Piše: Radomir Baturan, književnik
Motivi za ovo pismo su višestruki, kao i povodi da ga baš sada napišem dok čamim u karantinu belosvetskih trovača i sejača straha. Prvo, pred Vaskrs stiže mi članak, u prilogu poruke od saradnika, bez naslova i imena autora, ali proročki istinit i stanjem stvari potvrđen. Na kraju piše samo odrednica izvora: vestinet.rs. Istovremeno mi rekoše, posredstvom telefona, i braća po krvi i braća u Hristu da ”sad ne pametujem kad sam pobegao preko okeana” kad im rekoh da je policijski čas u Srbiji nepotreban jer ga nema ni u drugim zemljama ni u Evropi, ni u Americi. Naglasih da je posebno nehuman prema generaciji penzionera da im ne daju danima ni na sat da izađu da prošetaju. To su ljudi čiji su vitalni organi oslabili pa će ih ubiti nekretanje. Ne, nemam ja pravo da kritikujem odluke državnog vrha Srbije iz koje sam pobegao. Iako sam na sve vrste udaraca iz moje otadžbine naučio, povredi me ovakvo mišljenje bližnjih. Završih razgovor smireno, ne vraćajući se na ovu temu, u duhu priprema za pričešće. Potvrdi se i treći motiv da javno iskažem svoje mišljenje ko je i zašto je ”pobegao”. Tokom Vaskršnjeg posta, zahvaljujući organizacionim sposobnostima i pregalaštvu sveštenika u najstarijoj i najmanjoj srpskoj crkvi Svetog Save u Torontu, prisustvovli sam nedeljnim liturgijama za vreme Vaskršnjeg posta i pričestili, a da smo ispoštovali propise države Kanade. Pred sami Vaskrs Božji promisao i raspored prota udesiše da glavni sponzor časopisa ”LJudi govore” i njegov urednik, jedini od parohijana, učestvovaše u celoj liturgiji, a desetak ljudi se tog dana i pričesti. Priložismo Vaskršnji darak svojoj crkvi jer joj je sada najpotrebniji. Naš donator me zamoli da obletimo sve srpske crkve u Torontu, sem one koje su još uvek u raskolu, i manastir u Miltonu. Ima želju, a Bog mu dao da je svojim rukama i pameću pošteno zaradi pa može da sve srpske hramove daruje. Tako i uradismo. Na Ričmond Hilu služene su dve liturgije, jednu za drugom, da bi što više ljudi prisustvovalo i pričestilo se, pa zatekosmo i protu i dosta pričesnika, a u Misisagi zaključana i kapija porte. Kažu da nisu mogli organizovati parohijane, a da ne prekrše zakon države pa su liturgiju služili bez parohijana. U Miltonu naš sponzor uruči darove i sadašnjem i bivšem vladici. Oni nas domaćinski dočekaše i ispratiše. Posle sumiranja ovog vaskršnjeg hodočašća, probudi se jarac u meni, koji se bio primirio za vreme posta, pa zaveča: ”Zašto aktuelni predsednik SANU i patrijarh SPC odobriše Caru i Carevo i Božije pa pristaše da se zabrani vernom srpskom narodu da u svojim akademijama i hramovima proslave Vaskrs, a nemaše ništa protiv otvaranja i polaganje venaca u Kući Cveća?” Bi to četvrti povod za ovo moje javno obraćanje. I ključni i motiv i povod ovog mog pisma je što ”pade Kosovo i Metohija šapatom” i pored gromoglasnog kliktanja vrhovnika Srbije ”5: 0 za Srbiju!”, ”Ne dam Trepču!”, ”Ne dam Gazivode” pa dade sve.
Elem, tom članku bez naslova i bez imena autora sam dadoh naslov: ”Decenijsko stanje svesti ili mentaliteta kroz lakmus: Draža – Tito”, a potpisah ga navedenim izvorom i postavih na sajt časopisa ”LJudi govore” (www.ljudigovore.com). Objaviću ga i u klasičnonm izdanju u narednom broju. Zašto? Rekoh u naslovu: smatram ga lakmus-papirom za prepoznavanja stanja srpske svesti i mentaliteta u neopredeljenju za prekaljenog srpskog patriotu, a opredeljenju za tuđeg probisveta i satrapa Srba. Srbi koji vole da vuku u tuđem jarmu, evo, bezmalo, ceo vek opredeljuju se za masovnog ubicu svog naroda. Dokumentarnosti radi navodim citata iz pomenutog članka bez naslova:
”S jedne strane imamo srpskog oficira koji je učestvovao u svim bitkama Balkanskih i Prvog svetskog rata 1912-1918. Povukao se sa vojskom i narodom peške preko Albanije, bio na Krfu, na Solunskom frontu itd. On je iz tog rata izašao kao jedan od najodlikovanijih srpskih oficira i svi su ga upamtili kao takvog. I sad dolazimo do paradoksa da jedan ovakav srpski oficir biva proglašen za ”izdajnika” i ”saradnika” nemačkog okupatora protiv kog se borio i bio ranjavan itd.
