Raspadom SFRJ, Srbija je jedini izlaz na otvoreno more imala preko Crne Gore. Međutim složeni politički odnosi koji su počeli 1997, narasle tenzije koje su kuliminirale prvo preimenovanjem SRJ u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gore, a onda i jednostranim referendumom sa kojim je Crna Gora 21. maja proglasila samostalnost uticali su da Srbija izgubi izlaz na Jadran. Ovaj čin donekle je otreznio pojedine strukture koje su shvatile da iako Srbija nema više more, ima reke koje imaju višestruki značaj koji će se samo povećavati u 21. veku. Ekonomski i turistički potencijal potrebno je zaštititi, a u tu svrhu u Srbiji je ostala Rečna ratna flotila, sa jakim borbenim potencijalom u odnosu na deo komšiluka, ako tu izuzmememo Rumuniju.
Rečna ratna flotila posle agresije (bombardovanja ko kako preferira opaska autora) NATO pakta 1999. nalazila se prvo u sastavu Prve armije. To je potrajalo do 2002. godine kada je započela prva reorganizacija Vojske Jugoslavije 19. februara 2002, kada Rečna ratna flotila prelazi u sastav Sektora ratne mornarice Generalštaba Vojske Jugoslavije, pošto je izdvojena iz sastava Prve armije i posle 40 godina vratila se u svoj matični vid.
Naredne 2003 usledile su krupne političke promene. Formirana je Državna zajednica Srbije i Crne Gore 4. februara 2003, koja je dovela do nove organizacije vojske, ali ovaj put prema NATO standardima. Ukidanjem sektorske organizacije u Generalštabu Vojske SCG, Rečna ratna flotila se prvo pretpočinjava Beogradskom, a posle njegovog ukidanja i Novosadskom korpusu, da bi se zatim pripala korpusu Ratne mornarice, odnosno Komandi Ratne Mornarice, u drugoj fazi reforme Vojske Srbije i Crne Gore, koja je počela da se sprovodi od 2005. Taj period od godinu dana često je ironično ismejavan u srpskim medijima, da Rečnom Ratnom flotilom komanduju: „oni dole“ u Kumboru, i da li oni znaju šta se dešava gore na rekama?!“. Faza razvijanja RRF kao snaga Mornarice prekida se raspadom zajednice Srbije i Crne Gore, a jednica formiranjem Vojske Srbije biva pretpotčinjena Komandi operativnih snaga koja se nalazila u Kragujevcu, a zatim naredne 2007. RRF iz čijeg naslova se briše prefiks „Ratna“ ulazi u sastav Komande kopnene vojske u rangu bataljona.
Te 2006. mediji počinju po prvi put da otkrivaju značaj reka i dosta tekstova napisanao je na temu da li Srbija treba da sačuva ovaj vid oružanih snaga, kao neku naslednicu mornarice iako nemamo more. Dosta je priloga objavljeno na temu Rečne flotile i njene uloge i značaja u planovima odbrane Srbije.
Rečna flotila iz ranga bataljona 2. oktobra 2008. biva preformirana u brigadu, a u njen sastav ulaze pontonirske jednice (prvi i drugi bataljon). Svečanost je održana u Novom Sadu kada je jedinici tadašnji Načelnik Generalštaba general-major Zdravko Ponoš uručio vojnu zastavu. Te iste godine pripadnici rečne flotile dobili su i pomorske činove, sa čime je bila ostvarena želja da se nastavi neki kontinuitet sa mornaricom, koja više nije postojala.
Rečna flotila Vojske Srbije u svom sastavu nasledila je sva plovna sredstva koja su primljena u naoružanje u vreme JNA, osim jednog broda koji je primljen 1996 u sastav tadašnje RRF. Kapitalni brodovi RF su postali rečni minolovci tipa „Neštin“, koji su kasnije preimenovani u višenamenske rečne brodove. Upravo ovde ćemo predstaviti ovaj minolovac (višenamenski brod) koji čini okosnicu odbrane Save, Dunava i Tise.
Rečni minolovci (Foto: mod.gvo.rs)
Rečni minolovci tipa Neštin
Od formiranja Rečne ratne flotile osnovni zadatak, koji se nije menjao ni do danas ostao je: zaprečavanje unutrašnjih plovnih puteva, protivminska dejstva (pretraživanje, razminiranje i provođenje brodova iza minolovki), raketno – artiljerijska dejstva po ciljevima na vodi, kopnu i vazdušnom prostoru, prevoženje ljudstva i tehnike, diverzantska i protivdiverzantska dejstva na rekama i unutrašnjim plovnim putevima.
Razvoj minskog naoružanja, u savremenim uslovima ratovanja na unutrašnjim plovnim putevima i shvatanje značaja reka i kanala za odbranu zemlje, a posebno posle sovjetske invazije na tadašnju Čehoslovačku 1968. uticali su na izmenu koncepta odbrane unutrašnjih plovnih puteva. Minolovci tipa „301“ kojih je u sastavu RRF JNA bilo 12 nisu više mogli da ispune ni jedan od zahteva savremene protivminske borbe, jer su se pojavile modernije rečne mine sa osetljivim minskim upaljačima, a plovila su bila stara. Tad su već imala oko 20 godina u proseku. Nužnost je nalagala da na tad jugoslovenskim rekama moramo imati savremene minolovce, koji će biti opremljeni savremenom opremom za protivminsku borbu, krcanje i polaganje rečnih mina, kao i naoružanjem za dejstva protiv ciljeva u vazduhu i kopnu (priobalnom delu).
