Najnovije

Kako deca Donbasa dočekuju 1. jun, Međunarodni dan zaštite dece

Faina Savenkova je najmlađi član Saveza pisaca Luganske Narodne Republike. I šampion u tekvondou. Ima samo 11 godina i završava šesti razred. Mnogo voli Srbiju i Emira Kusturicu. Faina piše pozorišne komade i priče. Objavljivali su je poznati časopisi iz Rusije i LNR, dobila je nekoliko nagrada. Već su je prevodili u inostranstvu. A evo šta je napisala ovih dana:

Deca donbasa (Foto: Jutjub)

ŽIV JE
Piše: Faina Savenkova

Znamo da svaki rat ima svoj početak i svoj kraj. Ali zvanični datumi često bivaju samo beznačajne brojke u sećanju učesnika.
Kada je, za svakog od nas, počeo rat u Donbasu? Koliko god da sam postavljala to pitanje svojim poznanicima, uvek sam dobijala različite odgovore. Te 2014. godine bilo je mnogo događaja, koje su ljudi videli kao prekretnicu.

Ja verujem u humanost. Hoću da verujem. Kao i moji roditelji. Mi ne živimo u snovima. Prosto, uvek postoji razlika između onoga što vidimo i onoga što želimo. A moji poznanici su želeli da veruju da je ono što se dogodilo bila čudovišna slučajnost. LJudi ne mogu da budu tako surovi i nemilosrdni, zar ne? Mogu. I mi to znamo, ali ipak se nadamo da će se predomisliti, urazumiti. Kako bismo živeli bez te nade? A to je samo naivna nada, koja uopšte ne opravdava zločine. Ne znam. LJudi su prosto bili ubeđeni da je tako nešto nemoguće u našoj domovini. Sve je izgledalo kao neki glupi košmarni san. To nije moglo da se desi. To nije SMELO da se desi – da naša armija uništava svoj narod. Ali, to se ipak dešava.
Mislim da čovek zaista shvati da je počeo rat, onda kada se navikne na smrt. Tada rat počinje i za pojedinca, a ne samo za državu.

Za mene se to desilo drugog juna 2014. godine. Sećam se da je bio ponedeljak, brat i ja smo se razboleli i trebalo je da idemo kod lekara. Život svakog dana ima svoj raspored po minutima, čak iako to ne primećujemo: do stanice autobusa idemo toliko minuta, vožnja traje toliko vremena... Red vožnje autobusa, radno vreme dečjeg lekara i koliko se obično čeka u redu. Angina je neprijatna stvar, ali nije opasna po život, i ako staviš masku, možeš da svratiš i u biblioteku, da uzmeš knjige za lektiru za vreme letnjeg raspusta. A neki planovi se mogu i promeniti, zavisno od okolnosti. Naši su se promenili jer se moj stariji brat uplašio i tog dana sam samo ja otišla kod lekara, a mene je mrzelo da idem u biblioteku po knjige, koje ionako ne bih mogla da čitam, osim da pregledam slike. Da se moj brat nije uplašio, ili da mama nije razumela njegovo uzbuđenje, mi bismo za vreme bombardovanja bili baš na toj raskrsnici koju su gađali iz aviona. I ja razumem da sam živa, možda samo zahvaljujući bratu.
Sećam se kako sam se rasplakala od užasne tutnjave koja se čula u celom gradu. Sećam se da su mobilni bili u prekidu, pa nismo mogli da dobijemo baku, koja je radila u blizini oblasne administracije. A još se sećam šta je moj učitelj pričao o događajima od drugog juna. Iza zgrade administracije je dečji vrtić i tog dana, posle bombardovanja, vaspitači su stajali na vratima i govorili uplakanim mamama kojima su kolena klecala, samo dve reči: „Živ je“. Jedino to su i želele da čuju.

Rat – to je kada svet prvog juna obeležava Dan zaštite dece, a već drugog juna, najvažnije i najpotrebnije reči koje roditelji mogu čuti su – „Živ je“. A već posle nedelju dana je prvo dete poginulo od artiljerijske vatre. Polina Solodkaja. Imala je 6 godina. Mogla je da postane lekarka, učiteljica ili umetnica. Ali zauvek će ostati prva na spisku dece – žrtava ovog rata. A najstrašnije u svemu tome je reč „spisak“. I on se do danas dopunjava. Neprijatna istina, koja se ne sme zaboraviti. A ne bi se ni moglo, čak i kad bismo hteli.

U Lugansku postoji spomenik, posvećen deci, poginuloj u napadima. Mislim da sličan postoji i u Donjecku. Stojeći ispred njega, odrasli ne mogu da nađu reči i ćute, oborivši pogled. Tu zaista nema šta da se kaže. Svet obeležava Dan zaštite dece, a ne može da nas zaštiti.
Nekad sam napisala da su deca rata tiha, jer ih odrasli ne čuju. I to je zasad tako. Ali verujem da će se sve to promeniti. Jednom ćemo videti mir i u našoj zemlji. A mi deca, koja su preživela rat, ćemo porasti. I nastojaćemo da zaustavimo sav taj užas, da učinimo ono što odrasli nisu uspeli, da bi Dan zaštite dece prestao da bude samo datum, i da postane pravi praznik.

Izvor: Pravda/Preveo: V.K.

Bonus video

Da li studenti mogu da sruše loš sistem u državi?

Knjigu “Smak Sveta” Dragoša Kalajića možete poručiti na linku OVDE.

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube