Da li je nauka u borbi protiv koronavirusa, uprkos silnom tehnološkom i svakom drugom napretku čovečanstva, pokazala sada svu svoju nemoć?
– Nemojmo preterivati: ne svu svoju nemoć, ima je još! Postoji jaka negativna korelacija između ekonomske, naučne, tehnološke razvijenosti zemalja i zdravstvenog i ekonomskog učinka koronavirusa, da tu nešto bode oči.
Ono čemu se trenutano teži je što veći broj testiranja na prisutnost virusa, veći broj mesta u bolnicama, opremljenost bolnica..., sve to što imaju Švajcarska, Amerika, Nemačka, Engleska ili Francuska, mnogo više nego mi (Hrvatska), ali im je stanje gore nego u Africi.
Možda je problem banalan: naprosto korelacija s gustoćom avionskih letova, brojem starih ljudi i slično, ali onda smo trebali odraditi te saobraćajno-demografske korelacije da bude manje konfuzije. I tada bi opet napredne zemlje trebale lakše izlaziti na kraj s virusom nego siromašne i nerazvijene.
Kako to da se, za sada, nazadnost i siromaštvo nose bolje s problemom koronavirusa? Mene to kopka, jer znači da nešto u kulturi ne valja i da investirati i dalje u neuspeh nema smisla. Možda ovo ukazuje na banalnost kako tehnologije ne razmišljaju, već da treba zdravorazumski razmišljati kako upotrebiti tehnologije.
Sve mi se ovo čini kao da je brod naše civilizacije krenuo iz luke a ne zna se gde je krenuo: tržište, ne kapetan (jer ga izgleda nema!), usput će odlučivati jesmo li na dobrom putu!
Kada u svetu glasamo, glasamo za cirkuse i cirkusante, a ne za projekte i odgovorne i kompetentne kapetane. Ne znamo ni što su nam prioriteti jer niko to pitanje ne postavlja ozbiljno, pa dođemo u situaciju da imamo razvijenu nauku i tehnologiju koje su nam velikim delom beskorisne, osim što se ipak prodaju kao gadžeti/igrice i tako prave pare (a to je dovoljno).
Mene kopka i to što vlada mentalitet “rat protiv bolesti”, a ne borba za zdravlje. Ne želim nikome soliti pamet, iako će tako zvučati, nego odgonetnuti o čemu se radi, zašto nismo srećniji u relativnom izobilju.
Mislim da smo pustili da tržište i tehnologije misle umesto nas, što one nikako ne mogu, jer nemaju ni mozga ni duše, ni razuma ni etike. To ionako više nije u modi. Mi smo ti koji moraju misliti svojom glavom i odlučiti kako upotrebiti tehnologije.
Tržište je baš briga za nas jer je to bazično haotični proces koji brzo evoluira. Jesmo li stvarno odlučili da haotični procesi, na koje ne možemo uticati, određuju naš i život naših unuka?! O tome se radi.
Radi se o tome da smo slobodno, demokratski, praktično delegirali svoju sudbinu često nekompetentnim cirkusantima (pogotovo je tako u “razvijenim” zemljama). A politička korektnost zahteva da uz to budemo “pozitivni” i zadovoljni.
Tu nam je situacija s koronavirusom stavila prst u oko. Već 30 godina nisu ni veliki kapital (sve do Bila Gejtsa), ni države ulagale u dijagnostiku i vakcinaciju, jer tu nema velikih finansijskih dobiti kao s terapijom. Ne čudim se etici i motivaciji kapitala, ali čudim se evropskim vladama koje su abdicirale pred bankama i kapitalom koji su im za sve dužni.
Kada ste već pomenuli Švajcarsku ili Ameriku, tamo je najbolje zdravstvo isključivo bilo rezervisano za najbogatije. Koliko se taj pristup pokazao pogrešnim sada kada bolest ne bira, a leka još nema?
– Pare i život? Izgleda da smo jedino pred smrću jednaki. Prisetimo se jednog podatka od pre 30-ak godina: po njemu, siromašna Kuba, izolovana od sveta, imala je bitno duži životni prosek svojih ljudi od bogate Amerike.
