„Bomba sa usporenim dejstvom“

Nerešeno kosovsko pitanje već više od dvadeset godina predstavlja prepreku za kvalitetnu stabilizaciju zapadnog Balkana i uzrok je novih eskalacija napetosti.

„Bomba sa usporenim dejstvom“ postavljena je onda kada su zapadne države koje su bombardovale Jugoslaviju 1999. odredile za cilj da obezbede nezavisnost pokrajine, zaobilazeći međunarodno pravo. Ovo je urađeno pod ciničnom parolom „mnogovarijantnosti“ - uz saglasnost Beograda ili bez nje. Drugim rečima, mišljenje Srbije od samog početka nije uzimano u obzir. Ovakav pogrešan pristup, koji na najgrublji mogući način krši Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, orijentisan je isključivo na zadovoljavanje separatističkih težnji kosovskih Albanaca.

Štetan presedan

Kada je Priština na svoju ruku proglasila „nezavisnost“ 2008. godine, Moskva i Beograd su uporno ubeđivani da je pregovarački potencijal navodno iscrpljen. Apeli Rusije i Srbije, između ostalog i na najvišem nivou, da se nastave pregovori i da se u prvi plan stave međunarodno pravo i Rezolucija SB UN 1244, ignorisani su. Nakon svega nekoliko godina razvoj situacije primorao je strane da se vrate ideji obnavljanja dijaloga. Brisel je preuzeo ulogu posrednika, što je Generalna skupština UN odobrila Rezolucijom 64/298 iz 2010. godine.

Proteklih godina međunarodna zajednica se više puta uverila da se jedino uz poštovanje Rezolucije SB UN 1244 i uz uravnoteženo realno uvažavanje interesa strana može pronaći održiva verzija rešenja.

Koncept samoproglašenog „suvereniteta“ Kosova pretrpeo je krah. Ovaj koncept nema jednodušnu podršku ni na Balkanu, a ni u Evropi i drugim delovima sveta. Više od polovine država članica UN ne priznaje kontroverznu kosovsku „nezavisnost“ i takvih je sve više. Sve više država postaje svesno koliko je štetan presedan (i za njih same) snažnog spoljnog mešanja u poslove nezavisne države pod izmišljenim izgovorom, stvoren na Kosovu.

Neodrživost kosovske nezavisnosti odslikava trenutna situacija u pokrajini.

Na Kosovu vlada politički haos: lokalne stranke duboko su zaglibile u prljavu borbu za vlast, intrige, uzajamne optužbe i klanske sukobe, što je praćeno ekonomskim padom i porastom kriminala. U takvim uslovima „izgradnja države“, o kojoj tamošnji zvaničnici i njihovi spoljni sponzori toliko vole da pričaju, pretvorila se u fikciju.

Ubistva i kidnapovanja

Sve veći kriminal na Kosovu, povezan sa terorističkim grupama na Bliskom istoku, pre svega u Siriji, kao i sa kriminalnim zajednicama na Balkanu i u drugim delovima Evrope, svedoči o pretvaranju regiona sa bogatim istorijskim i kulturnim nasleđem u leglo najrazličitijih kriminalaca i razbojnika.

Međutim, treba li to da nas iznenađuje s obzirom na to da su se u vrhu prištinskih vlasti našle bivše vođe „Oslobodilačke vojske Kosova“? Za istragu zločina, koje su počinili neki od njih, između ostalog za ubistva i kidnapovanja radi nezakonite trgovine ljudskim organima, na inicijativu Evropske unije formiran je Specijalni sud nakon izveštaja poslanika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dika Martija. Još uvek očekujemo da ovaj pravosudni organ počne sa radom i pokrene optužnice protiv zločinaca.

Međunarodne snage treba da doprinesu normalizaciji situacije. Nažalost, to nije tako. Kfor je godinama pasivan kada je u pitanju osiguravanje bezbednosti Srba, a to je njihov glavni zadatak. Jedna od posledica ovako ograničenog delovanja jeste zaoštravanje pitanja očuvanja svetinja Srpske pravoslavne crkve u pokrajini. Da bi se garantovala njihova zaštita, neophodno je energično, usmereno delovanje Uneska, OEBS i Saveta Evrope.

Efikasnost Kfora, čiji je mandat određen Rezolucijom SB UN 1244, nije ništa bolja. Teško je očekivati bilo šta drugo kada Priština besramno ignoriše ovu odluku Saveta bezbednosti. Zapad isto tako očigledno zatvara oči pred postupcima kosovskih Albanaca, toleriše njihovo bahato ponašanje, gleda kroz prste kada zastrašuju službenike UN.

