Prvog maja 1985. godine Đorđe Martinović presretnut je na svojoj njivi i nabijen na kolac na čijem se vrhu nalazila staklena pivska flaša, koja je bila grlićem nabijena na kolac, a dnom gurana njemu u čmar. Flaša je nabijena u čmar, a zatim u utrobu da bi se tu zaustavila.
Martinović je nekako uspeo da se dovuče do puta gde su ga komšije i prolaznici pronašli i prevezli u prištinsku bolnicu. U bolnici je urađena hitna operacija vađenja flaše, a operaciju su vodila dvojica lekara - Albanaca. Bojeći se šta će biti sa pacijentom, videći takav slučaj prvi put u svojoj karijeri, timu lekara priključio se i treći hirurg, doktor Moračić.
Sproveo je zahvat do kraja, spasao život Martinoviću, a za prizor koji je video, iskusni stručnjak je rekao da je "neopisivo jeziv". Martinović je iz Prištine prebačen na Vojnomedicinsku akademiju gde je ponovo operisan. Jugoslovenske vlasti istovremeno pokušavaju da opovrgnu da je nad Martinovićem izvršen zločin, nezapamćen još od Drugog svetskog rata.
Na različite načine, direktno i indirektno, na Martinovića se vrši pritisak da prizna da je "izvršio samopovređivanje u homoseksualnom autoerotskom aktu". Tim lekara VMA, na čelu sa hirurgom doktorom Ćeramilcem, postavlja dijagnozu, u kojoj konstatuje da se radi o nanetim povredama od strane trećih lica i da su zločin izvršile najmanje tri osobe.
Osporavajući dijagnozu, vlasti traže veštačenje Martinovićevih povreda, a veštaci potvrđuju dijagnozu doktora Ćeramilca. Vlasti nisu zadovoljne ovim nalazima pa se traži superveštačenje koje izvodi tim veštaka na čelu sa akademikom Janezom Malčinskim iz Slovenije. Malčinski i njegov tim iznose tezu da je moguće i povređivanje od strane trećih lica, ali da je po njemu i nalazima njegovog tima, ipak verovatnije da se ovde radi o samopovređivanju.
Posle ovih veštačenja Martinović biva prebačen u londonsku bolnicu "Sent DŽordž" gde ga je operisao čuveni proktolog Piter Holi koji je posle operacije izjavio:
- Isključeno je samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu dokumentaciju. Nasilje su izvršile najmanje tri osobe.
Jugoslovenske vlasti su u prvi mah pokušale da zataškaju slučaj, a kad im to nije uspelo, krenulo se sa pritiscima na Martinovića da prizna kako se sam povredio. Pokrenuta je i propaganda da se javnosti pokaže kako je Martinović poremećena osoba sklona suicidu.
Već na VMA Martinovića su ispitivali pripadnici policije i tužilaštva, tražeći od njega da prizna kako se sam povredio, a tu tezu su uporno zastupali i mediji i političari tražeći da se "razmisli hladne glave, da se spuste tenzije i ne narušava bratstvo naših naroda zbog bolesnog i nastranog čoveka".
Tezu o samopovređivanju kasnije je potvrdio akademik Malčinski, a kada je njegovu "ekspertizu" opovrgao doktor Holi, Malčinski mu je poslao pismo preteće sadržine, tražeći od njega da se ne meša u unutrašnje stvari Jugoslavije.
Tadašnji sekretar unutrašnjih poslova Jugoslavije je novinarima najavio da neće biti istrage o zločinu nad Martinovićem i da je slučaj zatvoren:
- Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa... Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri - cinično je izjavio Dolanc.
NJegovu izjavu novinari su propratili smehom.
Verziju o samopovređivanju državni organi prihvatili su kao zvaničnu, istraga je obustavljena, a slučaj zatvoren i zataškan. Martinović je od žrtve postao krivac, satanizovan zbog demonizacije Albanaca i potsticanja međunacionalne mržnje. Martinović je prodao svoju imovinu Albancima i odselio se u selo Čitluk kraj Kruševca, gde je i umro 2000. godine. Iza sebe je ostavio suprugu Jagodinku, troje dece i devetoro unučadi.
Ovaj monstruozni zločin trebalo je da predstavlja upozorenje svima koji se nisu slagali sa albanskom terorističkom i nacionalističkom ideologijom na Kosmetu, posebno Srbima, šta ih čeka ako ne napuste Kosmet, a trebalo je da ima i psihološki efekat zastrašivanja nealbanskog življa, u želji da pokažu kako je ruka albanskih terorista svemoguća. To je, takođe, trebalo da bude opomena vlastima u Beogradu da moraju popuštati i udovoljavati zahtevima albanskih separatista i ekstremista, ako žele da očuvaju mir u zemlji.
O Slučaju Martinović napisano je nekoliko knjiga i snimljeno više dokumentarnih filmova.
Ti filmovi i knjige iz raznoraznih razloga nikada nisu imali veliku promociju u javnosti, koja ni do danas nije potpuno upozanta sa sudbinom čoveka koji je postao simbol stradanja srpskog naroda na Kosmetu.
Posle 25 godina nema ni jedne presude za Bljesak! Više o tome OVDE.
Izvor: Mediji