Sa druge strane imamo neprijateljskog austrougarskog vojnika koji se borio u sastavu po zlu i pokoljima čuvene 42. domobranske ”vražje” divizije iz Zagreba, u njenom 25. domobranskom puku. Taj neprijateljski vojnik je od avgusta 1914. prokrstario sva glavna poprišta ratnih okršaja u centralnoj Srbiji—od LJubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, LJiga i Lajkovca itd. I učestvovao je u borbama protiv naše vojske na Ceru, Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu i na Kolubari i za to dobio austrijsku srebrnu medalju za hrabrost itd. I sad odjednom on postaje veliki borac za slobodu našeg naroda, maršal itd”.
Opredeliše se Srbi za Josipa Broza, kome se tačno ne zna ni ko mu je otac i majka, ni koje je vere (sem da je tuđe!). Opredeliše se ondašnji Srbi partizani i današnji titoisti za kaplara zloglasne ”Vražije divizije” austrijske vojske iz Zagreba koja je počinila monstruozna ubistva po Srbiji i za ta zlodela nad Srbima odlikovan je od Austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu došao u porobljenu i rasparčanu Srbiju da organizuje i vodi komunističku revoluciju protiv ”srpske buržoazije”, a ne u klero-fašističku Hrvatsku da diže revoluciju protiv fašizma i hrvatskih nacista i buržuja. I kada ga Dražini Srbi proteraše iz Srbije u Bosnu u prvoj godini rata, Titovi Srbi su iz zasede ubijali po 4-5 Nemaca, iako su znali da će Nemci, po svom zloglasnom zakonu ”Sto Srba za jednog Nemca”, ubiti 400-500 Srba (U Kragujevcu 6-7 hiljada srpskih đaka i civila!). I tada su srpski sramotnici klicali Brozovoj i Hitlerovoj osveti. A kada su Srbi po drugi put bombardovani (na početku od Nemaca, na kraju od lažnih saveznika Engleza) da bi Broz uopšte mogao ući u Srbiju, njegovi Srbi partizani, kada su ušli u Srbiju, streljaše u svakom srpskom gradu po nekoliko hiljada Srba. A kada je Srbiju porobio, zahvaljujući lažnim srpskim saveznicima, ubi i po desetine hiljada Srba. NJihovu decu posla na nepotrebni, izmišljeni, za srpski podmladak kažnjenički ”Sremski front” da se i potomstvo srpskih rodoljuba uništi. Kada su Englezi uhapsili generala Dražu, u njegovoj zemlji, jer nije hteo da izda srpski narod i skloni se sa kraljem i Vladom kod njih, predaše ga Brozu čiji Srbi mu presudiše i masakriraše ga da mu se ni danas ne zna grob.
Srpski komunisti i današnji titoisti nisu se opredelili za časnog srpskog oficira iz domaćinske porodice, za srpskog patriotu kome znaju porodično stablo, staro nekoliko vekova, nego za ubicu Srba, probisveta i špijuna kome ni pravog imena i porekla nisu znali. Zato smatram odnos Srba (onda i sada!) prema Draži i Josipu lakmus-papirom za određenje stanja srpske svesti i mentaliteta.
Sve srpske titoiste, od Miloševićevih do Vučićevih, koji decenijama vuku u tuđem jarmu, nazivam poslednjim sramotnicima. Zašto? Zato što su pomagali (i danas pomažu!) lažnim saveznicima, evrounijatskim i američkim globalistima (niskog morala i ubilačkiog poriva!) koji su i po četvrti put bombardovali Srbe (treći put u Republici Srpskoj!) da bi Srbiji oteli njenu temeljnu i svetu zemlju Kosovo i Metohiju, Srbe proterali, pravoslavne hramove im razorili i predali ovu vekovnu srpsku zemlju albanskim teroristima, džihadistima i narko-dilerima. Ti gangsteri, evropski i američki, pomogli su, i danas pomažu, lopovima titoistima u Crnoj Gori da odvoje ovu srpsku zemlju od Srbije, a da Srbe u njoj fašizoidnim zakonima i sudovima zlostavljaju i proganjaju, stvaraju im nekakvu novu crkvu, titoističku veru, a svetinje otimaju. Nemcima dozvoljavaju da se ujedinjuju, a Srbima otimaju i pokrajine i Republiku Srpsku koju su krvlju svojom izborili. I pored svega toga srpski titoisti i danas ostrašćeno kazuju da su za d”evro-atlantske saveze” i decenijama uzvikuju da ”Evropa nema alternativu!”.