Projektovanje novg tipa minolovca povereno je bilo Brodarskom institutu Ratne Mornarice, uz angažovanje stručnjaka iz mnogih firmi od kojih danas većina i ne postoji, a koji su proizvodili specijalnu brodsku opremu neophodnu za ovakav tip broda. Gradnja brodova poverena je Brodogradilištu „Brodotehnika“ u Beogradu.
Za potrebe Rečne ratne flotile izgrađeno je šest plovnih jedinica: RML-331 „Neštin“; RML-332 „Motajica“; RML-333 „Belegiš“; RML-334 „Bosut“; RML-335 „Vučedol“ i RML-336 „Đerdap“.ovi brodovi ušli su u sastav Rečne ratne flotile u periodu od 1975 do 1980. godine. Paraleno sa gradnom rečnih minolovaca za potrebe RRF pokrenuta je u istom brodogradilištu i gradnja brodova za potrebe izvoza u Mađarsku šest plovnih jednica i Irak takođe šest, ali isporučena su tri broda (više o iračkim Neštinima nešto kasnije).
Brodska oprema
Rečni minolovac kad je počeo da se gradi opremljen je bio tad savremenom opremom za navigaciju, vezu, pogon, sredstvima za borbenu otpornost broda i sredstvima i opremom za vez, sidrenje i upravljanje brodom.
Radar „deka“- PP-1216: Radi se o rečnom navigacionom radaru proizvođača Decca Radar Limited. Sastoji se od: antene, antenskog pogonskog sklopa sa primopredajnikom, antenskim primopredajnikom i pokazivačem. Radar ima frekvenciju 9415-975 MHz. širina snopa zračenja u horizontalnoj ravni je 1,2 stepena, a u vertikalnoj 20 stepeni. Impulsna snaga predajnika je 3kW, a prijemnik je sa logaritamskom karakteristikom u balansnom snopu, podešavanje prijemnika je ručno, a indikacija podešenosti je pomoću magičnog oka. Katodna cev ima prečnik 205 mm, osvetljenje skale je obezbeđeno, razdvajanje objekata po daljini je 10 m na području daljine 500 i 1.000 metara pri refleksnoj površini cilja do 10 metara kvadratnih. Područje daljine pokazivača je 500, 1000, 1.600. 2.000, 3.200, 4.000, 8.000, 16.000 i 32.000 metara.
Infracrveni uređaj „hmelj II“: služi za održavanje mesta u stroju. Kao predajnici služe mu fenjeri sa filterima koji propuštaju samo IC zrake. Kao prijemnici se koriste infracrveni dvogledi i smerna ploča sa ugrađenim posebnim uređajima za posmatranje IC zraka. Jarbolni fenjer služi za davanje IC zraka, za merenje daljine među brodovimai predaju Morzeovih znakova pomoću tastera na palubi. Bočni fenjeri daju IC signale različite dužine trajanja na pramačnoj i krmenoj sijalici, što omogućava da se najmanje dva i po kabla vidi neprekidna svetlost pod uglom od 90 stepeni. sa krem se vidi krmena lampa, a sa pramca pramačna. Krmeni i pramačni fenjer služe za predaju IC zraka za merenje rastojanja između brodova.
Dubinomer „atlas240“: služi za merenje dubine ispod broda korišćenjem ultrazvuka. Sastoji se od rekordera, indikatora, spojne kutije, primopredaje oscilatora i ispravljača. Radne frekvencija dubinomera je 100 kHz, a merenje dubine od 1 do 600 m. Stvoreni VF impuls frekvencije 100 kHz šalje se u oscilator koji ga šalje prema dnu, a odbijeni impuls se pojačava, detektuje i ponovo pojačava za pisanje, a zatim se na papiru obeležava dubina.
Kompas „anšic standard 12“: Ugrađen na brodove radi mogućnosti korišćenja ADS uređaja u režimu ručnog rada. Podatak o kursu iz matice kompasa prenosi se na kormilarske ponavljače u kromilarnici i na komandnom mostu, te se može koristiti za određivanje kursa broda u odnosu na meridijan. Komplet kompasa čini: matica kompasa tip 110-120, statički pretvarač tipa 121-039, kormilarski ponavljač tipa 133-95, spojna kutija, alarmni uređaj i spojna kutija ponavljača. Osnovno napajanje je naizmenična struja napona 220V, 50 Hz, a rezervno napajanje kao i napajanje alarmnog uređaja je istosmerna struja napona 24V.
Sredstva veze: Minolovci tipa Neštin opremljeni su: vizuelnim signalnim sredstvima u koje spadaju svetlosna signalna sredstva ( vršnjače, križnjače, signalne lampe, tajne lampe, reflektori, svetla posebne namene i razna priručna sredstva) signalna tela (lopta, konus itd) i zastavna signalna sredstva.
