Legendarni komandant "Knindži" Dragan Vasiljković, poznatiji je kao Kapetan Dragan, a izašao je iz hrvatskog zatvora 28. marta. Prvi put sa tajne lokacije u Beogradu na koju su ga smestili prijatelji govorio je o dolasku i ratnom putu u Krajini, o prijateljstvu sa Frankom Simatovićem Frenkijem i ratovanju sa Miloradom Ulemekom Legijom, o tome kako je u jednom trenutku zasmetao Slobodanu Miloševiću i vraćen u Srbiju.

U Krajini u decembru 1990. godine sam zatekao užas. Mene je Dejan Lučić (publicista, prim. aut.) odveo tamo. Ništa nije bilo planirano, jednostavno su me poveli tamo. Bili su on, neki Pavić, tada neki faktor u Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, i bio je doktor Prica, kasnije sekretar Biljane Plavšić. Verujte li da ja dotad nisam znao da postoji Krajina, pet sati vožnje od Beograda su me učili o Srbima i ustašama.

Hapšenje pre bekstva u Holandiju

Nije tačno da me je 2010, kada sam uhapšen u Australiji posle 43 dana skrivanja, odao telefonski razgovor sa Frenkijem.

Prava istina glasi da me je holandska služba locirala na osnovu razgovora sa mojim advokatom Bredlijem Slougrouvom, koji mi je u Hagu pripremao teren za politički azil jer je prethodno Australija odlučila da me izruči Hrvatskoj. Sa dvojicom bivših boraca, braćom Božić, planirao sam plovidbu od Australije do Holandije, ali sam uhapšen.

Australiji više ništa ne dugujem jer su pokazali da su beskičmenjaci i pizde. Nisam mogao da verujem da će me izručiti i izdati svog državljanina. Dužni su mi i ja ću se boriti da to debelo plate.

Na barikadama sam zatekao starce sa starim puškama M-48, koji su se osećali na alkohol. Rekao sam Milanu Martiću da to nije nikakva zaštita, da će ih sve pobiti, ali sam odbio da organizujem odbranu pošto mi je sin imao zakazanu operaciju. Međutim, na nagovor Saše Medakovića, koji mi je zamerio što sedim u Beogradu dok narod gine, prvo sam za odlazak u Krajinu zatražio dozvolu australijske službe, koja nije imala ništa protiv.

Sledeći sagovornici su mi bili Nikola Šainović, a potom Radmilo Bogdanović, koji me je uputio na šefa DB Jovicu Stanišića, a ovaj na Frenkija Simatovića, s kojim sam postao veliki prijatelj. On i njegovi ljudi su me ispitivali u hotelu "Metropol", a u legendi je ostao upisan moj odgovor na pitanje kako bih voleo da odem sa ovog sveta: od infarkta, u vojničkim čizmama i uz rasnu plavušu. Jedino što mi se zasad ispunilo je infarkt.

Bežanija Hrvata

Od decembra 1990. do aprila naredne godine sam čekao odobrenje srpskog DB da krenem u Krajinu. Kada sam shvatio da me zavlače, 3. aprila sam im javio da krećem, pa se Frenki ponudio da me odvezu službenim autom i putevi su nam se razišli.

Franko, kako mu je pravo ime, bio je pilot, kao i ja, imao je i malu jahticu i fenomenalno je kuvao. Na izlasku sa "saslušanja" u "Metropolu" rekao mi je: "Eto o čemu mi moramo da pričamo, umesto da jedrimo, letimo, da uživamo u životu."

Kamp za obuku "Knindži" u Golubiću kod Knina dobio sam od Milana Martića, kog sam cenio, za razliku od Milana Babića, kog i danas smatram izdajnikom, što je dokazao i u Hagu pre nego što je izvršio samoubistvo. Sa sobom sam poveo i Marka, Irca, strahujući za bezbednost, ali se ispostavilo da su ti kršni dvometraši Krajišnici sjajni vojnici i još bolji ljudi. Za tri meseca od njih sam napravio čudo, a obuka je trajala po 16 sati dnevno. Spavao sam nekoliko sati dnevno, postao zavisnik od kofeina. Neplanirano, ostao sam do 23. juna, a onda krenuo za Beograd.

Već 26. juna ustaše su osvojile Glinu, otvorile su se krvave rane iz Nezavisne Države Hrvatske. Hitno sam sa Markom krenuo nazad i uprkos opstrukciji komande JNA, koja je glumila neutralnost i držala takozvane tampon-zone, oslobodio Glinu sa 21 vojnikom, a ustaša je bilo više od 600! Užasno premoren, želeo sam da skratim pres-konferenciju, pa sam rekao u šali da sam Hrvatima obećao da ću do podne stići u Kostajnicu, a nije lepo da Kapetan Dragan laže. To je bilo dovoljno da crnokošuljaši navrat-nanos u 15 do 12 napuste Kostajnicu, bez ispaljenog metka! U Kninu su me dočekali kao Gagarina, a narod je počeo masovno da se vraća na ognjišta.

Frenki: Čuvaj leđa!

Vreme slave nije dugo trajalo jer je ubrzo došao Frenki i rekao da hitno krenem za Beograd jer "neki ljudi žele da me vide". Ali mi je, uzgred, prijateljski savetovao: "Povedi par momaka sa sobom i nemoj da te ostavljaju nigde samog."

Kad sam stigao u Beograd, sačekali su me Nikola (Šainović) i Jovica (Stanišić), koji mi je poklonio pištolj sa posvetom. Rečeno mi je da će vojska da pređe na srpsku stranu, da se kreće na Vukovar (avgust 1991, prim aut.) i da je za mene obezbeđeno mesto glavnog inspektora srpske vojske koja se formira, ali da jedno vreme sa dva borca koji se od mene nisu odvajali moram da se sklonim u neki hotel kod Bora. Bili smo praktično u pritvoru, nudili su nam i "prijateljice", tačnije kurve, ali nama je tada najmanje bilo do toga.

Vojnici mi robijaju ni krivi ni dužni

Tokom celog rata poginuo mi je samo jedan vojnik, a četvorica su ranjena. Međutim, boli me što sam iza sebe ostavio 62 ljudi, koji robijaju ni krivi ni dužni. Hrvati nemaju stida, donose presude na osnovu izjave jednog svedoka. Komunisti su tražili bar dva. Bestidni zlikovci i kukavičke pizde. Zato će cilj moje fondacije biti da se niko od tih ljudi ne zaboravi, kao što sam ja bio zaboravljen.

Uskoro sam saznao da je jedinica rasformirana, da "Knindži" više nema i da su razbacani po drugim jedinicama, koje su vodili nesposobni kadrovi Jugoslovenske narodne armije. Sklonjen sam na prevaru, zloupotrebili su moje prijateljstvo s Frenkijem. Kada sam došao u Beograd, meni je Jovica decidirano rekao: "Tvoj odlazak više ne bi bio koristan u ovoj političkoj situaciji, više ne smeš da ideš dole, to je odluka sa vrha." A kad ti Jovica to kaže, ko je onda mogao da bude iznad njega, osim jedan čovek - Milošević.

- On nas je izdao i tako sprečio pobedu srpske vojske - nema dilemu Vasiljković.

Ovo bi u potpunosti potkopalo lažnu državu Kosovo! Više o tome OVDE.

Izvor: Srpski Telegraf