Piše: Vojkan Borisavljević
To je posebno teško ljudima koji su, po prirodi svog posla, u stalnom pokretu, komunikativni i hiperaktivni, dnevno se sreću sa velikim brojem kolega i saradnika, drže koncerte, igraju predstave, snimaju filmove i serije… To je sve odjednom nestalo.
Dani su postali isti, predugi, san teško dolazi na oči, a svi mi stariji od 65 godina osuđeni smo da tumaramo po svojim stanovima od jednog zida do drugog. No, mi smo ipak žilav narod, svašta smo preko glave preturili, od Miloševića i hiperinflacije pa do NATO bombardovanja, pa ćemo valjda i ovu pošast. Ima to i nekih svojih dobrih strana. Čovek ima više vremena za ukućane, upoznaje bolje svoju decu, konačno sredi ormane i podrume, isprobava kulinarske specijalitete, priseti se nekadašnjih društvenih igara…
Meni lično nije dosadno, za sada.
Konačno ću imati vremena da sredim svoju preveliku muzičku arhivu, da pobacam kilograme nepotrebnih papira, ponovo pročitam neke dobre stare knjige (Pavličića, Kapora, Ladlama,Orvela, Simaka). Čujem se redovno sa mojim prijateljima, posebno saonima iz tzv. „okruženja“. Pokušavamo da budemo opušteni i duhoviti, da se prisetimo svih dogodovština koje smo imali na nekadašnjim festivalskim druženjima u Opatiji, Sarajevu, Zagrebu, Puli, Splitu, Budvi.
Tu je, neizbežno, i Televizija. Gledam informativni program na N1, serije na RTS-u i Novoj S, filmove gde god ih pronađem, Konferencije za novinare izbegavam, mnogo me nerviraju, pogledam posle zaključke na Internetu. Uvek me zabave i nasmeju Zoran Kesić i Ivan Ivanović i to je to. Pripremam se i za neke buduće poslove, ako ih bude.
Napisao sam deo muzike za novi film i TV seriju Zdravka Šotre „Kralj Aleksandar“, čije je snimanje za sada odloženo. Pišem aranžmane za treći „Evergreen festival“ u Nišu, za veliki simfo-rok koncert sa Kragujevačkim simfonijskim orkestrom, očekujem da će se regionalna turneja sa Bajagom i mojim simfoničarima na jesen realizovati.
Sve me to, za sada, održava u formi i relativno dobrom raspoloženju. Naravno i nada da ću avgust provesti u jednom divnom dalmatinskom mestašcu zvanom Bratuš, koje se nalazi između Makarske i Promajne, a preko puta Brača i Hvara.
Moram na kraju, zaista bez zlih namera, da se prisetim epidemije variole vere koja nas je pogodila 1972. godine. Država je reagovala efikasno, nije bilo vanrednog stanja, život je normalno funkcionisao. Epidemija je savladana za dva meseca, bilo je (zvanično) oko 190 zaraženih i 40 umrlih, vakcinisano je neverovatnih 18 miliona stanovnika tadašnje Jugoslavije!
Jedna bizarna stvar mi se tada dogodila – na festivalu „Beogradsko proleće“ koji je, uprkos svemu, održan aprila meseca u Domu sindikata, osvojio sam sa Mikijem Jevremovićem sve moguće nagrade za „Pesnikovu gitaru“. Da, još nešto sam zaboravio – tadašnji predsednik Josip Broz Tito nije se NIJEDNOM pojavio na Televiziji i obratio javnosti povodom epidemije, sve je bilo prepušteno stručnjacima.
Pročitajte OVDE koje je mere predložio epidemiolog Predrag Kon, a koje bi morale da se sprovedu u narednih 10-ak dana.
Izvor: Danas
