Piše: Boško Ćirković
Spontano su se srdačno pozdravile, izgrlile i izljubile. U tom momentu im se stariji gospodin obratio, glasnim naređenjem da se sklone s puta. Iako je mogao opušteno sve da nas zobiđe, čak da protera i poveći automobil. Na izvinjenje je odgovorio da ne troše reči, već da se, ako već moraju da se grle i ljubakaju, tornjaju sa javnog mesta.
Nakon što smo stigli kući pitao sam ženu ko beše onaj komšija što se onako gotivno isprdao s njom i prijateljicom. Odgovorila je da nema pojma ko je bio taj neprijatni starac. Zahvalio sam se Bogu za kasno paljenje. Da sam odmah shvatio o čemu se radi verovatno bi me u skorijoj budućnosti čekao još jedan začudni poziv iz kancelarije javnog tužioca.
Znam da je čak i među čitaocima ovih redova sigurno određeni broj onih koji se, makar u nekoj meri, slažu sa pomenutim starijim gospodinom. U poslednjih par meseci su u naše živote, vrlo zvanično, stručno i dramatično, uvedeni termin i praksa zvana: preporučen socijalna distanca. Stručno je definisana na 2 metra. Stvarno nisam stručan. Možda smo svojim neodgovornim ponašanjem na otvorenom stvarno ugrožavali mnogo veći broj ljudi od nas troje, neposredno ukljuenih u tu neprikladno prisnu fizičku interakciju? Možda čak i pomenutog godpodina? Ili se on samo uželeo malo „akcije“, nakon nemogućnosti da neznancima crpi životnu energiju prethodnih sedam nedelja?
Stvarno nisam stručan. Ali za jedno donedavno bejah prilično „stručan“, nedvosmisleno iskusan: socijalne mreže. Ipak sam ja svojevremeno bio priznata „javna ličnost“. Doduše, dugo sam nameravao da se povučem iz te e-struke. Čak i NBA košarkaši imaju vek trajanja, kamoli selebriti pametnjakovići opšte prakse. Ali posao me je stalno držao na mreži, u mreži. Pandemija je došla kao svojevrsni e-blagoslov: ne radi radnja, nema koncerata i ubi me sveopšti nivo mrežne obaveštenosti i pameti. Konačno sam se oprostio od uslužnih sajtova kompanije mladog gospodina Cukenberga, usput se, za svaki slučaj, vrativši na „dilerski“ Nokia 3310 kornjokomunukator. Uradio sam 8 pesama i 5 amaterskih spotova za njih tokom 7 nedelja izolacije, bez i jednog krvavog obračuna u porodičnih 60 kvadrata... Ja sam mali čovek, meni malo treba...
Po ukidanju vanrednog stanja sam nastavio sa tom praksom: fizičkog prisustva u životu i radu i administriranja www.svimsrcem.com poslovnog sajta. Da kucnem u drvo, skoro dve nedelje nisam umro od gladi. Videćemo šta će biti sa obimom koncertne aktivnosti, kad se stvari na tom polju normalizuju na globalnom nivou. Za sad me, stvarno, nisu zvali iz Skupštine grada da „besplatno“ nastupam na praznom Trgu republike na „Skaj mjuzik“ ozvučenju. Ako su pisali na gramiju, izvinjavam im se. 011-2624471, ponedeljak-subota, 12-16 časova. Tu sam.
Elem, to malo „stručnog iskustva“ sa socijalnim mrežama želim nesebično da podelim sa svima. Ne nametljivo i obavezujuće...Ne kao naredbu ili propis...Više kao neku vrstu preporuke struke. Namenjenu pre svega starijim stručnjacima iz drugih oblasti, koji su se u trećem dobu silom prilika obreli u paklu socijalnih mreža. Znam dobro o čemu pričam jer je čak i moj rođeni otac nedavno „slučajno“ otvorio fejsbuk. Sad me bombarduje „pametnim“ statusima „važnih“ ličnosti. Iako mu uporno govorim da nemam kako da ih pogledam...
Kažu da „papir trpi sve“. Ekran „pametnog“ telefona dokazano trpi još više. Pritom iskazuje lažni stepen dostupnosti onoga kome se piše. Zato, kao termin i praksu, predlažem: socijalnu mrežnu distancu. Precizno definisanu na 2 metra (tj. meseca, ako slučajno neko ne kapira sleng). Posle nek svaki doktor odluči za sebe, po svojoj savesti i kliničkoj slici. Moje stručno mišljenje je da će kada ponovo postane zahtevnije iskomunicirati (od prostog (javnog) kuckanja) sam sadržaj komunikacije postati znatno bogatiji i značajniji, manje razmažen i banalan. Jedino tako možda posustane pandemija sveopšte (ne)bitnosti „mišljenja“ i odsustva odgovornosti za isto.
Pročitajte OVDE novu kolumnu Velimira Erakovića.
Izvor: Pravda