Brodski pogon
Brod ima dvačetvortaktna vodom hlađena dizel motora tipa „torpedo“ B-539 RM/2. U pitanju su 12 cilndrični motori V izvedbe, maksimalne sange 191,4 kW pri 1.800 obrtaja u minuti. Sa ovim motorom dopušteno vreme rada sa maksimalnom snagom pri vožnji napred je neograničeno, a pri vožnji krmom 30 minuta. Dopušteno vreme rada u praznom hodu je 40 minuta.
Pomoćni brodski motor „torpedo“ 532P uspravni četverotaktni dvocilindrični motor sa 1.450 obrtaja u minuti, maksimalne snage 26,5 kW.
Generator jednosmerne struje P 237 snage 16kW nazivni napon 220V, opterećenje 73 A, broj okretaja u minuti 1.500 i pogon dizel motorom.
Generator trofazne naizmenične struje 4S-160S, „2-4 SC-4“ snage 4kW, nazivni napon 3×400/231 V, opterećenje 5,78 A pri broju okretaja 1500.
Ostala oprema broda
U ostalu opremu spadaju veći broj sisaljki, eketromotora, kompresor i uređaj za grejanje (Webasto) kao i akumulatore. Od sredstava za zaštitu broda tu spadaju sredstva za borbu protiv prodora vode, gašenja požara, aparati za gašenje ugljen-monksidom, protivpožarna motorna pumpa „Rosenbauer“, zaštitna oprema sredstva za zaštitu od ABH borbenih sredstava. Oprema za sidrenje i upravljanje brodom kanapi, žabe, kuke, omče, koloturnici, palubna oprema broda (bitve, kljune, zapori i vitla, vetrolovke, odbijači, kazuci, kormilo sa kromilarskim uređajem i sidra).
Rečni minolovci (Foto: mod.gvo.rs)
Brodsko naoružanje
Naoružanje minolovaca tipa „Neštin“ je defanzivnog karaktera. Osnovno je protivminsko, a ostalo služi za obezbeđenje osnovnih zadataka.
Osnovno naoružanje broda (protivminsko) Pontonska elektromagnetna-akustična minolovka PEAM-1: predstavlja pontonski elektromagentni akustični komplet čija je osnovna namena razminiranja mina sa magnetskim, indukcionim ili kombinovanim sistemom upaljača. Plovno telo minolovke je izduženog valjka dužine 18.10 metara i širine 1,22 m. Istisnina pontona je 18,648 tona, masa otpremljenog ponotona 16,470 tona, rezervnog uzgona 1.908 tona i visine pontona nad vodom 0,22 tona. Plovno telo sastavljeno je od tri sklopa pramačnog sa bunarom akustične minolovke, centralnog sa namotajima i krmenog. Sa devet dovoneprepusnih pregrada ponton je podeljen na 10 komora. Provodnik je namotan u sekcijama koje su zaštićene. Na pramačnom delu je stremen za tegljenje i odbojnik, na čeličnom delu pontona, na gornjem delu je nogobran, a radi sigurnog kretanja po pontonu postavljena je ograda. Minolovka ima dizel generator BDG-16 26 kW snage i generator jednosmerne struje jačine 16 kW, generator trofazne naizmenične struje 4 kVA i kutije sa rezervnim delovima. Automatski komutator impulsa (AKI-1) služi za upravljanje impulsima za vanjsku pobudu dizel-generatora da kontroliše magnetno polje minolovke preko magnetometra i da automatski razmagnetiše ponton po završetku razminiranja. Nalazi se u kormilarnici broda. Tegalj minolovke služi za tegljenje minolovke, a napojni kabal je višežilni dužine 220 msluži za napajanje minolovke električnom energijom uzbudnih namotaja kao i kontrolu magnetskog polja i razmagnetisanje pontona. Tegleći konop na svaka 84 m ima noseće plovke. Akustična minolovka smeštena je u pramačni deo pontona, a sastoji se od kontejnera, membrane, udarnog mehanizma, prekidača i napojnog kabla. Udarni mehanizam pretvara rotaciono kretanje u elektromotoru u pravolinijsko, koje se završava udarcima bata u membranu. Tako se stvara akustično polje određenih karakteristika.
Akustična eksplozivna minolovka AEL-1 predstavlja kombinovani klizač sa štitom smeštenim na ogradi minolovca iz kojeg se pomoću odgovarajućeg mehanizma izbacuju u vodu bombice punjene eksplozivom. Služi za razminiranje akustičkih mina neosetljivih na slabe šumove, srednjih frekvencija koje dovode do aktiviranja akustičnih mina. Punjene bombica je različito kako bi se stvorio šum određenih karakteristika, a sa pravim se kombinuju lažne bombice. Bombice se slažu po tačno utvrđenom redosledu. Izbacuju se u vodu ručno, po izbacivanju iz okvira klize preko klizača padaju uz brod u vodu i nakon četriri sekunde eksplodiraju. Dužina minolovke je 1.730 mm, viisne 1.150 mm, visina štita 1.600 mm, širina štita 1.520mm, masa minolovke bez štita i okvira 40 kg. Vreme izbacivanja okvira 3,4 sekunde, zakašnjenje eksplozije 4 sekunde, dubina na kojoj bombice eksplodiraju 7 m. Najmanja dozvoljena brzina u radu 10 čvorova.