Dodaću u ovom argumentovanju još jedan podatak: u zadnjih pola veka, izračunao sam da je u svetu otprilike par hiljada milijardi dolara bilo (plemenito) investirano u biomedicinska istraživanja u svrhu sprečavanja i lečenja bolesti vezanih uz starenje (razne forme raka, kardiovaskularne i ostale degenerativne bolesti, poput neurodegenerativnih i dijabetesa). Na tome su radili milioni doktora, naučnika i tehničara.
Osim hirurških tehnologija, rezultat je beznačajan, ni jedna značajnija bolest od nekoliko stotina bolesti koje prouzrokuju 90 odosto smrtnosti u razvijenim zemljama nisu ni danas izlečive. Hoćemo li i nakon pola veka ići dalje u smeru razvijanja tehnologija koji se pokazao besplodnim?
Kako to da se vrlo retki usuđuju dijagnostikovati zdravstveno stanje medicine i biomedicinskih istraživanja? Ili, kako to da meni sada, dok razgovaram s vama, pada na pamet samocenzura “pazi šta govoriš, Radmane, jer nećeš dobiti ni paru za svoje projekte, pa makar bili najbolji na svetu”.
Demokratija i korporatizam. To me nervira. Ako sam već nevoljno pristao nastupiti javno, onda je minimum moje lične etike da budem iskren, pa makar se prevario, da bih sačuvao svoje dostojanstvo.
Došla su vremena kada se pristojnost i strpljivost kose s etikom, jer već gori pod nogama, kao sada s koronavirusom, pa štagod bila istina u vezi s njim. Istu dilemu ima doktor pri neprijatnoj dijagnozi, npr. gangrene, kod bolesnika. Da bude pristojan i čoveku kaže “ma, nije to ništa, gledajte svetliju stranu života” ili da mu kaže istinu?! Mi već ulazimo u samocenzuru, evo ja, koji sebe smatram slobodnim čovekom.
Bojim se da sve ovo miriše na rađanje tzv. eusocijalnog društva, kao što su društva mrava i pčela, koja su izvrsno opisali Orvel i Haksli. Trampiti slobodu za sigurnost.
Vaša je deviza da će u bitki protiv koronavirusa glavno oružje biti zdrav razum, a ne tehnologija. Na koji njegov deo ste mislili i kod koga?
- KOVID-a nema ni jedne kliničke novosti. Opisat ću površno kako to izgleda, iako nisam doktor, nego samo biolog. Radi se, naime, o tome da virus ili bakterija napadne naš imuni sustav i nastaje pravo bojno polje. Naš imuni sustav ubija ili bakteriju ili vlastite ćelije koje proizvode virus.
U slučaju virusne infekcije treba ubiti vlastite ćelije koje su nakon početne infekcije postale fabrike virusa. U toj borbi nastaje upala, to bojno polje u srazu imuniteta i virusa, u kom nastaje krš i lom, kao na svakome ratištu. Na tom biološkom ratištu ostaju veliki ožiljci koji se zovu “fibroza”.
U slučaju KOVID-a ožiljci, zbog nagomilavanja oštećenih proteina i lešina od mrtvih ćelija – nekroze, su u plućima, što dovodi do gubitka funkcije pluća: izmena kisoenika i ugljen dioksida jako oslabi i nastaje gušenje.
Postavlja se pitanje hoćemo li se boriti protiv virusa ili protiv njegovih posledica od kojih se zapravo umire. Slično je bilo i s bakterijskom tuberkulozom i čitavim nizom virusa. Da se nije testiralo i dalo ime, pa ovo ne bismo za sada ni primetili.
U Francuskoj je 2010. godine onaj svinjski grip, koju sam i sam prebolio, uzela između 17 i 20 hiljada života starica i staraca, uglavnom na toplom jugu zemlje, gde su mnogobrojni u miru fino živeli. Pretpostavljam da i vi i drugi o tome slabo znate, pa i u Francuskoj se diglo samo nekoliko glasova.
