Papa Pije Dvanaesti (Eugenio Pačeli) nije odobravao „genocid Jevreja i Srba“ u ustaškoj Hrvatskoj (onoj, naime, za drugog svetskog rata).
To – i na temelju arhivskih dokumenata iz pontifikata Pija Dvanaesti koji su nedavno otvoreni naučnoj publici – tvrdi italijanski istoričar David Bidusa (65) u knjizi „Mera vlasti: Pije Trinaest i totalitarizmi između 1922 i 1948“, prvoj u Italiji koja se koristi tim dokumentima iz Vatikanskog apostolskog arhiva (donedavno: Tajnog arhiva). Preciziramo: njima se koristi, ne temelji se samo na njima.
Ne iznenađuje da se ni ne spominju Romi. Spoznaja da su i Romi ljudi sporo prodire u kolektivni imaginarijum Zapada (osim ako daju biber egzotizma u književnosti, od Pelegrinovićeve „Jeđupke“ do Merimeove „Karmen“, Igoova Esmeralda je, po svom humanom tretmanu, ipak izuzetak, kao što je i Igo bio iznimka). U Rimu se, istina, humanitarnim radom među mesnim Romima bavi gotovo isključivo katolički volontarijat, pod pokroviteljstvom svoje Crkve, ali organizovano tek od šezdesetih godina prošlog veka (Opera Nomadi je utemeljena 1963 u Južnom Tirolu, njen utemeljitelj don Bruno Nikolini inaugurisao je pastoral Roma na drugom vatikanskom koncilu 1964, na Italiju se proširila 1965,. nacionalnom ju je učinio predsednik Saragat 1970; u Hrvatskoj toga nije bilo ni tada ni sada, u Partiji su se rugali Marinku Gruiću jer se zauzimao za emancipaciju Roma).
Kao što je poznato, Sveta Stolica nije priznala navodno Nezavisnu (navodnom ju je smatrao i Nazor, korifej hrvatskog nacionalizma, ali odbrambenog a ne agresivnog). Pa ni zbog formalnog principa da ne uspostavlja diplomatske odnose sa državama koje nisu međunarodno priznate, što znači i potvrđene mirovnim ugovorom ako su nastale u nekom ratu. Stoga je zadržala u funkciji i jugoslovensku ambasadu u Vatikanu i apostolskog nuncija u Jugoslaviji nadbiskupa Etorea Felicija (koji je formalno povučen u Vatikan tek 1946), a u Hrvatsku je poslala, kao apostolskog delegata pri Biskupskim konferencijama (bez akreditiva za državu) mitronosnog sveštenika Markonea: mitra da, ali biskup ne, kamoli nadbiskup, u Katoličkoj crkvi i te nijanse odzvanjaju rečitom tišinom.
Ali, dokumentuje Bidusa, nije Piju Dvanaesti kod ustaša bilo sve negativno. Tadašnji poglavar Katoličke crkve kod njih je voleo, „kao protivtežu“, to što su sprovodili „borbu protiv abortusa, protiv pornografije, što su zabranili masoneriju, što su ratovali protiv komunizma“.
Komunizam je Piju Trinaestom bio glavni neprijatelj, otprilike Antihrist, ultima ratio njegovih političkih delovanja. Ko se borio protiv komunizma već je imao olakšavajuću okolnost, tko je bio makar socijalista već je bio na neprijateljskoj strani. Pritom Pije Dvanaesti nije ciljao samo na staljinistički režim, na brutalnu formu koja je u boljševizmu prevladala definitivno 1926-1928, da bi se tridesetih godina u proganjanju neprijatelja nadmetala sa nacizmom (Hitler se okrutno obračunao sa izvornim nacistima u „noći dugih noževa“, a Staljin sa izvornim boljševicima u dugim „čistkama“, ostavivši na životu od Lenjinovog Politbiroa samo jedinu ženu, Aleksandru Kolataj). Taj papa je otvoreno zazirao i od socijalista i od Jevreja, sa neskrivenim „rasnim“ predrasudama.
Bidusa tako citira kako je nadbiskup Pačeli, tada još apostolski nuncije u Kraljevini Bavarskoj (u sklopu saveznog Nemačkog Carstva) u novembru 1918, u doba kapitulacije Centralnih sila i pada carstava, ovako opisao Kurta Eajsnera (predsednika prve bavarske republikanske vlade): „Ateista, socijalista, radikal, […] i povrh svega Jevrejin iz Galicije, Kurt Ajsner je zastava, program, život revolucije“. Ajsner je bio umereni socijaldemokrata, do rata liberal. Ali i Jevrejin po rođenju, što mu je u nuncijevom opisu evidentna otežavajuća okolnost. Ubijen je u atentatu dva meseca kasnije.