Mehanička divergentna minolovka MDL-2R: služi za protivminska dejstva protiv sidrenih mina. Koristi se kao jednokraka, dvokraka i kao spojna. normalno se upotrbljava sa oba kraka, a prilikom upotrebe jednog kraka zahvat se smanjuje. Sastoji se od teglećeg konopa, konopa rezača, dubinskog zmaja, širinskih zmajeva, nosećih plovaka širinskog zmaja, dubinskih konopa, pomoćnih nosećih plovaka, rezača i druge opreme. Brzina razminiravanja sa voom minolovkom je od 4 do 10 čv, brzina pri spuštanju i ubiranju 1-4 čvora, dubina zahvata 4-26 m i šritina zahvata za jednokraku 70 metara, a za dvokraku 140 m, a za spojnu 250 m. Funkcionisanje minolovke: pod dejstvom hidrodimaničke sile koja nastaje pri tegljenju kroz vodu, dubinski zmaj zauzima položajnu dubinu zavisnosti od brzine broda i ispusta teglećeg konopa. Širinski zmajevi, koje podržavaju noseći plovci, takođe se pod dejstvom hidrodinamične sile šire na jednu ili drugu stranu i zauzimaju određeni položaj i dubinu, zavisno do brzine broda. Ako loveći konopi na svom putu kroz vodu naiđu na sidreni konop mine, dovešće ga do rezača, a ovaj će izvršiti presecanje, posle čega mina isplivava na površinu i uništava se.
Rečni minolovci (Foto: mod.gvo.rs)
Minsko oružje
Rečna sidrena mina R-1: koristi se na rekama i namenjena je za zaprečavanje unutrašnjih plovnih puteva protiv manjih ratnih i trgovačkih brodova. R-1 je sidrena mina sa automatskim uređajem za sidrenje po principu hidrostata. Postavljenu položajnu dubinu zauzima sa dna prema površini. Na manjim dubinama od 1,8 m polaže se kao na dnu ležeća mina. Do eksplozije dolazi kada brod udari u nju dovoljnom jačinom da savije jedan od olovnih rogova sa galvanskim člancima, Komplet mine čine: telo mine sa eksplozivnim punjenjem, paljbeni uređaj mine, sidreni uređaj mine, minsko sidro i sredstvo za paljenje. Dubina polaganja od 1,8 do 35 m, položajna dubina od 0,5 do 1,5 m, granični minski interval je 20 m, masa kompletno opremljene mine je 275 kg, masa eksplozivnog punjenja 40 kg, trajnost položene mine godinu dana.
Nekontaktna na dnu ležeća mina AIM- M-82: akustičko-indukciona mina namenjena za borbu protiv površinskih brodova. Dubina polaganja od 5 do 60 m. Paljbeni uređaj mine dvokanalni (akustičko -indukcioni). Mina ima brojač brodova od 0 do 899, minimalni minski interval 150 m, masa kompletno opremljene mine 1.000 kg, a masa eksplozivnog punjenja 500 kg.
Naoružanje za odbranu broda
Rečni minolovci imali su do 2016. godine na pramcu ugrađeni četovorocevni protivavionski top M-75 kalibra 20 mm i dva jednocevna topa M-71 kalibra 20 mm, koji su kasnije u modernizaciji brodova zamenjeni sa dvocevnim topom 30/2 M53/59 koji je bio montiran na vozilo marke „Praga“ V3S 6×6, a koji se koristio za PVO oklopno-mehanizovanih i artiljerijskih jednica.
Brodski protivavionski četvorocevni top 20 mm M75: Spada u grupu malokalibarskih automatskih oruđa sa vertikalnim poljem dejstva od -10 do +80 stepeni. Masom topa od 2.000 kg i masom automata 49 kilograma. Sve ostale karakteristike su iste kao i kod topa M-71. Top je namenjen za samodobranu broda od niskoletećih letelica aviona i helikoptera i bespilotnih letelica koje lete brzinama do 300 kilometara na čas na daljinama do 2.000 m. Top se može koristiti i protiv manjih površinskih brodova i vatrenih sredstava i nezaklonjene žive sile na kopnu. Kalibar topa je 20 mm, početna brzina zrna 850 metara u sekundi, brzina gađanja po cevi 700 metaka u minuti, najveći horizontalni domet je 4.600 m, a efikasna daljina gađanja 2.000 metara. Horizontalno polje dejstva je 360 stepeni, vertikalno polje dejstva od -10 do +80. Masa punog doboša je 28 kilograma, dozvoljeni broj metaka pri neprekidnoj paljbi po cevi je 180 metaka. Top ima refleksnu nišansku spravu RNS M-71T koja služi za nišanjenje pokretnih ciljeva u vazduhu, ciljeva na zemlji i površini vode (more i reke). Nalazi se na topovima M-71 i M-75 kalibra 20 mm za nišanjenje u dnevnim i noćnim uslovima. Može biti korišten i na ostalim protivavionskim topovima kalibra 20-40 mm. Vidljivost po azimutu je plus, minus 20 stepeni, a po visini plus, minus 10 stepeni. Dimenzije objektiva su 110×120 mm, mase 3,5 kg. Metak može da bude sa trenutno zapaljivom granatom M-57, metak sa trenutnom granatom, metak sa pancirno zapaljivim zrnom M-60, metak sa pancirno obeležavajućim zrnom, metak sa zapaljivo -obeležavajućim zrnom, metak sa pancirnim zrnom i metak sa vežbovno obeležavajućom granatom.