Kad se sve ovo uzme u obzir, duboko zabrinjava činjenica da je uzurpiran rad objekta Bondstil, koji je inicijalno stvoren kao baza mirnih snaga, a postao je zatvorena zona i mesto za obuku kosovskih „vojnih snaga“. U stvari, reč je o svojevrsnom obnavljanju „Oslobodilačke vojske Kosova“. Ova struktura je krajem ih izazvala konflikt koji je kasnije postao razlog za ocepljenje pokrajine od Srbije.

Velikoalbanska retorika

Pitanje odgovornosti zemalja članica NATO za primenu municije sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine u Srbiji, posebno na Kosovu, ostalo je otvoreno do dan-danas. Lokalno stanovništvo i dalje masovno strada od posledica radioaktivne kontaminacije, a njen pogubni efekat osetili su i međunarodni mirovnjaci. Nedavna sudska odluka, doneta u Francuskoj, potvrđuje da je NATO agresija na srpskom tlu ostavila težak dugogodišnji smrtonosni trag.

Ulje na vatru tinjajućeg konflikta redovno dolivaju i neodgovorni političari, koji koriste velikoalbansku retoriku. Zapadne kolege ne žure sa ućutkivanjem protagonista ideje o stvaranju „velike Albanije“, koja se plasira iz Prištine i Tirane. U međuvremenu, rušilački potencijal ove ideologije može da uruši sistem regionalne stabilnosti, koji je uspostavljan decenijama.

U poslednjih nekoliko meseci EU i SAD vrlo aktivno promovišu obnavljanje dijaloga između Beograda i Prištine. Svakako podržavamo političke metode rešavanja spora, ali smatramo da pregovori treba da budu zasnovani na principu dobrosavesnog ispunjavanja ranije postignutih dogovora. Ključna stavka jeste formiranje Zajednice srpskih opština, koja bi imala sva neophodna ovlašćenja. Evropske unija kao posrednik u pregovaračkom procesu direktno je odgovorna za uticaj na kosovske vlasti da ispune svoje obaveze. Zasad nema nikakvog pomaka po pitanju stvaranja ZSO.

Pre početka nove faze u dijalogu bilo je potrebno da se ukinu antisrpske diskriminacione mere, koje su poslednjih godina uvele prištinske vlasti. Evropska unija kao posrednik mora da garantuje da kosovski Albanci neće ponovo pribegavati primeni ove zlokobne taktike.

Nadamo se da će se visoki predstavnik EU za spoljne poslove i politiku bezbednosti Đozep Borelj i specijalni predstavnik EU za dijalog između Beograda i Prištine Miroslav Lajčak ponašati kao „fer brokeri“.

Apsurdni zahtevi

Međutim, primećujemo da ulazak Srbije u Evropsku uniju neki koriste kao polugu pritiska na Beograd radi priznavanja kosovske „nezavisnosti“. Ispada da zbog članstva u EU država kandidat treba da se odrekne dela svoje teritorije. Pritom, autori ovog apsurdnog zahteva vide nekakvu opasnost u eventualnom korigovanju kosovske administrativne linije. Takva zabrinutost izgleda više nego licemerno, pogotovo ako se prisetimo ko je i na koji način rasparčao Jugoslaviju.

Bilo kako bilo, Rusija i Srbija ostaju pri stavu da je nužno poštovanje Rezolucije SB UN 1244. Pronalaženje kompromisa u pregovaračkom procesu je isključivo u nadležnosti Beograda i Prištine. Na njima je da formulišu i donesu konačnu odluku, koju bi odobrio Savet bezbednosti UN. Moskva će biti saglasna samo sa onom varijantom rešenja koja je prihvatljiva za Beograd.

Što se tiče spoljne podrške pregovara, ona treba da podrazumeva objektivno vođenje računa o poštovanju međunarodnih pravnih okvira dijaloga, bez nametanja gotovih rešenja.

Moskva i Beograd su strateški partneri. Usredsređeni smo na produbljivanje uzajamno korisne saradnje u najširem spektru oblasti. Takav pristup nezavisan je od namere Srbije da vodi pregovore o pristupanju EU: ona će nastaviti da razvija veze sa Rusijom i Evroazijskom ekonomskom unijom.

Nastavljamo blisku saradnju u rešavanju kosovskog pitanja poštujući Rezoluciju SB UN 1244.

"Vučić je Briselskim sporazumom izdao Kosovo!" Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Kurir