Piše: Aleksandar Pavić
I to sve na osnovu nikad dokazanih optužbi da je Donald Tramp ”u dosluhu sa Rusima”, odnosno kao navodno preferirani predsednički kandidat Kremlja, osvojio američke predsedničke izbore 2016.
Ništa nije vredelo ni to što, posle skoro dvogodišnje istrage koju je predvodio bivši direktor Ef-bi-aja Robert Maler, po ceni od oko 32 miliona dolara, nisu nađeni konkretni dokazi o ”ruskom mešanju” u američke izbore niti ključna ”ruska veza” sa Trampovim ljudima, a kamoli sa Trampom.
Kao što nije vredelo što je temeljno diskreditovan tzv. Stilov dosije, sačinjen od strane bivšeg britanskog obaveštajca (mada oni suštinski nikad nisu ”bivši”) Kristofera Stila, koji je navodno vrveo od dokaza o ”mračnim vezama” Trampa i njegovih ljudi sa Moskvom, uključujući i koruptivnih i nastranih radnji (”zlatnih tuševa”) preko kojih su perfidni ruski agenti ucenjivali ”svog” kandidata.
Jednostavno, pošto činjenice, tj. nedostatak istih, nisu odgovarale agendi establišmenta koji je sve ovo organizovao – utoliko gore po činjenice. A agenda je vrlo jednostavna: sačuvati dominaciju i ”neophodnost” američkog vojno-industrijskog kompleksa i njegove prateće infrastrukture duboko ugrađene u sve američke institucije po svaku cenu.
Trampove želje za popravljanje odnosa sa Rusima, izlivi poštovanja prema ruskom predsedniku Putinu, a još više antipatije prema NATO, EU i drugim nadnacionalnim organizacijama i forumima, uz otvoreno promovisanje vrednosti i prednosti nacionalnog suvereniteta, upalili su crvene lampice u vašingtonskoj ”močvari” (kao i u briselskoj i drugim bitnim zapadnoevropskim ”močvaricama”).
Na horizontu se pojavila fatalna opasnost ”izbijanja mira”, a to se nije smelo dozvoliti.
Akcija je bila relativno uspešna. Tramp nije uspeo da popravi odnose sa Rusijom, niti da spreči dalje proširenje NATO-a. Naprotiv, da bi bar donekle amortizovao optužbe za ”nacionalnu izdaju” kao i impičment koji je protiv njega pokrenut, Tramp je bio prinuđen da se u javnosti predstavlja kao ”jastreb” i onda kada očigledno to nije želeo (mada je uspeo da spreči da SAD budu uvučene u neki novi rat).
Skoro ceo njegov prvi mandat je obeležen upravo tom vrstom političke šizofrenije.
Međutim, došlo je vreme za novu izbornu kampanju, i to baš usred nezapamćene društveno-ekonomske krize izazvane pandemijom virusa Kovid 19 – odnosno radikalnim državnim merama širom sveta koje su preduzete u borbi protiv istog.
Trampov ponos i ključni izborni adut – američka privreda – doživela je vrtoglavi pad, tempom kakav nikada nije viđen u američkoj istoriji. Za samo šest sedmica, broj nezaposlenih je porastao za preko 30 miliona.
Trampov problem je što, naravno, mora da nađe nekog krivca, da ne bi krivica pala na njega i upropastila mu izglede za osvajanje drugog mandata.
Pošto ga politički protivnici optužuju da nije na vreme reagovao niti shvatio opasnost od virusa dovoljno ozbiljno, Trampu nije dovoljno, bar kako on očigledno procenjuje, da optužbe negira, već mora da bude proaktivan i pređe u ofanzivu. Rečeno – učinjeno.
”Krivac” je nađen: Kina.
Nažalost, Tramp je posegnuo za istim metodama koje su korišćene protiv njega tokom poslednje četiri godine – optužbama bez pokrića.
Moglo bi se legitimno tvrditi da je Trampa u ovo – kao i prethodne ”avanture” poput bombardovanja položaja sirijske vojske na osnovu nedokazanih (čitaj – lažnih) optužbi da je Sirija koristila hemijsko naoružanje – gurnulo njegovo okruženje. Pogotovo imajući u vidu činjenicu da je on tek od skoro ”promenio ploču” i počeo da upućuje optužbe na račun Kine.
