Srbija nikad nije imala sreće sa svojom himnom!
Još su stari narodi znali da pesma, podstičući emocije, svojom magijom okuplja ljude i sjedinjuje ih u jednoj ideji. Gotovo svaka država u novijoj istoriji određenu pesmu uzimala je za svoju himnu, da melodijom i tekstom simbolizuju pripadnosti jednoj, jedinstvenoj naciji i veri i da svakog pojedinca bodre i osnaže u svim svakodnevnim, ratnim i sportskim aktivnostima, podsećajući ga na junaštvo njegovih predaka.
Prve himne
Prve himne u svetu pojavile su se u 18. veku, a najpoznatija među njima je „Marseljeza“, koja je od 1795. obeležje nacionalnog identiteta Francuske.
Srbi su, međutim, gotovo čitav vek kasnije rešili da se svrstaju u red onih naroda čije države imaju i himnu.
Zadatak da se ovim pozabavi, piše Milivoje Pavlović u svojoj poznatoj i ozbiljnoj „Knjizi o himni“, knez Mihailo poverio je 1864. piscu LJubomiru P. Nenadoviću, autoru „Pisama iz Italije“, tadašnjem načelniku u ministarstvu prosvete i crkvenih dela.
Ali Nenadović je zaključio da nije dorastao ovom poslu, pa se pismom obratio Đuri Jakšiću:
„Vi znate da ovde ima pevačko društvo, gde se peva razni pesama (...) ali kuburi i nema himne za knjaza, koja se kod sviju naroda svira i peva.“
Iz razloga koji su nam ostali nepoznati, ne znamo zašto se Jakšić oglušio o ovaj poziv, tek ministarstvo prosvete nastavilo je da poziva srpske pesnike da napišu himnu. Zna se da mu je odgovorio Jovan Jovanović Zmaj, šaljući im „Narodnu ’imnu“:
„Bože pravde, braniču stvorenja, Bože nade, Bože iskušenja, Praotaca štite sveti, I unuka s‘ njini seti“
... i tako još tri strofe.
Pesma nije prihvaćena za himnu, ali se vidi da je autor pesme „Bože pravde“ podobro zahvatio iz Zmajevog bunara.
Čitava akcija ministarstva prosvete neslavno se završila - i predlozi nekih drugih pesnika su odbijeni (ruku na srce, opravdano!) a nezadovoljni autori plasirali u tadašnjoj štampi klevetu da je“novac za nagradu autoru himne“ uzeo LJuba Nenadović!
On je oštrim pismom demantovao ove glasine dokazujući da nikakva nagrada nije ni postojala, psole čega je dao ostavku u ministarstvu, ali se, piše Milivoje Pavlović - kome dugujemo i ostale podatke iznete u ovom tekstu - „u stanju potpunog rastrojstva iselio iz Srbije“ i dugo lečio po nemačkim banjama.
Tri godine kasnije ubijen je knez Mihailo, a na presto je došao četrnaestogodišnji sin njegovog brata od strica - Milan.
Pesma za Obrenoviće
Kad je himna u pitanju, još jednom se pokazalo da vredi ona „nije kome je kazano, već kome je suđeno“.
Za proslavu Milanovog punoletstva i preuzimanje vlasti (do tada je imao namesnike), od Jovana Đorđevića (1826-1900), prvog direktora Narodnog pozorišta, a tada dramaturga u ovoj kući, inače ujaka koji je podigao Stevana Sremca, poručen je prigodan komad. On je relativno brzo napisao „Markovu sablju“, u kojoj se na kraju narod na sceni okuplja ispred slike mladog vladara, a iza pozornice se čuje vesela muzika (kompozitor na privremenom radu u Narodnom pozorištu, Slovenac Davorin Jenko), koja prelazi u himnu od dve strofe:
Jedna volja da zadahne Složna srca, bože daj! Pa da srpstvu zora svane, Dugoj bedi dođe kraj!
Da nam sinu lepši dani, Da slobode sazre plod; Bože spasi, bože hrani Srpskog kneza, srpski rod!“
Ceo ovaj „projekat“, kazano današnjim jezikom, veličanja vladara i dinastije imao je veliku podršku države - predstava je dugo držana na repertoaru Narodnog pozorišta kako bi je videlo što više ljudi, gostovala je i u Nišu, i preko Dunava, u austrougarskom Novom Sadu, a i pesma je sama po sebi bila melodična i pevljiva, i „pogađala srpsku dušu“, pa je brzo ušla u narod i često izvođena na priredbama.
Zato je bilo prirodno da deset godina kasnije, kad se Milan bude krunisao za kralja, „prvog koji su Srbi imali posle Kosova“, Jovan Đorđević bude pozvan da svoju pesmu preradi kako bi postala zvanična himna Kraljevine Srbije.
On je izbacio drugu strofu iz svoje pozorišne pesme, dopisao tri nove strofe i svuda umesto „srpskog kneza“ stavio „srpskog kralja“.
Tako su Srbi konačno dobili himnu!
Pesma i za Karađorđeviće
I potrajala je „Bože pravde“ kao državna himna duže od dve decenije, sve do Majskog prevrata 1903, kada bog pravde nije sačuvao od oficirske ruke i sablje kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović.
u je sada bio kralj Petar Karađorđević, pa je već na početku 1904. raspisan konkurs za novu himnu (tražilo se kompletno rešenje, i muzika i tekst zajedno), ali nijedan od 61 prispelog predloga nije zadovoljio komisiju ministarstva prosvete. U junu je konkurs ponovljen, ali se ministarstvo ovog puta direktno obratilo najpoznatijim pesnicima, tražeći od njih tekst. Pozvani su bili Laza Kostić, Milorad Mitrović Šapčanin, Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Josif Bersa (hrvatski arheolog i pisac libreta za opere iz Zadra), Dragutin Ilić (brat poznatijeg pesnika Vojislava), Mileta Jakšić (Đurin sinovac) i Rista Odavić (danas nepoznat pisac, u ono vreme istaknuti „kulturni radnik“ i gimnazijski profesor).
Na anonimnom konkursu (pesnici su zamoljeni da pošalju nepotpisane radove) pobedio je Aleksa Šantić (Jovan Dučić je kasnije izjavio da nije učestvovao na ovom konkursu).
Komisija, kojom je predsedavao predsednik vlade i ministar prosvete i crkvenih poslova, istoričar i akademik LJuba Stojanović, duže od šest meseci oklevala je sa odlukom, ali kad je obelodanjeno ime pobednika, istog trena, ne časeći časa - počela je žestoka kampanja protiv nove himne.
Rezultati konkursa i Šantićeva pesma objavljeni su u službenom glasniku vlade, Srpskim novinama 25. februara 1906. godine, a istog dana Politika je, iz pera nepotpisanog autora, objavila i ocenu da „himna nije onakva kakva bi trebalo da bude... Ona nije dovoljno prosta, nije lako razumljiva, ima suviše inversija i neće moći lako da se pamti“.
Istog dana Večernje novosti su mnogo oštrije: „Ovo je prazno stihoklepanije - dostojno vlade koja ga je usvojila“, a Pravda dva dana kasnije već ne zna za milost: „Sva je uteha što je himnu usvojio ministarski savet koji je uopšte mnoge gluposti počinio u prozi, pa je prvo da učini i jednu u stihu“.
Nije bolje prolazio ni Aleksa Šantić, pa je pod salvom uvreda pismom iz Mostara, gde je živeo, posle samo tri nedelje zatražio da se njegova pobeda na konkursu - poništi. Ali, iako je himna, istini za volju, zaista bila teška za pamćenje i pevanje, i izveštačena, glavni problem nije bio ni u njoj ni u pesniku. Razlozi negativne kampanje bili su politički, a prava njena meta bila je vlada. Zato je Stojanović Šantiću odgovorio da je pesma sada postala „državna himna“ i da povlačenja nema.
Ali nije bilo baš tako: zbog cele gužve, na konkurs za melodiju himne nije se javio nijedan od uglednih kompozitora, pa je himna ostala bez melodije i nikad nije izvedena.
Zato je vlada naložila da se za 65. rođendan kralja Petra izvede „Bože pravde“, ali „personalizovana verzija“ - sa stihovima „Kralja Petra, bože, hrani / Moli ti se srpski rod!“ na kraju.
Kad je u decembru 1918. godine formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, spojene su po prva i poslednja strofa narodnih himni sva tri južnoslovenska plemena: „Bože pravde“, „Lijepa naša“ i „Naprej, zastava slave“.
Sve je bilo rogobatno i veštački nalepljeno jedno na drugo, a sveopštom utisku skrpljenosti doprinosili su i stihovi: „Kralj Al‘ksandra, bože, hrani / Moli ti se srpski rod!“.
Na anonimnom konkursu (pesnici su zamoljeni da pošalju nepotpisane radove) pobedio je Aleksa Šantić (Jovan Dučić je kasnije izjavio da nije učestvovao na ovom konkursu).
