Piše: Boško Ćirković – Škabo
Ali u septembarski suton, tik po napuštanju poslednje bazne stanice „Staze divova 2016“ , pičio sam uzbrdo kao mahnit na 33 centrilitra ekstra strong „Crvenog bika“. Još uvek pospani Branko i Dalibor su me pratili u stopu. Moj zašećereni kofeinsko-taurinski ritam je ipak vukao telo čoveka čiji je realni fizički domet bio dosegnut i premašen pre otrpilike dva dana. Zato sam i bio na čelu kolone. Najslabija karika.
Blenda je padala rapidno, na šta smo već navikli u pokretu po tim divnim šumama i gorama ali ni uz pomoć lampe na glavi na maksimumu nisam uspevao da ispratim markaciju. Brdo nad nama je bilo još jedno od beskrajnih. Ali ovo je bilo i mutno. Po glavi mi se motao Domanovićev vođa, kada sam odustao od pokušaja praćenja zmijugave stazice i beskompromisno povukao pravo uz opaku strminu. Ekipi je moje ponašanje sigurno delovalo začudno ali su ćutke ispratili do vrha, gde se nađosmo nenadano brzo. Dalibor je lakonski predložio da mi proveri lampu. Kad sam je dobio nazad, napunjenu ispravnim baterijama, odigrala se scena iz DŽarmušovog filma „Noć na zemlji“.Ona kad genijalnii Benini, koji taksira noćnim budžacima Večnog grada, na predlog katoličkog sveštenika sa zadnjeg sedišta skida tamne naočare: „Oče, mirakul! Progledah!!!“. Nizbrdica beše strmija ali je spuštanje „na viđeno“ ipak bilo bezbednije.
No, Branko i Dalibor nisu bili na „Crvenom biku“. Morao sam da bdim nad njihovim petnaestominutnim snom kraj puteljka u podnožju. Svaki od učesnika trke koji su nas tokom kratkog predaha zaobišli je uputio makar krajnje upitan pogled, poneko i blago nasmejanu nerazumljivost na italijanskom ili francuskom. Razlog smo saznali par stotina metara uzbrdo i udesno, kada se nađosmo pred vratima udobnog i ukusnog čekpointa-tavernice. Saputnici su mi još malo dremnuli ali u pravim krevetima.
Negde oko polovine Tora sam prestao da uzimam podatke sa mape za ozbiljno, pogotovu po pitanju elevacije neposredno predstojeće etape. Ako su i bili tačni, uvek je onaj „filz lajk“ momenat odnosio prevagu. Uvek je bilo strmije. Zato sam se najprijatnije iznenadio ravninom svih 12 kilometara do sledećeg odmorišta. Bilo je toliko ravno da smo bili primorani da se međusobno rastoročemo, kako ne bismo zaspali na nogama. Tada sam, na pitanje šta donosim Nemanji sa ove ekskurzije, u stanju bliskom delirijumu dao odgovor koji i danas smatram jedim od svojih najvećih mislilačko-retoričkih dostignuća (ako takva uopšte postoje): „Donosim mu sebe, donosim mu dokaz da je i nemoguće moguće.“ Tada sam možda i najživopisnije zamislio prolazak kroz cilj. Uostalom, stepen izvesnosti toga događaja je već rastao svakim korakom…
Poslednje jutro, zlatni zraci sunca i belina Kol Malatre, savršena temperatura i povraćen fokus, ponovo uhvaćen ritam,otkrovenje obaveznih dereza koje čine da se čovek još bolje i pod još neverovatnijim uglovima veže za planinu, helikopter koji nadleće tu filmsku scenu i čini je još džejmsbondovskijom...Čini mi se da ću ipak to pamtiti kao pozitivnu kulminaciju putešestvija. Jer na samom kraju nisam pao ničice ponovo rođen, kako sam dobar deo puta očekivao ili priželjkivao. Nisam imao više snage za to. Jednostavno se to ponovno rađanje, na raznim nivoima, već desilo usput. I to više puta. U cilju kraja zaista nema. Ali je divan osećaj pustiti iskrenu suzu kad se prisetiš: etapa puta, slika, mirisa i zvukova prirode, mešavine sopstvenih osećanja, veličanstvenosti drugih živih bića, priča saputnika... Mislim da se taj osećaj najkraće i najpravilnije definiše kao: biti živ. Obično me, nakon povratka sa neke ultratrejl trke u lažnu gradsku žurbu, pitaju koji sam bio i da li sam sve to istrčao ođednom. Tada su me mahom, uplašeni nezamislivim im brojkama vezanim za Tor, pitali: „Si živ, brate?“ Ne znam koliko je ljudi moglo da shvati odgovor: „Baš jesam!“ Ali dajem i davaću sve od sebe da makar moj sin to shvati. To mi se čini kao valjan sledeći cilj.
Knjigu “Odmetnost” Boška Ćirkovića Škaba možete naručiti na linku OVDE.
Izvor: Pravda