Na primer, 24. januara je Tramp tvitovao sledeće: ”Kina je vrlo predano radila na suzbijanju korona virusa. Sjedinjene Države su im vrlo zahvalne na trudu i transparentnosti. Sve će biti u redu. Pogotovo, u ime američkog naroda, želim da se zahvalim predsedniku Siju!”
Dve sedmice kasnije, 7. februara, Tramp je tvitovao: ”Upravo sam imao dugačak i vrlo dobar telefonski razgovor sa kineskim predsednikom Sijem. On je jak, oštrouman i snažno usredsređen na vođenje protivnapada protiv korona virusa. On smatra da im ide dobro, čak prave bolnice za samo nekoliko dana. Ništa nije lako ali on će biti uspešan, pogotovo kada počne da otopljava i virus počne, nadajmo se, da slabi a zatim i nestane. Velika disciplina vlada u Kini, a predsednik Si predvodi operaciju koja će biti vrlo uspešna. Blisko sarađujemo sa Kinom kako bismo pomogli!”
Istog dana, na konferenciji za medije, Tramp je dodao da smatra da Kinezi ”rade vrlo naporno” i ”vrlo profesionalno”, i to u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, kojoj će, dva meseca kasnije, suspendovati finansiranje pod optužbom da je loše reagovala na pandemiju i ”zataškavala” njeno širenje zato što je pod prevelikim kineskim uticajem.
U intervjuu od 10. februara za američku televiziju Foks – koja je danas jedan od predvodnika anti-kineske kampanje u SAD – Tramp je između ostalog rekao: ”Mislim da je Kina vrlo profesionalno vođena u smislu da drže sve pod kontrolom.”
Uz to, ponovo je apostrofirao saradnju sa SZO: ”Upravo smo poslali neke od naših najboljih ljudi tamo (u Kinu – prim. aut.), Svetsku zdravstvenu organizaciju, i tu ima mnogo naših ljudi. Oni su fantastični, i sada su u Kini, i mi im pomažemo.”
Međutim, kako je vreme odmicalo i broj obolelih i umrlih u SAD počeo rapidno da raste, tako se ton Bele kuće postepeno menjao. Najpre je to počelo sa Trampovim okruženjem, na čelu sa šefom diplomatije Pompeom (koji sada tvrdi, bez dokaza, da postoje ”ogromni dokazi” da je virus potekao iz laboratije u Vuhanu) i anti-kineskim jastrebom Piterom Navarom (prema kome je Kina ”stvorila virus” i sad ”profitira” od njega), ali je u poslednje vreme i sam Tramp donekle preuzeo njihovu retoriku, preteći ”posledicama” ako se utvrdi da su Kinezi ”svesno odgovorni” za širenje virusa.
Još gore, postoje izveštaji da visoki zvaničnici Bele kuće pritiskaju američke obaveštajne službe da traže bilo kakve dokaze koji bi potvrdili teoriju da je virus potekao iz laboratorije u Vuhanu.
Ironično je to što sada neke od istih obaveštajnih struktura koje su učestvovale u sklapanju konstrukcije o Trampovoj povezanosti sa Putinom, i to preko istih medija koji su bili instrumentalizovani u tom cilju, pokušavaju da relativizuju tvrdnje Bele kuće da postoje ”obaveštajni dokazi” da je virus nastao u Vuhanu.
Tako su 4. maja preko londonskog Gardijana anonimni zapadni obaveštajni izvori negirali da je dosije od 15 strana koji optužuje Kinu za ”zataškavanje ili uništavanje dokaza o izbijanju epidemije”, a na koji su se pozivali neki mediji, zasnovan na obaveštajnim podacima koje su skupile službe zemalja ”pet očiju” (SAD, Kanade, Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda), uz dodatak da Pompeo nije ponudio nikakve dokaze koji bi potkrepili njegove optužbe na račun Kine.