Najdalekosežniji Bidusin zaključak – koji se odnosi na sve fašističke države (dakle i na Nezavisnu) – glasi da su totalitaristički režimi i sa nacistima odnosno fašistima, i sa komunistima na vlasti, ali da je Katolička crkva u razdoblju obuhvaćenom knjigom, dakle u pontifikatima Pija jedanaest, odnosno Dvanaest, spram komunista bila bitno netrpeljivija nego spram nacista odnosno fašista (ustaše su tretirani kao loša deca fašista, jer su Hrvatska, te Slovenija od LJubljane do hrvatske granice, pripadale u italijanskoj interesnoj sferi, pa je Italija u Zagrebu instalirala režim i odredila kralja, nedovoljno opreznog da i zasedne na mistifikovani Tomislavov prijesto).
Komunizam je, za tadašnju Katoličku crkvu, bio neoprostivi neprijatelj, dok se sa fašistima i nacistima moglo pregovarati, veli Bidusa, nakon kopanja po dokumentima.
Čak i kad je 1937 osudio nacističko neopoganstvo i pripadajući rasizam, u enciklici Mit brennender Sorge, Pio jedanaesti– usput socijalno znatno osetljiviji od svog tadašnjeg kardinala državnog sekretara i naslednika na Petrovoj katedri – nije osudu nacizma stavio na isti nivo kao i svoju osudu komunizma u enciklici Divini Redemptoris. Osuda nacizma je, piše Bidusa, „bila nepolitička, ticala se strukturalno kulturalne naravi režima“. Uostalom, i sv. Ivan Pavle Drugi je u avionu koji ga je 1987 nosio u Čile Pinočeu, koga je prethodno optužio da je diktator, rekao novinarima da je komunizam aberantan sistem, a fašizam aberacija u sistemu. Tu je skalu vrednosti obrnuo tek 1998.
Katolička crkva i danas, sve novim i novim beatificikovanjem mučenika palih na strani Franlovih pobunjenika, ne odustaje od Pačellijeve ocene da se u Španiji, svrstavši se s Frankom, Crkva stavila „na branik Evrope, na branik hrišćanstva“. Bidusa tu vidi i želju da Španija posluži kao protivteža nacističkoj poganskoj hegemoniji među evropskim fašizmima.
U audijenciji sa biskupima Berlina i Minstera Pije Jedanaesti je 1936 nacizmu prebacio da se ponaša gotovo kao boljševizam, te da razbija front protiv boljševizma. Potonji kardinal državni sekretar Domeniko Tardini je u septembru 1939 u jednom dokumentu optužio Rusiju da dijabolično huška zapadne države na međusobni sukob i pritom zadovoljno trlja ruke (nije bio u krivu). Tardini se razočarao u Ruzvelta koji u junu 1941 nije u nemačkom napadu na Sovjetski Savez uočio priliku da se jednom za svagda raskrsti sa komunizmom. Ruzvelt nije hteo u savezništvo sa Nemačkom, pa Tardini njegov stav vidi kao „hladnu (i neuspešnu) apologiju boljševizma“.
Ipak – i Bidusa to obilato dokumentuje– u Katoličkoj crkvi se okruženje menja između 1937 i 1939, pa je sve više prelata koji u nacizmu vide ne Antikrista, nego i direktno Sotonu.
Kad je reč o Jevrejima, problem je, smatra Bidusa, što mnogi u Crkvi, pa i Pije Dvanesti, vide i socijalizam i komunizam kao nusprodukt jevrejstva, a jevrejstvo kao trajnu ontološku pretnju hrišćanstvu. On to ilustruje i poratnim stavovima, spram Poljske, gde u složenim odnosima između katolika i komunista nema opozicije žestokom antisemitizmu u toj naciji i nakon holokausta, te u opozicije Svete Stolice nastanku Države Izrael 1948, jer katolici „ne bi mogli ne biti ranjeni u svojim verskim osećajima“ nastankom jevrejske države.
A to, onda, redimenzioniše i razloge javne tajne o istrebljivanju Jevreja u Nemačkoj, Hrvatskoj i sličnim državama. Ne, Pije Dvanaesti nije bio za takvo „konačno rešenje “ (u tridentinskoj misi i tada se molilo Boga da se Jevreji preobrate u hrišćanstvo, ne da izumru), zaista je smatrao da javni istup ne bi pomogao Jevrejima nego bi ugrozio i katolike (mučeništvo za Jevreje bilo je izvan dosega pobožnog poimanja, očito, pa makar to bilo mučeništvo za pravdu i protiv tiranije).
U tom kontekstu Bidusa razaznaje razloge politike Katoličke crkve spram staljinizma, nacizma, fašizma (s ustaštvom), i spram frankizma. Debata, naravno, tom knjigom nije zatvorena, nego se ponovo otvara.
Pročitajte OVDE ko se to ponovo obrušio na SPC.
Izvor: euractiv/espreso. rs