Poslednji sramotnici su i oni srpski knezovi koje savetuju Bler, Šreder, Klintonovi, Markelova, Dinkić, Milo Đukanović, Beba Popović, Vuk Drašković, Čanak, Biserko, Milićka, Liht, Pešićka, Perović (ženski i muški!)…; koji useljavaju arapske teroriste i islamske borce u Srbiju, a izgone srpsku omladinu iz otadžbine; koji biraju falsifikatore i kradomane za ministre; koji javno (u srpskim porobljenim medijima i u stranim) fašistima nazivaju poslanike svog parlamenta, srpske patriote koji se programski bore za zdravu porodicu, domaćinsku privredu, zdravu i celovitu Srbiju, za ujedinjenje srpskog naroda i srpskih zemalja, za slobodu veroispovesti… Srpski vrhovnici, titoističke provenijencije, više su ponizili Srbiju nego i jedan knez, župan, kralj, predsednik i maršal u vekovnoj istoriji Srbije. Umesto da postave za predsednicu Vlade Srbije jednu od brojnih uglednih srpskih rodoljubivih majki, akademskog znanja i obrazovanja, oni su narekli za tu značajnu državnu funkciju anonimku, žensku milosnicu, hrvatskog porekla, za koju narod nikada nije čuo, niti je bilo koja parlamentarna partija u Srbiji birala ni predlagala. Postavili su je da im pomogne u vučenju u tuđem jarmu (onih koji su i njih postavili da vladaju Srbijom!): da poklone 15% okupirane teritorije Srbije albanskim teroristima koji su kidnapovali srpske mladiće, vadili im vitalne organe i prodavali ih po svetu da bi finansirali svoju terorističku vojsku, zverski ubijali srpsku decu i civile, rušili srednjovekovne srpske crkve i manastire... Narekli su je za predsednicu Srbije kako bi se dodvorili NATO fašistima koji su bombardovali Srbiju da bi pomogli Albancima da proteraju Srbe, a oni postavili svoju najveću bazu u Evropi na srpskoj, okupiranoj zemlji, a NATO komandu za ”jugozapadni Balkan” u Generalštabu Vojske Srbije, takođe okupiranom.
Draga braćo i sestre i nedragi poslednji sramotnici, nismo mi, Srbi patriote iz rasejanja, pobegli iz Srbije, ni kao vojni begunci ni kao naši titoisti, a vi ostali da je branite. Vidimo kako je branite. Opet je pobegao titoistički podmladak: kćeri i sinovi najviših komunističkih, socijalističkih i kvazi-demokratskih političara, direktora velikih srpskih preduzeća koje su sramotnici, koje ste vi birali, uništili. Starija, monarhistička i građanska emigracija pobegla je iz Srbije da ne bi bila streljana. A mi, intelektualna emigracija, napustili smo Srbiju posle poslednjih građanskih ratova, u kojim smo mnogi učestvovali u odbrani svog naroda i otadžbine ili vukli humanitarnu pomoć postradalom srpskom narodu. Za nas nije bilo mesta ni u Brozovoj, ni u Miloševićevoj, Ni u Đinđiđevoj, ni u Tadićevoj, ni u Vučićevoj Srbiji, iako smo imali najveće stepene obrazovanja u zemlji i objavljene naučne radove. Nismo pristajali da se potpisujemo u spiskove njihovih partija ni kao članovi, ni kao glasači. Išli su naši direktori, načelnici, šefovi iz kancelarije u kancelariju, iz pogona u pogon i poturali nam spiskove pod nos. Odbili smo da nas ucenjuju zaposlenjem, nas ili naše dece, ”napredovanjem u službi”, opancima i sendvičima. Bili smo obično ljudski i intelektualno pošteni i - hrabri pa smo napustili zemlju kada smo uvideli da titoisti, pljačkaši naroda, posle svih izbora samo menjaju boje i svlače u svoje magaze sve blago Srbije. Pobegli smo kada smo na delu doživeli da nas izdaju naše kvazi-demokratske vođe, rođaci, drugovi, prijatelji, kada su nam čak i klasičnu poštu cenzurisali i otimali i kada više nismo imali s kim da se borimo; kada su diktatori počeli da se svete nad našom decom, da im smanjuju ocene, zabranjuju da završe i dodatne škole za talenata, samo zato što su im njihovi roditelji politički protivnici, da ih šamaraju na ulici i privode u policijske stanice na ”informativne razgovore”, što i danas čine vama i vašoj deci. Nismo pristajali da se srpski podanički mediji hvale kako smo najotvorenija zemlja i njeni gradovi i sela u Evropi, da nam javno drogiraju decu i omladinu i da nam odvode supruge, sestre i kćerke domaćem i evropskom šljamu na jahte i splavove da ih zabavljaju na srpskim rekama.