Dositej Obradović: Vostani Serbije
Pravi naslov pesme „Vostani, Serbije!“ je „Pesna na insurekciju (ustanak) Serbijanov“. Dositej Obradović je 1804. godine svoje stihove kao buditeljski manifest umnožio i razaslao među Srbe. Pesmu je posvetio Karađorđu, a obraćao se majci Srbiji:
„Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt tvoje lice! Obrati serdca ih i očesa na se, i daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala. Sada se probudi, i Serblje vozbudi!“
Tako je Prvi srpski ustanak dobio svoju himnu.
Jovan Đorđević: Bože pravde
Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas, čuj i odsad naše glase i odsad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani budućnosti srpski brod, bože spasi, bože, hrani srpskog kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu na svak dičan slavan rad sloga biće poraz vragu a najjači srpstvu grad!
Nek na srpskoj blista grani bratske sloge znatan plod bože spasi, bože, hrani srpskog kralja, srpski rod! Nek na srpsko vedro čelo tvog ne padne gneva grom blagoslovi Srbu selo, polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani, k pobedi mu vodi hod bože, spasi, bože, hrani srpskog kralja, srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba srpske slave novi sjaj nastalo je novo doba novu sreću, bože, daj!
Kraljevinu srpsku brani pet vekovne borbe plod srpskog kralja, bože, brani moli ti se srpski rod!
Aleksa Šantić: Srpska himna
Bože, na polja Zemlje ove Vaskrsa zlatnim suncem sjaj! Pobedu, vence Slave nove Kralju i rodu srpskom daj!
Verom otaca Što slobodu Preliše krvlju daruj nas! Da nam u svetu I u rodu Ostane svetlih dela glas! Ko šarna svetlost Duge pune Što s neba goni crni mrak, Nek dragi kamen Srpske krune Spasenja srpskog bude znak!
Nek beli or‘o Prene, sine, I nove slave da nam plod; S Avale plave Nek se vine - Jedinstvom svetim spase rod!
Luka Sarić: Oj Srbijo, mila mati
Malo poznati pesnik iz Novog Sada Luka Sarić 1860. godine ispevao je pesmu „Srbija“, a Čeh Vojteh Šistek, koji je službovao kao nastavnik muzike i kompozitor u Požarevcu, Beogradu i Nišu, 1891. komponovao je na te stihove melodiju.
Veoma dugu pesmu od sedam strofa od po osam redova skratio je 1909. pesnik i pod imenom“Oj Srbijo, mila mati“ tokom Drugog svetskog rata kvislinški režim Milana Nedića za vreme nemačke okupacije koristio ju je kao himnu Srbije.
Oj Srbijo, mila mati, Uvek ću te tako zvati Mila zemljo, mili dome Na srcu je slatko tvome.
Srećno živet ko u raju, Gde miline večno traju U tebi ću srećno tek Provoditi ovaj vek.
Podigni se, mati mila, Da nam budeš što si bila, Jer si tužno robovala, Dugo suze prolivala.
Sunce ti se već rodilo, Koje ti je zašlo bilo. Na kriocu svagda tvom Uteha je srcu mom.
Samuel Tomašik: Hej, Sloveni
Pesmu „Hej, Sloveni“ napisao je u Pragu 1834. godine Slovak Samuel Tomašik. Pesmi je dao naziv „Hej, Slovaci“, uz napomenu da se peva na melodiju poljske pesme „Još Poljska nije propala“. Autor je docnije promenio naslov u „Hej, Sloveni“, prilagodivši je tako dobu koje je bilo u znaku udruživanja svih Slovena. Kao takva, izvedena je na Panslovenskom kongresu u Pragu 1848, a na našim prostorima prvo je prihvaćena u Sloveniji, gde je od 1848. pevana kao „Hej, Slovenci“. Objavljena je u jugoslovenskoj štampi u vreme stvaranja zajedničke države 1918, a „ponovo se rodila“ kada je izvedena na otvaranju Prvog zasedanja Avnoja, 26. novembra 1942. u Bihaću. Od tada su je partizani izvodili u svim prigodnim prilikama, a na Ustavotvornoj skupštini 29. novembra 1945, kada je Jugoslavija proglašena za republiku, svirana je u „najsvečanijem trenutku“ i svi narodni poslanici ustali su i zapevali je. Tako je pesma „Hej, Sloveni“ prihvaćena kao himna.
Tokom osamdesetih godina javio se jak pokret onih koji su tražili promenu jugoslovenske himne, ali je uprkos svemu opstala do kraja Jugoslavije.
Da li će Mađarska povući priznanje Kosova? Više o tome OVDE.
Izvor: Kurir