Brodski protivavionski jednocevni top M-71: Top je istih karakteristika kao i top M -75 uz izvesne razlike, kao što su vertikalno polje dejstva od -10 do +90 stepeni, masa topa sa glavnim dobošem je 460 kg, a masa automata 48 kg. Glavni delovi oba topa su: lafet, nišanska sprava i RAP (rezervni alat sa priborom). Automati oba topa po konstrukciji su ista. Kod jednocevnog topa automat je postavljen na kolevku, a kod četvorocevnog topa automati su smešteni po dva , u odgovarajuće bočne strane kolevke, tako da su doboši sa municijom bočno postavljeni u odnosu na automat.
Top 30/2 mm M53/59: U naoružanje JNA uveden je tokom 1968 i 1969 kupljen u Čehoslovačkoj. Bio je prvo namenjen za PVO, oklopno mehanizovane i artiljerijske jedinice. Reč je o dvocevnom automatskom topu kalibra 30 mm kojim se otvara efikasna vatra na ciljeve u vazdušnom prostoru koji lete brzinom do 1.000 kilometara na čas, dok najveća visina gađanja iznosi 3.000 m. Ciljevi na zemlji ( u ovom slučaju na vodi) gađaju se na daljini od 2.000 m. Trenutna municija poseduje samolikvidator koji se aktivra na 3.500 m, a pancirnom municijom može da probije oklop debljine 60 mm na daljini od 600 m. Automat na topu radi na principu pozajmice barutnih gasova sa kratkim trzajem cevi, dugim trzanjem nosača zatvarača i opaljenjem pri kretanju cevi napred. Zatvarač je vertikalno klinasti i pokreće ga u zadnjaku nosač zatvarača. Na topu je ugrađen električni uređaj koji omogućava upravljanje automatima, menjanje nišanskih pločica i dopunsko punjenje akumulatorske baterije. Top je bez vozila težak 1750 kg. U kopnenoj verziji poslužuje ga četiri poslužioca dok u brodskoj verziji samo dva. Topo poseduje SUV J-171A pomoću koga se rešava problem susreta projektila i cilja, prati cilj i reguliše paljba. Taj uređaj je originalno rešenje koje obezbeđuje: frikciono-tahometrijski računar, optičku nišansku spravu, hidraulički servo uređaj, uređaj za ručno pokretanje i upravljački mehanizam. U cilju povećanja vatrene moći top 30/2 M53/59 ugrađeni su na minolovce tipa Neštin i jedan primerak tipa „Novi Sad“ od 2016. godine u cilju povećanja vatrene moći ovog tipa brodova.
Protivavionski raketni kompleks „Strela-2M“: Rečnim minolovcima služi za dejstvovanje po vizuelno vidljivim ciljevima u vazduhu radi zaštite plovne jednice od napada iz vazdušnog prostora. Ima mogućnost dejstva po ciljevima u dolazeće i odlazećem kursu, što zavisi od vrste i tipa aviona. Dejstvuje po ciljevima koji lete brzinom do 950 kilometara na čas. Domet je od 40 do 5.000 metara. Ovaj komplekse se sastoji od: rakete, lansirne cevi, lansirnog mehanizma i izvora energije. Raketa je jednostepena sa jednim parom kormila i po dva para krila, koja su u cevi sklopljeni, ap o ozlasku iz cevi se rasklapaju. Raketa na cilj se navodi jednokanalnim sistemom pasivnog navođenja (samonavođenje) po toplotnom zračenju cilja.
Zaključak
U Rečnoj flotili Vojske Srbije trenutno se nalazi u operativnoj upotrebi tri rečna minolovca tipa „Neštin“, koji su preimenovani u Rečne višenamenske brodove (RVB) i jedan rečni minolovac tipa „Novi Sad. Tri sad RVB tipa Neštin su promenili i nazive pa tako brodovi u operativnoj upotrebi nose nove oznake i imena: RVB-332 „Titel” bivši RML „Motajica“ (u upotrebi od 1. marta 1977. godine), RVB-335 „Apatin” bivši RML „Vučedol“ ( u upotrebi od 16. marta 1979. godine) i RVB-336 „Smederevo” bivši „Đerdap“ ( u upotrebi od 29. juna 1979. godine). Ova tri broda zajedno sa RVB 341 „Novi Sad“ čine udarnu snagu rečnih jedinica. Preostala tri broda RML31 „Neštin“, 333 „Belegiš“, 334 „Bosut“ su povučeni iz operativne upotrebe. Dva su prodata civilnim kupcima, a jedan je rashodovan i isečen.
Rečni minolovci (Foto: mod.gvo.rs)
Taktičko tehničke karakteristike rečnih minolovaca tipa „Neštin“
Proizvođač: Brodogradilište „Brodotehnika“
Ulazak u operativnu upotrebu: 1976-1980. godine
Deplasman (t): 61/78
Dimenzije (m): 26,94 x 6,5 x 1,08
Pogon: Dva dizel motora „TORPEDO“, tip B 539 PM/2
ukupne snage 382,8kW (520 KS)
Brzina (km/č):
uzvodna 18
nizvodna 24
maksimalna 26
Posada: 17
Naoružanje:
Artiljerijsko: 1/IV20 mm
2 x 20 mm
Rakete „brod -vazduh“: Strela 2M
Protivminsko oružje: MDL-2R, PEML-1, AEL-1
Mogućnost polaganja mina:18 AiM M82 ili 24 R-1
Mogućnost krcanja i prevoženja ljudi: 80 sa opremom
Elektronska oprema: Radar „deka“ (Decca-1216R), Dubinomer „atlas -240“, IC uređaj „hmelj II“, ADS-3R, AKM-2, RTU-100, RP (Marcioni-Eddusone), RPU-12M, R-66/17M i T-100 Simens.