Dakle, naš je problem starenje, a KOVID-19 je njegov za sada mali detalj. Ima nas starih danas puno više nego pre 100 godina. Tada je imati 70 ili 80 godina bio luksuz, što znači da kao deca nisu umrli od raznih infektivnih bolesti, pogotovo od tuberkuloze, nego su doživeli starost da mogu “fino” izdahnuti s nekim rakom ili moždanim udarom.
Posredi je zapravo slabljenje organizma, degeneracija životnih funkcija, zbog čega se pojavljuju bolesti, i infektivne i neinfektivne.
Ali koronavirus, prema svim dostupnim podacima, nije isključivo rezervisan za staru populaciju, nego napada i mlađe, ljude u naponu snage, pa čak i decu?
– Koronavirus daje pravi primer infektivne bolesti vezane uz starenje: mladi se lakše zaraze od starih, ali nemaju težih posledica, dok se stari teže zaraze, ali su posledice često fatalne.
Šta je, po vašem mišljenju, onda rešenje?
– Znači, ja bih odmah investirao u dobru ishranu, dobro spavanje, jačanje vlastitog imunog sastava. Osim toga, valjalo bi razmisliti kako opasne bakterije i viruse “pripitomiti”, umesto stalno biti u nekom ratu s njima. Naš organizam je biološki pripitomio brojne bakterije i viruse, herpes simpleks, na primer. Mene ne zanima bolest, mene zanima zdravlje, i kao istraživača, i kao praktičnog čoveka.
Možda previše filozofiram pa riskiram da ispadnem glup, ali o tome se i radi: ovo jest kriza kulture razuma, pameti, mudrosti i dostojanstva. Previše toga smo mi i naše vlade prepustili tržištu i investirali u zabavu i gluposti, pa imamo i rezultat. Menadžeri su preuzeli kontrolu umesto naučnika i prodaju nam vrlo često “bozu”.
Još gore, naučnici se masovno pretvaraju u menadžere, često dobre menadžere, ali loše naučnike, jer će tako puno lakše dobiti novac za svoje “projekte”. Kroz mizerne plate mladih naučnika i doktora, društvo se jasno izrazilo: važnija nam je zabava nego znanje. E, pa neka vas sada zabava spasi od koronavirusa!
Sposobne i talentirane doktore i naučnike društvo bi trebalo vakcinisati protiv korupcije jako dobrim platama. Neka vrsta preventivne korupcije... Smem se još našaliti, zar ne?
Šta biste savetovali Hrvatskoj?
– Da mi kažu da je cela Hrvatska moja porodica i šta bih za nju napravio u doba koronavirusa, ja bih investirao u poljoprivredu u Slavoniji kako bih bio spreman za budućnost, a posebno zaštititi se od opasnog stampeda, što nisu jadni bolesnici, nego gladni ljudi.
S druge strane, luksuzno bih investirao u istraživanje starenja. Ono je uzrok svih bolesti koje nas muče i ubijaju, uključujući relativno benignog koronavirusa u poređenju s fatalnošću raka i degenerativnih bolesti.
Hoće li onda Hrvatska ovu pandemiju iskoristiti za preokret, za jačanje svoje autonomne proizvodnje i ulaganje u nauku?
– Mi bismo mogli iskoristiti ovu pegulu, koja je za sada više psihološka u usporedbi s nekoliko vrsta gripe, te smanjiti omer administracije/menadžerstva/birokratije i bruto nacionalnog dohotka kao mere nazadnosti društva.
Time bismo napravili veliku stvar. Znači, što više proizvodnje, a što manje parazitskih neproduktivnih aktivnosti, utoliko bolje. Eksportiranje proizvodnje na istok problem je Evrope i SAD-a. Najvažnija je produktivnost i solidarnost. Tu nam tuđa pamet ne pomaže, jer je nema!
Vi živite na relaciji Francuska – Hrvatska. Jedna sagovornica iz Hilandije je pre nekoliko dana rekla da bi ona u ovom trenutku više volela biti u Zagrebu nego u Amsterdamu s obzirom na način kako se tamo nose s krizom. Je li i kod vas ista stvar?
