i planiramo svoje vreme, barem ono vreme slobodno od radnih obaveza, da imamo kakvu takvu kontrolu nad svojim životom, da se susrećemo sa drugima i družimo u fizičkom prostoru i nadasve, da zbijamo redove u kriznim vremenima. LJudsko biće ne postaje društveno naknadno, procesom socijalizacije, ono je genetski programirano za socijalnost, rađa se već kao društveno biće. Zato je društvena izolacija nešto što čoveku najteže pada, to je nekada bila najteža kazna za prekršioce društvenih normi i zakona, a i danas je izopštavanje iz grupe ili društva najbolnije iskustvo. Izolacija, koliko god bila udobna, poput zlatnog kaveza, ipak je i dalje kavez i pokreće u nama neke atavističke strahove i teskobu, koje ni društvene mreže ne mogu sasvim da umire. Osciliramo između umrtvljenosti i uznemirenosti, rezigniranosti i razdražljivosti, osećamo sve vreme da nam nešto važno nedostaje, i to nešto nedostajuće „kljuca“ u pozadini našeg uma, pa ne možemo da se fokusiramo i saberemo. A opet, dešavaju se i neki pozitivni procesi, susrećemo se sa sobom, preispitujemo sebe, svoje odnose i vrednosti, pretačemo nemir i teskobu u plodna pitanja i kreativnost, ponovo otkrivamo dete u sebi. Verovatno najteže svima pada što se ne zna koliko i u kom obimu će trajati izolacija i socijalno distanciranje.
Kako da se izborimo sa strahovima i panikom koja nas obuzima?
LJudi se veoma razlikuju po psihičkoj stabilnosti, otpornosti i kapacitetu upravljanja strahovima, brigom i stresom, kao i po socijalnoj podršci koju imaju ili nemaju. Mislim da je važno reći sledeće: previše „psihologiziranja“ u okruženju i medijima - upozoravanja na psihološke posledice ove situacije, sveprisutne priče o stresu, anksioznosti, depresiji, traumi i slično, može da da bude kontraproduktivno. To vrši neku vrstu sugestije kojom se poručuje ljudima da su, generalno, slabi, neotporni, da će nužno, prema nekakvim psihološkim zakonima, biti oštećeni ovom krizom, osim ako se ne obrate stručnjacima. Ja bih volela da pošaljem drugačiju, osnažujuću poruku. Da, postoje ranjiviji, nestabilniji i neotporniji pojedinci, ili oni kojima se ova kriza preklapa sa drugim životnim nedaćama, i njima je potrebna pomoć okruženja ili i stručnjaka. Ali, duboko verujem da su ljudi mnogo snažniji nego što i sami znaju, da, podstaknuti ili naterani ovom nevoljom, umeju da pronađu u sebi potrebne resurse i smisle svoje strategije održavanja psihičke ravnoteže. Samo je važno da veruju da nisu slabi i bespomoćni, prepušteni na milost i nemilost okolnostima i svojim strahovima. A što se tiče konkretnog saveta za koji mislim da je opštevažeći za sve, to je ne biti neprestano „konektovan“ na izvore informacija, ne plivati u informativnoj bujici, jer je to kao da se batrgamo u rečnom viru: utopićemo se. Možemo i sada da strukturišemo svoje dane i mentalne procese: da jasno odvojimo vreme za prijem i obradu informacija o koroni i vanrednim merama, da to bude jednom ili dvaput dnevno u ograničenom trajanju. Zatim da zatvorimo razmišljanje o toj temi u jedan mentalni folder i usmerimo pažnju i interes na druge teme i aktivnosti.
Kako novonastala situacija utiče na život, da li se menjaju porodični odnosi?