Strani korisnici rečnog minolovca tipa „Neštin“
Kao što smo spomenuli paralelno sa opremanjem tadašnje Rečne ratne flotile sa novim minolovicima tipa Neštin krenula je i proizvodnja ovog tipa rečnih minolovca za inostrane kupce. Prve zemlje koje su ih naručile bile su susedna Mađarska koja i dalje ima deo ovih minolovaca u operativnoj upotrebi i Irak čija tri dobavljena primerka uništena su u ratu sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Mađarska
Najseverniji sused Srbije poseduje 1.688 km unutrašnjih plovnih puteva, a od toga na Dunav otpada 477 km. Ostali deo plvnih puteva su rukavci reke Dunav i reke za plovidbu manjih plovnih jedinica. Rečna ratna flotila Mađarske u vreme Varšavskog pakta i neposredno posle raspada nalazila se u sastavu inžinjerije. U svom sastavu imala je šest minolovaca tipa „Neštin“, koji su obavljali patrolnu službu. Baza se nalazi u Budimpešti. Ubrzo pošto je pristupila programu Partnerstvo za mir i izjavila javnu težnju da se priključi NATO paktu krenula je u obnovu i modernizaciju. Svih šest minolovaca pripalo je novoformiranom Rečnom puku kopnene vojske.
Priča o mađarskim minolovcima
Mađarska je u cilju modernizacije svojih rečnih jedinica iako je bila članica Varšavskog pakta od Jugoslavije odlučila da kupi novi tip minolovca „Neštin“. Kao iz Rečna ratna flotila JNA, i Mađarska je kupila šest primeraka ovog minolovca, koji su takođe izgrađeni u brodogradilištu „Brodotehnika“ u Beogradu. Mađarski minolovci uvršteni su u flotnu listu 1981. kao rečni minolovci tipa „Ujpešt“. Svi minolovci nose imena gradova na Dunavu: AM-11″ Ujpest“, AM -12 „Baja“, AM-21 „Šazalombata“ (Százhalombatta), AM-22 „Obuda“ (Óbuda), AM-31 „Dunaujvaros“ (Dunaújváros), AM-32 „Dunafoldvar“ (Dunaföldvár). Razne transformacije i reorganizacije preživela su samo tri mađarska minolovca: AM-22 „Obuda“, AM-31 „Dunaujvaros“, AM-32 „Dunafoldvar“, dok su AM-11″ Ujpest“, AM -12 „Baja“, AM-21 „Šazalombata“ prodati privatnicima i od njih su napravljeni turistički brodovi. Danas preostala tri mađarska minolovca pripadaju 1. Honved vatrogasno-ratnom puku mađarskih oružanih snaga.
Obuku mađarskih posada rečnih minolovaca tipa „Ujpešt“ organizovali su pripadnici RRF koji su u nekoliko navrata boravili u Mađarskoj tih 1980 tih godina. Vođa obuke u RRF NR Mađarske bio je sadašnji kontraadmiral u penziji Boško Antić, objavio je deo sećanja na taj period.
„Bio sam rukovodilac grupe za obuku rečnih minolovaca tipa “Ujpešt”, istih onakvih kao i naši tipa “Neštin”, Rečne ratne flotile Mađarske ( Komandant Flotile je bio pukovnik Tibor Božik, rođeni brat čuvenog mađarskog reprezentativca Božika) u Budimpešti od 29.06.1982. do 10.07.1982. i od 16.06.1985. do 22.06.1985. godine…
Vežba koju smo izveli na Dunavu sa odredom minolovaca tipa AM-11 “Ujpešt” (isti kao naši tipa “Neštin”, izgrađeni u našem Brodgradilištu “Brodotehnika”), za koje sam ja napisao pravilo upotrebe, ugrađena je u vežbu “Odbrana Budimpešte”, čiji sam plan izvođenja video, jer kod njih to nije tajna. Položili smo školsku minu ED-28B u Dunav, nešto uzvodno od ulaza u zimovnik u kome je smeštena njihova Rečna flotila. Zbog slabog manevrisanja njihovog komandanta broda, zakačen je minolovkom sidreni konop mine i otkinuo ga. Hteli smo odmah da se mina izvadi jer smo znali gde je, a oni su ostavili da to učinimo sutra, jer imaju sigurno sredstvo za to.
Tu noć sam nemirno spavao, jer sam mislio na mogućnost da možda ne nađemo minu, a to bi bilo veoma neprijatno.
