Dobra stvar kod neadekvatne fizičke pripreme za podvig je što bez oklevanja aktivira najmoćniji mehanizam našeg bića: veru u moć autoriteta i živ(ot)a čuda. Ne pričam o nevaspitano samouverenoj delimičnoj fizičkoj spremi. Takva može umisliti da joj je neka komponenta situacije pod kontrolom. Mislim na dečije iskreno stanje nemanja ičega da se izgubi, želje da se iskoristi iznenadna šansa i namere da se ne izneveri ekipa. Pričam o stanju u kojem sam, i pored tri prethodne tri godine treninga, jednog osunčanog septembarskog podneva u Kurmajeru, lagano prešetao preko startne crte TORa, uz pompezne zvuke teme „Pirata s Kariba“. Isti se mehanizam aktivira i u stanju bliske životne opasnosti, npr. u rovu. Dok smo, međusobno se kuražeći, Dalibor, Aca, Branko i ja načinjali prvi ozbiljan uspon, nisam ni slutio da ću narednih dana okusiti i to stanje.
Piše: Boško Ćirković – Škabo
U Dačine dobronamerne konstruktivne laži sam poverovao dve godine ranije. Neko će, vođen našim prvim poduhvatima, reći da su ipak tada bile značajno manje. Ali, teorijski: koja je razlika u težnji beskonačnosti napora uspona na Crveni čot i Kol Malatru, ako deljenik iskustveno i fizički beznačajno odstupa od nule? Sensei i njegova temeljna analiza Staze Divova su bili ljudska komponenta autoriteta u koji sam verovao. Prisustvo ključne Komponente se snažno manifestovalo samim sledom događaja koji je vodio našem dolasku na Alpe. Čudesa života sam se nagledao već u prvih desetak kilometara staze. Nisam ja tu imao šta da dodam, ni da pretrčim dva TORa unatraške. Dakle, ostalo mi je samo da prepešačim jedan...ili padnem s nogu pokušavajući…
...što se i deslio oko ponoći, u prvoj od sedam baznih stanica. Momenat kada čovek, slomljen nakon 50 kilometara dužine i četri kilometra vertikalnih uspona po šumama i gorama, odspava sat (pričam za sebe, ostali od uzbuđenja nisu uspeli ni da odspavaju), ustane, obuče se, sapkuje i po mrklom mraku ponovo krene da se uspinje je tačka u kojoj se dešava ili prezupčenje ili pucanje. Na žalost, Aca je već sledećeg popodneva doživeo ovo drugo. Neočekivano smo odvalili dremku (kasnije će se ispostaviti najdužu tokom cele trke) dok smo ga čekali u šatorima u podnožju Kol Entrelora. Probudila me je staložena rasprava između njega i Dalibora. Analiza stanja. Argumentacija. Odluka.
Može zazvučati čudno, ali jasno se sećam da sam osetio neku vrstu potpunog oslobođenja od straha, kada smo se potom, oslabljeni za člana ekspedicije, zaputili ka sve mračnijoj gori. Znao sam da je Aca dao sebe. Znao sam da nema sramote u njegovoj odluci da tada odustane. Uostalom, dokazaće to delima dve godine kasnije, kada će sam proći svih 338km Staze Divova. To, doduše, tada nisam mogao da znam. Ali sam vrlo dobro znao da ne bi bilo nikakve sramote da u bilo kom momentu krenem za njegovim primerom. Od starta sam bio najtanja karika lanca. Sad me je to znanje dvostruko jače vuklo napred... uzbrdo... za Brankom i Dačom. Apsurdno? Naravno. Apsurdno i jeste teren na kome buja vera. A iskušenja su najbolji, ako ne i jedini, način dokazivanja iste.
Tada sam se prvi put u četrdesetogodišnjem životu uspeo na nadmorsku visinu veću od 3000 metara... Da bih se odmah spustio. I u kratkom roku to ponovio još dva puta. U predivnoj prirodi. U društvu braće. Usuput bodreni od divnih volontera i brojnih rekreativnih planinara. Bilo je prenaporno ali istovremeno potpuno oslobađajuće. Pretpostavljam da se tako osećao Bambi kad je u istoimenom crtaću prohodao. Trećeg dana me je umor odjednom prekrio, poput olovnog plašta. I sama teška tonu, glava nije uspevala da pošalje kontinuiran impuls nogama. Poslali smo Branka napred jer je mogao brže. Stopala su mu bila u očajnom stanju. Trebao je doktora. Nije spavao od starta. Trebao je krevet. Dogovor je bio da se nalazimo u trećoj baznoj stanici.
Dalibor je bio u sred motivacionog govora, ja sam se klatio na steni pokušavajući da se dovoljno jako odgurnem od njegovu ruku da se ne skotrljam nazad do podnožja...kada je počela kiša. Nisam temeljno proučio mapu kao Dalibor ali postojala je jedna tačka kojoj sam se sve vreme radovao kao malo dete. Osim cilja, naravno. U pitanju je bila tzv. Vučija kapija. Priroda formacija na vrhu kamenitog brda, nalik na vrata nekakvog drevnog hrama. Tačka sa koje puca vanzemaljski pogled na krševitu udolinu pod njom... Prošao sam je mokar do gole kože, polusvestan, na pragu groznice koja me je ubrzo zahvatila... Na pola puta između dve baze, na pola puta ka rovovskoj situaciji tj stanju neposredne životne opasnosti. Samo Dalibor, ja i mokro kamenje. TOR, na nesreću, nema kategoriju rekorda u padanju. Da ima moje ime bi neprikosnoveno krasilo tu kolumnu narednih par decenija. Ozbiljno crne misli su me morile i ko zna kako bi se epizoda završila da se kao niodkuda pred nama nije stvorio šator. Zbog loše meteotološke situacije postavljena je vanredna stanica. Ne bih bio u stanju ni da se presvučem u suvu odeću bez: pomoći volontera, toplog čaja i tone šećera . Toliko sam se tresao.
Moje padanje se, potom, nastavilo. Srećom, bilo je manje mokro i uglavnom blaže nizbrdo. Poslednji uspon pre bazne stanice u Grešoniju je sigurno bio najteži za Dalibora jer je pored sebe morao uzbrdo da izvuče i mrcinu, kojoj ni psihoaktivne pesme Ace Lukasa nisu bile od pomoći. Triler završnica, u kojoj, po najvećem pljusku, uz gromoglasne povike i aplauz okupljenog osoblja, ulećemo u bazu samo dvadesetak minuta pre limita, zvuči previše holivudski za poverovati. Ali je i danas preživljavam kad pogledam snimke ili samo odlutam mislima. Što bi Dača rekao, za mene je trka već tada bila završena. Toga nisam tada mogao biti svestan. Imalo je još skoro sto milja da se gilja... Ali prvo je valjalo odspavati tih pola sata, dok paljenje svetala u mesnoj sportskoj sali ne označi fajront.
Za to vreme, Veliki Oli, vanzemaljac italijanskog porekla, vatrogasac po zemaljskoj profesiji, je sigrnim korakom divokoze sa Marsa pristizao nazad u Kurmajer…
Ostale tekstove Boška Ćirkovića Škaba možete čitati u rubrici STAV.
Izvor: Pravda