Porodični odnosi su promenjeni na više nivoa i načina, samo je pitanje da li se i u kom pravcu menja i njihov kvalitet. Načini na koji se menjaju imaju veze sa drugačijom organizacijom prostora i vremena i ritmom življenja. Mnogi u ovom periodu rade od kuće, neki su, nažalost, ostali bez posla, deca ne idu u vrtiće i škole, studenti ne idu na fakultete, sve u svemu većina stanovništva mnogo više nego ikad ranije boravi između četiri zida svog doma. Uobičajene navike, rituali i ritmovi funkcionisanja su drastično promenjeni. Bake i deke ne mogu da viđaju svoju decu i unuke. Nema okupljanja za praznike, rođendane i druge proslave ni sa familijom ni sa prijateljima. Osim toga, porodice ne žive u bezvazdušnom balonu, već pod sveprisutnim osećanjem pretnje od zaraze, težeg oboljevanja, pa i smrti. Takođe, i pod strahom od gubitka posla i siromaštva, što su, takođe, egzistencijalne pretnje. To su toliko krupne promene da ne mogu ostati bez značajnog uticaja na porodične odnose. Ako su odnosi pre krize bili dobri, skladni, stabilni, prožeti uzajamnim poštovanjem i poverenjem, dolaziće, naravno, do nekih trvenja, malo više nervoze i povišenih emocija usled napora prilagođavanja značajnim promenama, ali i do još većeg zbližavanja, razumevanja, zajedničkih aktivnosti, smeha… Ako su odnosi pre krize bili nesređeni, napeti, otuđeni, ili, u ekstremnim slučajevima, nasilni, postoji realna verovatnoća eskaliranja sukoba u prinudnoj izolaciji u zajedničkom prostoru. Ili će možda nagon za psihičkim opstankom, za očuvanjem duševnog integriteta, za srećom, koji „proradi“ kad se ljudi osete priteranim uza zid, kad situacija postane nepodnošljiva, naterati partnere i/ili roditelje i decu da promene svoje štetne obrasce ponašanja, da se „preume“, da naprave skok u zdravlje. Čudo je kako doticanje dna može da nagna na taj spasonosni skok. Nadajmo se tome.
Radite na Visokoj školi socijalnog rada, čini se da je tako nešto bilo potrebno na našim prostorima, šta nudite studentima i šta je to što će im sutra stvoriti nove šanse nakon završetka studija?
Slažem se sa Vama da je takva visokoobrazovna ustanova, odnosno studijski programi koje ona nudi, bilo potrebno kod nas. Tri studijska programa su Socijalni rad Logopedija, i prvi put u regionu i samo u našoj Visokoj školi, Okupaciona terapija. Srbiji, prema preseku sadašnjeg stanja i projekcijama za naredne godine, u skladu sa domaćim potrebama kao i sa standardima koje EU traži od zemalja kandidata za članstvo, nedostaje veliki broj stručnjaka, na hiljade tih profila. U savremenim društvima, razvijenim kao i onim u razvoju, sve veće mesto zauzimaju tzv. pomagačke profesije. To je sektor koji se dinamički i ubrzano razvija i širi ne samo kroz državne i javne institucije, već i kroz mnoge nacionalne, regionalne i međunarodne nevladine, neprofitne, humanitarne, građanske organizacije i projekte, kao i u privatnoj praksi. Upravo je ova pandemijska kriza snažno i beskompromisno osvetlila nužnost i u zadnji čas, za promenom neoliberalnog kursa ka uravnoteženijem, humanijem i održivom sistemu u kojem će se više ulagati u javno zdravstvo, socijalu, infrastrukturu, obrazovanje, iskorenjivanje siromaštva, ublažavanje nepodnošljivih nejednakosti, zaštitu prirode. Sve profesije usmerene na očuvanje i unapređenje fizičkog, mentalnog, socijalnog zdravlja ljudi i na razvoj njihovih najboljih potencijala, profesije su budućnosti. Budućnosti koja treba da počne da se gradi odmah, sada i po okončanju ove planetarne zdravstvene, ekonomske, finansijske i socijalne krize, koja je kriza naše civilizacijske paradigme.
Da li se spremate za upis novih studenata uprkos novonastalim okolnostima?
Naravno, već upisani studenti i dalje uče, spremaju se za ispite, iako u drugačijim okolnostima, a sve je spremno za doček novih. Život nije stao, iako se mnogo toga naizgled zaustavilo ili usporilo, a kontinuitet u obrazovanju se ne sme prekidati. Obrazovanje je jedan dugačak, sistematski uređen proces, u kojem se svako sledeći stepen nadovezuje na prethodni i obogaćuje ga i proširuje. Sledeća generacija brucoša, počeće svoj studentski život sa krizom korone iza sebe, a znamo da se posle velikih kolektivnih potresa, strahova i teskoba, život proživljava sa više žara, vere i nade. Biće to, u svakom pogledu, novi početak za njih a i za sve nas. Zajedno proživljena kriza povezuje nas, studente i profesore, još tešnjim i čvršćim nitima bliskosti i razumevanja. Radujemo se povratku u školu, našim „starim“ i novim studentima!
