Moram još nešto da napišem i više se neću oglašavati povodom zaraze, koju sam ionako retko pominjala. Svi koji me znaju, takođe znaju gde radim. Pošto su ovo vanredne okolnosti, opisaću vam ukratko kako to izgleda. Dežurstvo traje 24 sata. Kad dođe moj red da uđem u zonu gde su zaraženi, prolazim kroz čitav niz mera, oblačenja i stavljanja zaštitne maske, koja se ureže u kožu, jer ne sme nigde da pušta, naočare koje posle nekoliko sati odvaljuju uvo. Kad sve to stave na mene, nema više diranja lica, nameštanja kape, češanja, ničega.
Ako misliš da ne možes da izdržiš dugo, dobiješ pelenu, jer što sam pi*ala, pi*ala sam... O onom drugom da ne govorim (a ko p*dne, naduva skafander). Šalu na stranu. Zbog maske sam mislila da ću se ugušiti, napad panike je bio na vidiku, ali sam se nekako smirila. Ulazim na odeljenje gde se susrećem sa zaraženima svih profila.
Od preplašenih, koji su na kiseoniku, predvorju respiratora do bezobraznih, koji neće da stave masku koju dobiju na ulazu...i tako satima, dok ne počne da mi se muti pred očima od gladi i žeđi, a moram da uključim infuziju, prikačim kiseonik, promenim pelenu nepokretnima, dok mi lije znoj niz leđa i puni kaljače... eto, ako uopšte možete to da zamislite. A pitanje je koliko možemo izdržati dok ne nastane kolaps - napisala je Adrijana a onda je posle nekoliko dana dodala još jednu poruku na profil.
Ovo je treći put u mom životu da stavljam svoju porodicu i sebe na drugo mesto. Prvi put sam kao dobrovoljac išla na front, gde je smrt bila svakodnevica. Drugi put kad su nas bombardovali, takođe sam ostavljala svoju decu i pazila na tuđu, dok su njihovi roditelji sedeli u kući i sada, kada dežuram 24 sata, užasno se plašeći da ne zarazim nekog, iako se čuvam maksimalno. Zato mi nemojte govoriti da sam sama birala posao i da sam za to plaćena... barem ne vi koji i dalje šetate - poručila je Adrijana Popadić.
Da li se bliži kraj epidemije saznajte OVDE!
Izvor: direktno.rs
