Pre tačno 21 godinu duž ove linije, daleke od javnosti i pompe, vodile su se teške i krvave borbe za odbranu države. Na Srbiju su svom žestinom krenuli teroristi OVK, regularna vojska Albanije, avijacija NATO, zapadni plaćenici... Kopnenom ofanzivom hteli su da probiju liniju odbrane i da vojnom silom, u saradnji sa NATO, zauzmu Kosovo i Metohiju. Granica je, međutim, sve vreme rata ostala neprolazna.
Tokom prve dve sedmice maja 1999. godine granica je gorela. NATO, već poljuljanog samopouzdanja, najžešće je bombardovao položaje Vojske Jugoslavije, a teroristi su istom snagom pokušavali da probiju linije odbrane. U ratnim dnevnicima današnji dan upisan je kao jedan od najtragičnijih tokom odbrane države. Samo na Košarama 11. maja 1999. poginulo je 17 branilaca, a iz stroja je izbačeno oko 50 pripadnika Treće armije.
- Prvi i najteži udar na Košarama i Paštriku primili su na sebe graničari i snažnim otporom omogućili povezivanje linija i dalju odbranu - kaže pukovnik Šljivančanin, koji je 1998. i 1999. godine komandovao čuvenim 53. graničnim bataljonom, bio neposredni učesnik bitke na Košarama, ali i akter svih iskušenja kroz koja je vojska prošla na granici sa Albanijom. Svakog aprila i maja, sa svojim ratnim drugovima, ponovo proživljava ratni pakao i sa setom se seća poginulih vojnika.
Prisećajući se krvavog maja na graničnoj liniji, Šljivančanin danas kaže da je bitka na Košarama ušla u anale ratovanja kao primer otpora u izuzetno teškim uslovima.
- Bili smo jedinica koja nije imala rezervni položaj. Snažno smo verovali da sa granice nema odstupanja. Geografski položaj naših snaga bio je nepovoljan, vreme nam nije bilo naklonjeno - padao je sneg, kiša, bila je magla, a protiv sebe smo imali NATO avijaciju i teroriste čija je logistika bila u Albaniji. Vojnici koji su na granici služili vojni rok, mladići od 18 do 25 godina, u odbrani granice pokazali su ogromnu hrabrost i junaštvo. Danas je to za nevericu.
Da su graničari radije birali smrt nego povlačenje potvrđuje i zastavnik prve klase Saša Radojević, koji je 1999. godine kao mladi podoficir bio zamenik komandira karaule "Košare".
- Naši vojnici, iako veoma mladi, kao što sam i sam bio, dobro su znali da brane otadžbinu - priča nam Radojević. - Bilo je ekstremno teško, posebno prvih aprilskih dana. Ginulo se, bilo je dosta ranjenih. U zaklonima nije bilo odmora niti sna, a teško su dostavljane hrana i municija. U izobilju je jedino bilo drugarstva i junaštva. Bilo je vojnika sa raznih strana, Mađara, Bošnjaka, Roma... Svi smo bili kao braća. Uprkos brojnim pozivima neprijatelja da napustimo položaje, nijedan vojnik se nije predao. Radije je birana smrt, nego odstupanje sa linija.
Zastavnik se sa užasom seća susreta sa brutalnim razaranjem NATO avijacije.
- Avioni su svom žestinom bombardovali naše položaje na Paštriku, ali ni Košare nisu pošteđene. Lično sam osetio udar avio-bombe, čija silina podigne čoveka sa zemlje i posle par sekundi iz vazduha ga stropošta na tlo. To se teško opisuje. Ko je osetio dejstvo ovih bombi, od minobacača i haubica nikakav strah nije imao - kaže Radojević.
Pukovnik Šljivančanin i zastavnik Radojević i danas su u aktivnoj vojnoj službi. Zajedno sa ostalim ratnim drugovima, sebi su zadali zadatak - da ne dozvole da se zaborave žrtva i junaštvo heroja sa Košara. Istinski su se nedavno obradovali kada su čuli da je Ordenom belog orla sa mačevima odlikovan njihov saborac, major u penziji Dragutin Dimčevski. Ako je, kažu, neko zaslužio odlikovanje - to je on.
Sagovornici sebe ne smatraju herojima. Ovaj epitet priznaju samo svojim poginulim drugovima. Živote je na Košarama položilo njih 108.
- Ne smeju biti zaboravljeni, jer bi to bila njihova druga smrt - kaže Radojević.
Kada je 13. juna 1999. stiglo naređenje o pripremama za povlačenje, vojska sa Košara i granične linije okupila se u Dečanima. Pre polaska Šljivančanin je svratio u manastir i upalio 16 sveća za pokoj duše svojih 16 poginulih graničara iz 53. bataljona.
- Ove voštanice i ovog proleća gore u mojim mislima - kaže pukovnik Šljivančanin.
Da se nikad ne zaboravi
Pune dve decenije je bilo potrebno da se junacima iz 1999. oda počast koju su zaslužili na Košarama i svim ostalim poprištima odbrane otadžbine. Posle godina ćutanja, država se danas ne stidi njihovog herojstva - objavljene su knjige sećanja učesnika, snimljeni filmovi, imena poginulih su na spomenicima i tablama sa nazivima ulica. Preživeli branioci sa Košara, međutim, imaju još jednu želju u znak sećanja na poginule heroje.
- Voleli bismo da država naše pale drugove proglasi narodnim herojima. Među prvima ova čast bi trebalo da pripadne vojniku Tiboru Cerni, vodniku Ivanu Vasojeviću, potporučniku Predragu Leovcu i kapetanu prve klase Krunoslavu Ivankoviću. NJihova hrabrost i junačke smrti snažan su simbol naše zajedničke borbe - ukazuju njihovi ratni drugovi.
Putin izašao sa novim nalozima Vladi. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