Čak je iz kancelarije američke Nacionalne obaveštajne službe – koja koordinira rad svih 17 američkih tajnih službi – 30. aprila stigao posredni demanti optužbe da je virus nastao u (kineskoj) laboratoriji, izjavom da se američka obaveštajna zajednica ”slaže sa širokom naučnim konsenzusom da Kovid 19 nije ljudski proizvod niti genetski modifikovan”.
Zašto Tramp sada koristi slične metode protiv Kine na koje se žalio dok su se koristili protiv njega?
Da li mu, kao i u slučaju ”Asadovog hemijskog naoružanja”, poturaju lažne podatke?
Da li je Trampu jednostavno najvažnije da osvoji drugi mandat i, u tom cilju, ne bira sredstva da to ostvari, bez obzira na cenu?
I/ili jednostavno mora da se povinuje svom većinski anti-kineskom okruženju, jer ima malo saveznika u Vašingtonu?
Ne treba gubiti iz vida, u prilog ovoj poslednjoj tezi, da je Trampov glavni saveznik tokom poslednje četiri godine uglavnom bila vojska, kojoj se odužio tako što joj je davao skoro sve što je tražila. A kada tome dodamo i činjenicu da anti-kinesku kampanju u javnosti, kako je to lepo primetio britanski komentator Piter Oborn, predvode mnogi od istih ljudi ili medija koji su, nakon napada na kule Svetskog trgovinskog centra u NJujorku 11.9.2001, dizali propagandnu temperaturu kako bi SAD gurnuli u pravcu pojačanog intervencionizma u muslimanskim zemljama, onda postaje jasno da je opet, kao i u slučaju Rusije, posredi akcija dela američke duboke države, odnosno vojno-industrijskog kompleksa, kome je večito potreban novi neprijatelj da bi nastavio da opravdava svoje postojanje.
Naravno, treba imati na umu i to da se njegova prethodna izborna kampanja takođe temeljila na stavovima koji su bili, najblaže rečeno, kritički prema Kini, uključujući optužbe da Kina ”siluje” SAD zahvaljujući ”valutnoj manipulaciji” i ”nelegalnim izvoznim podsticajima”, uz pretnje da će uvesti tarife na kinesku robu ako Kina ne pristane na nove trgovinske sporazume i ustupke.
Uz to, osvojio je glasove ”prezrenih” iz deindustrijalizovanih područja SAD svojom kritikom selidbe američke industrije u Kinu i druge zemlje jeftine radne snage tokom prethodnih decenija globalizacije, i obećanjima da će je ”vratiti kući”. I, kao rezultat toga, kao i oštrih pregovaračkih taktika i retorike koje je Tramp koristio radi postizanja novog trgovinskog sporazuma sa Kinom, skoro dve trećine Amerikanaca danas imaju negativan stav prema Kini, što je za dvadesetak procenata više nego pre početka njegovog predsedničkog mandata.
S te strane je Tramp, hteo-ne-hteo, postao rob sopstvene prethodne retorike i politike, ali mu se ona u svakom slučaju sada ukazuje kao zgodan način da dodatno animira i ”zbije redove” svojih pristalica.
Amerikancima su ionako uvek potrebni ”beli” i ”crni” šeširi da bi se laške opredelili za ”pravu” stranu.
Sva ova moguća, ”olakšavajuća” objašnjenja, naravno, neće osloboditi Trampa odgovornosti za eskalaciju američko-kineskih tenzija – koja bi mogla da dostigne razmere opasne po svetski mir.
To ne znači da, u srpskom slučaju, ne treba i dalje navijati za Trampa da pobedi Bajdena – ili njegovu eventualnu zamenu u slučaju da mu nova seks afera ili rapidno urušavajuće mentalno stanje dođu glave. Ali, to svakako ne znači da treba nasesti na opasne igre i kalkulacije američkog vojno-industrijskog kompleksa i onih kojima je njegova podrška neophodna.
Pogotovo što smo i sami bili, a i dalje suštinski jesmo, žrtve propagande, demonizacije i svesnih laži. Čiji izvori svakako nemaju svoje ishodište na Istoku.
Nestorović je u pravu, genetika Srba se razlikuje od ostalog sveta. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: sveosrpskoj. com