I danas se divimo i pomažemo časnim izuzecima koji su ostali na braniku slobode, pravde, časti i dostojanstva svog naroda i svoje otadžbine Srbije, Srpske i Precrne. Većina od vas se kamuflirala ”dok ovo zlo ne prođe”. Ćutali ste u strahu da vam se dete zaposli, da napredujete u službi, dok odete u penziju. Ali ste se i prevarili. Zlo ne prolazi. Postali ste depresivni, na sve i svakoga ljuti. Na svaki naš bratski predlog, kritiku ili savet, odgovarali ste ljutito:
”Dosta mi je vas iz dijaspore. Nemojte da pametujete kad ste pobegli…”
Nismo, draga braćo pobegli, samo smo bili hrabriji od vas. Urušili smo svoju profesionalnu karijeru i počnjali od kašike u tuđini. Prošli kroz velike muke i mi i naša deca dok se svojim radom i znanjem nismo dokazali i stranim poslodavcima. Nikada se nismo odrekli ničega svoga: ni jezika, ni pisma, ni kulture i umetnosti, ni običaja i vere. (Danas su vaši gradovi i glasila polatiničeni! Jesmo li i za to mi krivi koji objavljujemo srpske časopise na srpskom jeziku i pismu u stranim zemljama?) Ostali smo protivnici srpskih sramotnika i borimo se protiv njih rečju i perom, časopisom i knjigom i uvek im uskraćujući svoj glas. Kada smo morali napustiti otadžbinu? Onda kada ste i vi pasivno gledali kako zlostavljaju i nas i našu decu zato što nismo pristajali da nam gaze čast, da budemo podanici lopova i tiranina - poslednjih sramotnika. Mnogi od vas pristali ste da budete upotrebljivi ljudi. Da nije tako, zar bi poslednji sramotnici mogli da sede decenijama na državnoj kasi i sve blago Srbije i drugih srpskih zemalja svlače u svoje magaze, a vama mrve usturaju; da falsifikuju univerzitetske i doktorske diplome i ostaju i dalje u ministarskim foteljama; da oslobađaju lopove i ubice, a sude i zatvaraju pravednike i borce za slobodu i dostojno življenje naroda? Čast časnim izuzecima kojih ima i kojih je bilo uvek u srpskom narodu, koji neće da saučestvuju u nečasnim rabotama sramotnika, koji odbijaju i da ih kandiduju za članove njihovih podaničkih akademija. Kako objasniti da predsednik SANU podanički podržava izdaju i javno saopštava da je ”Kosovo de fakte i de jure izgubljeno, samo treba videti kako otuda da se na dostojanstven način povučemo”? Kako objasniti podršku prvih jereja SPC diktaturi poslednjih sramotnika da i za Vaskrs crkve zatvaraju, a prvi dan iza vaskrsa dozvoljavaju šetnju penzionisanim zatočenicima (kojima to nisu dali ceo mesec!) i svojim agentima koji su sprovodili njihovu izbornu kampanju? Zatvaraju Hram Svetog Save i za Vaskrs, a otvaraju Kuću cveća za vreme policijskog časa da bi se u njoj, sa stranim delegacijama, klanjali satrapu srpskog naroda, a Sinod SPC im dodeljuju Orden Svetog Save!
Da, draga braćo i nedragi sramotnici, mi se držimo svetlih primera naših junaka slobodara: i knezova i vožda, i Obilića i Sinđelića i Dimitrijevića, i hajduka i uskoka čija deviza nije bila: ”Ako ne možeš da izbegneš silovanje, lezi pa uživaj”, nego: ”Pod barjak!” - ”Evo mene evo vas pa rat s Turcima!”. A kad ih nadjačaju: beži u zbeg u brda, na odbol i osvetu, pa ponovo spremaj ustanak. Zbegovi, hajdukovanje, uskakanje, jataci i seobe nisu bili izdaja pa ni bekstvo, koje vi nama pripisujete, nego hrabrost i junačka borba da se spase porodica, narod i pripremi oslobođenje naroda i otadžbine. Svaka tuđina, za prave rodoljube, arhetip je zbega, seoba, a ognjište je ostalo u otadžbini. Mi se borimo i pomažemo, ne samo materijalno, nego i svakodnevnim postupcima i - jedinim oružjem koje imamo: rečju i perom da se to ognjište ne utuli. Ne date nam ni svoje zastupnike da imamo u Narodnoj skupštini Srbije, a ovamo nas ućutkujete da ni sa margine ne progovorimo.
Na zdravlje, braćo i sestre, i vama i nama, a na sramotu poslednjih sramotnika!
OStale tekstove iz rubrike Stav možete pogledati OVDE.
Izvor: ljudigovore.com
