Piše: Boško Ćirković Škabo
Verovatno zato što gotovo deceniju intenzivno pokušavam da potisnem sopstveno sećanje i tuđe priče o toj etapi moje igračke karijere. Ali nikada neću moći da zaboravim ushićenje prvog posmatranja njegovog radikalnog stila igre. Sa kakvom je samo lakoćom umeo efikasno da poentira pred okupljenom masom. Bilo je to ono što iskusni sportski komentatori s pravom zovu igrom za publiku. Prepoznao je da pored visine imam i potrebnu odlučnost, te me je lično pozvao u juniorsku selekciju. Među vršnjacima sam se istakao, sve pretekao i, poput Medžika DŽonsona, postao neprikosnoveni lider, sposoban da igram na svim pozicijama. Ubrzo mi je ukazao veliku čast pozivom u prvi tim, da kao junoša vodonosim za njega, Grobara i ostale vedete kluba u usponu.
Okolnosti u ligi su nam tih burnih godina toliko išle na ruku da su 1997. čak kružile glasine da smo Crvenima prodali prvenstvo, te da je Doktor titulu MVP-a, o istom trošku, prepustio njihovom rezervisti Milutinoviću. Nisam se obazirao na lajanja zluradih. Vredno sam trenirao i skupljao fore na terenu i u svlačionici. Aktivno sam čekao svoju šansu. Iz tog perioda na šourilu mi je ostala i čuvena pretnja zakucavanjem preko sto protivničkih igrača, ako li se samo usude da zakucaju preko nekog od naših. Ali takve mladalački usijane poteze sam ostavio iza sebe. Odavno sam shvatio da su bitniji poeni u ključnim momentima i broj pobeda od kurčenja i atraktivnih poteza. Pogotovo od kako sam proučavao stil igre Vebera iz Kingsa.
Nisam još dugo čekao pravu šansu. Ubrzo sam zaigrao za Ol star selekciju lige, koju su mahom činili naši, Crveni i najuspešniji pitomci njihovog letnjeg kampa (prozaično nazvanoh po mesecu održavanja tj. julu). Kao plejmeker obdaren izuzetnom visinom, pronicljivošću i rečitošću, bio sam zadužen za protok svih informacija na terenu. Malo je reći da sam #pokido. Rešili smo čak i neke neposlušne vođe navijanja protiv naše ekipe.
Posle te sezone su Crveni na volšeban način istisnuti iz lige. Nova ekipa Žutih je, zahvaljujući moćnim inostranim sponzorima, započela eru svoje dominacije. Javno su stavili do znanja da nam stari uspeh neće biti oprošten. U početku su makar poštovali kodeks nenapadanja van terena ali, nakon što im je plejmejker doživeo nerazjašnjenu fatalnu nesreću (potpuno nepovezanu sa bilo kojim od naših igrača), smestili su Doktoru optužbu za prljavu igru i isporučili ga Basket tribunalu. Svim srcem smo pokušavali da ga odbranimo, čak smo neko vreme nosili njegov lik na dresovima… Onda se sve iz korena promenilo...
Sreća u našoj nesreći beše da su Žuti svojim ozbiljnim sponzorima pružali jako loš basket šou. Ti ozbiljni poslovni ljudi nisu bili zadovoljni ni njihovom igrom, kamoli rezultatima, pa su preko svojih skauta stupili u kontakt sa najpopularnijom ekipom u ligi. Grobar i ja smo otputovali na sastanak u svojim najboljim odelima. Vratili smo se ozbiljnim sredstvima i jasnim planom kako da unapredimo svoju igru. Od tog dana smo predani modernom evropskom stilu basketa. Okrenuti list je bio toliko nov da je zahtevao promenu dresova. I rezultati nisu mogli da izostanu… Nakon tesne pobede u sledećem plej-ofu, uz pomoć vaskrslih Crvenih (i dan danas nisam siguran ko je njihov sponzor), Grobar je, u naletu pravednosti, načinio po sebe kobnu grešku. Predao mi je kapitensku traku.
Ubrzo sam shvatio problem na kojem su Žuti zapravo pali: sponzorski zahtev da definitivno i formalno isključimo timova s juga iz lige. Publika je, iz meni nedokučivih razloga, ostala glavna brana tom potezu. Iako južnjaci već godinama sabotiraju prvenstvo. Nisu pomogle čak ni pretnje mogućnošću da pobunjeni igrači uđu u Ol star, čak ni da MVP bude iz njihovih redova. Publika jednostavno voli prenose sa tih terena. Za mnoge su oni i dalje srce lige… Ali nisam se dao zbuniti. Skovao sam plan vođen idejom Luja, mitske četrnaestice francuskog basketa: „Liga to sam ja.“ Krajnje jednostavan plan: (p)ostati nezamenjiv igrač. Počelo je trnovito, uz pogrde sa tribina i to na račun moje seksualne orijentacije. Par sjajnih poslića kasnije, basket ime mi je Veliki, u čast moga uzora, virtuoznog takovskog plejmejkera. Kliču mi ga... Doduše, van tribina. Slabovidi su godinama pogrešno tumačili moju, od Žutih preuzetu, krilaticu: Evropa nema alternativu. Ali nakon ove sezone (za koju bi kompletna ekipa NBA holofejmera iz „Poslednjeg plesa“ morala stojeći da mi aplaudira) i istorijskog uspeha u nedavno završenom plej-ofu, i evropskim je sponzorima postalo jasno da nemaju alternativu. Makar u ovoj ligi, koja je bukvalno postala ja.
Ako se plašite da će mi biti dosadno, ne brinite. Mogu da okrenem kolegu koji više od tri decenije dominira legendarnim terenom poviše Budve i priupitam ga kako ubiti dosadu. Uvek se kraljevski ispričamo…
Pročitajte OVDE kakva je trenutna epidemiološka situacija u Srbiji.
Izvor: Pravda