– Da. Pa ja sam pobegao u Split od EU gluposti! Još bolje bi bilo sada biti u Africi! Ako ništa drugo, barem imaju iskustva s epidemijama. Kupuju na otvorenim pijacama.
Pitam se, na primer, zašto u Splitu ljude ne puste da na miru sami u svojim brodicama love na otvorenom prostoru, zašto je zatvoren pazar na otvorenom vazduhu, čime se šalje ljude u zatvorene supermarkete kupovati osrednju do lošu uvezenu hranu?!
Ipak ste se zauzeli za uvođenje karantina i još rekli da je to jedina racionalna borba. Jeste li malo kontradiktorni?
– Imamo sve isto kao za grip – zarazna, prenosiva bolest, klinički ništa novo. Ništa nije bolje nego sprečiti zarazu, na primer, karantinom. A onda raditi na istraživanjima načina da se spreči destruktivna upala, izbeći da dođe do fibroze pluća.
Ako se to može uraditi čak u prisutnosti virusa, pa neka se šeta po nama ako nema posledica od toga.
Može li nas nauka iznenaditi i pre ovog uvreženog roka od 18 meseci pa naći vakcinu?
– Najgluplje što bih mogao učiniti je da se pravim pametan i predviđam. To neću, jer je čak i primena nauke nepredvidiva, a tek sama otkrića... Naravno da ćemo 2030. godine govoriti kako 2020. nismo ništa znali.
No, najveći kapital koji bismo trebali dobiti od nauke u bilo kojem vremenu jest kvalitetno razmišljanje naučnika. Naučnici bi, kao profesionalci kritičkog i kreativnog razmišljanja, trebali biti važan resurs za društva. Ali, svi se pretvaraju u menadžere. Najvažnije je u procesu ne izgubiti zdrav razum ribara i seljaka, koji su preživeli upravo zbog svog razuma i rada.
Ovu pandemiju možemo uzeti kao izazov, ne dopustiti sebi depresiju jer nam je najednom kvaliteta života opala. Ovo je moment za Ministarstvo znanosti i obrazovanja, prigoda za veliku tranziciju znanosti i inovacije u Hrvatskoj.
Novca ima, ali kriteriji kvalitete su izlapeli ulaskom naučnika menadžera u proces naučne selekcije ljudi i projekata. Povratak kriterijuma nije komplikovan. Pitanje je samo: Šta ste uradili u svojoj karijeri? Tu ne mislim ne zgrade, aparature, novac, nego što ste otkrili ili inovirali u svojoj karijeri?
Velika će sreća biti ako posledica ove pandemije bude jedan viši nivo energije u društvu, te da se približimo realnosti i pokažemo više poštovanja za ljudsku biologiju. Pripremimo sa za solidarnost: bolje pomoći drugima jer imamo nego zavisiti o drugima jer nemamo.
Za preživeti akutna teška vremena, kao ovo sada, i biti prisutan kada naiđe neki bolji život, dobro je imati rezervne, “bek ap” opcije. Zato, radimo prvenstveno na tome da posedujemo, solidarno, svoje vlastite vitalne resurse: vazduh, vodu i hranu! Tek tada možemo imati priliku razviti i svoju vlastitu pamet: nauku, edukaciju, medicinu i tehnološke inovacije za život na duge pruge.
Kao biolog, znam koliko je sreća ili barem odsustvo nesreće važno za preživljenje, pa i od koronavirusa. Život kanibalizira život, život se hrani životom drugih, biljkom ili životinjom da bi gradio svoj.
Nije to lepa priča za dečicu, trebalo bi je možda drukčije ispričati. I društvo koje stvaramo je evoluirajući organizam sastavljen od organa-institucija, a mi postajemo njihove sve anonimnije ćelije. Čuvajmo se u prirodi i društvu sveprisutnih grabežljivaca i parazita koji, nesposobni za produktivni rad, nemaju druge opcije nego hraniti se radom i životom drugih.
Ovo što sam rekao zove se parazitiranje na parazitu, koronavirusu, kao pretekst za neke druge priče. Zdravi i veseli bili!
Pročitajte OVDE šta je važno poručio Lazanski iz Moskve.
Izvor: slobodnadalmacija. hr