Na pitanje “Kako ste spavali?”, odgovorio sam: “Zbog vaše mine nisam cele noći spavao”, a onda sam iznenađen dobio komentar pukovnika Fehervarija, komandanta inžinjerijskih jedinica u Generalštabu, kome je Flotila i potčinjena: “Zbog te mine noćas nije spavao celi Generalštab, jer sutra tuda treba da prođe francuski predsednik Miteran za Višegrad”. Minu smo lako našli. Međutim, koliko su oni bili zabrinuti vidi se po tome što je u toku vađenja na brod pristao gumeni čamac sa desetak oficira, na kojima se odmah videlo da su “bezbednjaci”. Jedan od njih, žute kose, uporno je gledao u mene naslonjen na ogradu. Iznervirao sam se pa sam pukovniku Fehervariju i prevodiocu (Srbin iz Mohača) Živku ljutito rekao da se skloni inaće ću ga gurnuti u Dunav. Nestao je i nisam ga više video. Zaključili smo da su se uplašili da nismo namerno minu ostavili, a kada su videli da u njoj nema eksploziva nego samo kompjuterski sistem za programiranje magnetnog i akustičnog kanala mine, koje treba aktivirati minolovkom, laknulo im je.
Bio je to veoma ozbiljan i težak zadatak, ali i bilo je veoma interesatno sa puno lepih utisaka. Imali smo dovoljno vremena da upoznamo Budimpeštu, koja je na nas ostavila upečatljiv odraz i lepe uspomene.
Imali su “Pravilo za upotrebu rečnih minolovaca” (na mađarskom), koje sam ja napisao. Žao mi je što ne uzeh jedan primerak.
Dok sam držao predavanja o korišćenju fizičkih polja brodova (magnetsko, akustičko, hidrodinamičko…) za konstruisanje minskih upaljača i načinima aktiviranja takvih upaljača u borbi protiv mina, u poslednjem redu je sedeo jedan stariji čovek. Tek na kraju pitao sam ko je on, odgovorilii su mi da je to profesor sa Elektrotehničkog fakulteta u Budimpešti i da je izrazio sumnju da sam ja oficir, jer po njemu to što ja znam ne može da zna oficir. Nažalost, danas to znanje novokomponovani poštovaoci “NATO standarda” omalovažavaju i nešto drugo je postalo merilo sposobnosti oficira. Nikada više to neće ni znati naši oficiri i ja ću ostati “najbolji minerac”, kako to reče komandant naše 16. flotile minolovaca iz Ploča kapetan bojnog broda Mirko LJubanović admiralu Sveti Letici 1983. godine, tadašnjem zameniku načelnika Generalštaba za Ratnu mornaricu. U to vreme bio sam već član Glavne inspekcije narodne odbrane za Ratnu mornaricu baš po pitanjima obučenosti minskih i protivminskih jedinica Ratne mornarice.
Prilikom drugog boravka u Budimpešti, komandant Rečne flotile Mađarske, obećao je da će nam, ukoliko budu zadovoljni našim radom i ne budemo ništa krili od njih, pokazati nešto što su oni izgradili u rukavcu iza ostrva Čepel. I, stvarno, poslednjeg dana zaplovili smo nizvodno Dunavom i posle preplovljenih 80 kilometara stigli smo do nizvodnog ulaza u rukavac Šorokšar. Čim smo ušli video sam četiri postavljena stuba u nasmejao se. Prepoznao sam poligon za merenje vertikalne i horizontalne komponente magnetnog polja brodova (uz ove stubove učvršćuju se sonde za merenje, kako ih brod svojim valovima ne bi naginjao i time dolazilo do pogrešno merenih rezutata vertikalne i horizontalne komponente brodskog magnetizma). Isti takav poligon smo imali mi na ulazu u deo novosadskog Zimovnika gde se nalazila Rečna ratna flotila, a jedan od učesnika ovog rešenja sam i ja. Kada sam im to rekao samo su se zgledali, a onda se nasmajeli. Ideju i projekat im je prodala naša Direkcije za promet roba posebne namene i rezerve. Još 80 kilometara uzvodne plovidbe i tako smo ceo dan proveli da bi videli “svojih ruku delo” ili “svoje pameti delo”, ali vredelo je plovili smo i ovim delom Dunava.„
Rečni minolovci tipa „Neštin“ u Ratnoj mornarici Iraka
Završetkom isporuke rečnih minolovaca tipa „Neštin“ za Rečnu ratnu flotilu osim NR Mađarske za ove brodove zainteresovao se i Irak. Za potrebe Iračke mornarice u periodu od 1979 do 1984 isporučena su tri tipa ovog minolovca od ukupno šest komada. Prvi oficiri koji su trebali da obuče iračke posade stigli su i Irak 1979 pred sami rat sa Iranom. Odmah po pristizanju ovi brodovi su odmah uključeni bili u brobena dejstva u delti Šat el Araba. U iračko-iranskom ratu 1980-1988 učestvovala su sva tri tipa ovog minolovca. Glavni zadatak je bio stvaranje vatrene zavese u blizini Basre (irački lučki grad) i jedni izlaz ove bliskoistočne zemlje na more. Tokom tog rata oboren je jedan iranski F-4 „Fantom“ sa PVO raketom Strela 2M koja je bila lansirana sa brodskog lansera MTU IV ovog minolovca.
Kod utvrđivanja njihove sudbine postoje oprečne i teško proverljive informacije.
Prema jednoj verziji jedan od tri minolovca je potopljen od strane iranske avijacije opet u pitanju je „Fantom“ F-4, ali i da je zauzet u bici kod grada Koramšar, ali ove informacije je nemoguće potvrditi.
Prema drugoj verziji Iračko-iranski rat preživela su dva minolovca tipa „Neštin“. Ubrzo je usledila operacija Pustinjska oluja tokom koje je navodno jedan od preostala dva minolovca oštećen, a jedan je bio operativan, iako neki zapadni autori tvrde da ih iračka mornarica nije angažovala.
Prema trećoj verziji Drugi zalivski rat (Operacija iračka sloboda 2003) preostala dva minolovca su bila potopljena, a treći koji je u prve dve verzije bio potopljen ili zarobljen je bio oštećen u okolini Basre, a njega su navodno otkrili i zarobili Britanci.
Amerikanci u svojoj literaturi navod postojanje čak četiri minolovca tipa „Neštin“, ali to niko nije mogao da potvrdi. Od 2004. nijedan od ovih minolovaca nije operativan i njihova sudbina je nepoznata.
Rečni minolovci tipa Novi Sad
Proces transformacij bivše JNA u Vojsku Jugoslavije odvijao u okoolnostima kada je zbog oružanog konflikta budnost oružanih snaga bila na visokom nivou. To je od pripadnika zahtevalo kako fizička, tako i psihička i tehnička naprezanja što je trošilo dosta raspoloživu tehniku. Posebno su bile ispostavljena plovila Rečne Ratne flotile. Ukidanjem sankcija stvorila se šansa da Rečna ratna flotila VJ krene u obnovu . Samo šest meseci od ukidanja sankcija u brodogradilištu „Brodotehnika“ porinut je novi minolovac RML „Novi Sad“ koji je trebao da zameni polako šest minolovaca klase Neštin koji su se već koristili. Plan je predviđao da bi do 2000 trebalo biti isporučeno šest primeraka novih brodova, međutim prst sudibne i događaji koji su usledili zaustavili su gradnju nove serije minolovaca, koja je završila sa jednim porinutim i uvedenim u operativnu upotrebu i jednim trupom bez opreme i naoružanja.
Novi rečni minolovac nosi oznaku S-25N i predstavlja se kao novi tip brodova, a ne modernizovana verzija popularnog Neština. Opisan je kao univerzalni brod namenjen za borbu protiv položenih mina na unutrašnjim plovnim putevima, patrloiranje, teglenje plovnih objekata i podršku kopnenim snagama sa reka. Brod je u celosti projekat domaćih stručnjaka i izgrađen od domaćih materijala. Projektovan je i opremljen za uspešno dejstvo na rekama zahvaljuujući malom gazu, malim fizičkim poljima, mogućnošću pristajanja na neizgrađenu rečnu obalu, sposobnost da nosi raznovrsno naoružanje. Modifikacija se prilikom porinuća odnosila na bolje naoružanje umesto dva jednocevna na krmi je ugrađen bio četvorocevni top M 75 kalibra 20 mm, manje fizičko polje broda omogućilo je lakši prelaz preko minskih prepreka, povećana nosivost, veća čvrstoća trupa (otpornost korita broda na podvodne eksplozije. Iako dimenzije broda nisu bile bitno promenjene u odnosu na tip „Neštin“, novom konstrukcijom deplasman je povećan za četiri tone, uz gaz na pramcu 1, a na krmi 1,1 metar.
Brod kad je porinut 1996. imao je ugrađenu klima komoru za recirkulaciju vazduha i lanser dimnih zavesa, poboljšan je komfor posade (novi i bolji raspored prostorija) ugradnja przora i uvođenjem klimatizacije u potpalublje.
Oprema koja je bila ugrađena u RML -341 „Novi Sad“ bila je identična kao i na RML 331 „Neštin“. Dotrajalost opreme nalagala je i potrebu za nabavkom nove opreme za brodve flotile, pa se tako u narednom periodu treba očekivati opremanje savremenim navigacijskim uređajima, ugradnja novog rečnog radara, automatski sistem za identifikaciju, informacioni sistem za prikazivanje elektornskih karata i GPS i novi navigacioni senzori.
Prve vidljive promene na RML 341 urađene su na jačanju artiljerijskog naoružanja. Brod je prenaoružan sa jednim dvocevnim 30/2 SPAT M-53/59 na prmačnom dlu. Ugradnjom novog topa nisu bile kako se tvrdi narušene konstrukcija broda i smanjenje smeštajnih kapaciteta. Takođe brod je od maslinasto zelene dobio novu maskirnu šemu bojenja sa čime je povećana multispektralna zaštita broda i njegovo uklapanje u ambijent akvatorije i teritorije.
Shodno prenaoružavanju i kategorizaciji vojnih brodova i drugačijoj nameni ovi brodovi postali su višenamenski rečni brodovi.
Taktičko tehnički podaci o RML 341 „Novi Sad“
Deplasman: 57,31/79,60 t
Dimenzije:
dužina: 27,00
širina: 6,50
visina: 2,70 m
Gaz:
pramac: 0,77 m
krma: 1,08 m
Pogon: Dizel motor „TORPEDO“ tip B539RM/22 x 191 kW (2x260KS)
Brzina maksimalna
nizvodno 26 km/č
Uzvodno: 18 km/č
ekonomska: 22 km/č
Amerika tvrdi da Honk Kong više nije autonomna pokrajina Kine! Više o tome saznajte OVDE!
Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com
