Pred kraj osnovnog školovanja sam nabavio prvi album grupe „Snep!“, na ploči. Već smo bili kolektivno odlepili na Emsi Hemera i Vanilu Ajsa. Onda su usledili Tehnotronik i Doktor Albam. No haš haš! No afetamin! Ali kad sam krenuo u srednju izašao je prvi i jedini broj časopisa „Ćao“ (popularnog magazina za tinejdžere) posvećen isključivo rep muzici, „Ćao rep“. Bućkuriš svega i svačega. Bilo je tu brdo komercijalnih limunada koje sam već slušao ali i „pravog repa“, koji je tada podrazumevao nedvosmislen socio-politički angažman autora protiv američkog establišmenta. Establišmenta koji je našoj zemlji upravo tada uveo ekonomske i političke sankcije. Naravno da sam se instant zainteresovao i naravno da, nakon što mi je drugar iz odeljenja snimio na kasetu prve albume „Državnog neprijatelja“ i „Crnja sa stavom“, više ništa u mom životu nije bilo isto. Neki kažu da muzika ne može da utiče na decu a ja pričam iz ličnog iskustva: U uslovima informacionog paradoksa (gotovo potpunog odsustva informacija o stvarima koje mladog čoveka zanimaju) lako dolazi do idealizacije i idolizacije, na osnovu onih informacija na koje nespreman mozak nabasa.
U tom časopisu je bio i članak o „Zverskim dečacima“, mladim belim reperima koji su na prepad ostvarili vrtoglv uspeh u Americi. Čak Di iz „Pablik enemija“ je na tu temu izjavio da su „Bisti bojsi“ beli klovnovi koji degradiraju rep. Te reči novootkrivenog glasnogovornika su za mene bile zakon. Bez obzira na prethodno idolopkolonstvo Vanila Ajsa i boju moje kože. Instant sam postao „pravi reper“, odbacio Hemera i Vanilu kao „komercijalu“, napravio grupu sa drugarima iz 70. bloka, pisao rep pesme, neke od njih i snimio. Naravo da su bile uperene protiv SAD, kapitalizma, rata, reklamne industrije... Sve kako treba kad si naloženi petnaestogodišnjak u evropskoj geto-državi.
Prošle su godine i životno iskustvo me je „izbelelo“ bliže normalnosti. Tokom istih godina, „Bisti bojsi“ su se muzički i životno udaljili od fazona raspojasanih koledž žurki, takoreći „pocrneli“. Među ekipom Zmajeva, uz „Autkest“, bili su definitivno jedna od omiljenih grupa. Zato sam se baš ekstremno oduševio kad sam pre koju nedelju skinuo i odgledao Spajk DŽounzijev dokumentarac-predstavu o njima. U punoj sali tipičnog starog američkog pozorišta Ed Rok i Majk Di, preživeli članovi grupe (nakon što je Emsi EJ preminuo od raka 2012.), su dinamično i duhovito izvela poučnu priču o: nastanku, zvezdanom usponu, moralnom zastoju, nastavku i ponovnom smisaono-muzičkom usponu.
Uživao sam da gledam i slušam te, i tada i sada imućne, ljude koji se toliko suštinski razlikuju od aktuelnih lovatora. Razlika je u njihovom istinskom BOGatstvu. Razlika je u tome da su već tokom prvog strmoglavog uspona u muzičkoj industriji spoznali suštinu i svrhu, razlog svog delovanja. Bukvalno me je do suza dirnula iskrena samoprekorna priča o izostavljanju ortakinje iz detinjstva i kraja, sa kojom su i osnovali svoj (na početku pank) bend. Priča sa srećnim i poučnim nastavkom, koji je usledio nakon što su odbacili korporativne ugovore i, uspostavljajući sopstvenu etiketu, vratili se po drugaricu, uključili je ponovo u kreativni proces stvaranja muzike, čak i objavili album njenog novog benda.
Ono što oduševljava je da pare niti jednom nisu pomenute, osim u kontekstu nepotrebnog rasipništva na žurke i sesije po tuđim studijima, na početku karijere. Što se, opet, isplatilo kao lekcija, uzidana u buduće stvaralaštvo, prijateljstvo i porodične živote. Pokojni Emsi Ej je neprestano putovao i istraživao. NJegova priča o Dalaj Lami kao „kul dasi“ možda najbolje opisuje svu nepretencioznost tog izuzetnog karaktera i izuzetne grupe uticajnih kreativnih ljudi.
Na žalost, ovaj zabavan i poučan film će u uslovima potpuno obrnutog informacionog paradoksa od onog koji smo ovde živeli devedesetih (aktuelna je preopterećenosti mozga ispraznim i izopačenim informacijama i napada na sva čula, putem nebrojenih kanala informisanja) sigurno biti zadenflovan i slabo ispraćen. Ali nadu daje drugi plod devedesetih, proizveden ove karantinske godine. Baš sam započeo gledanje dokumentarnog serijala koji je na prestolu rezervisanom za najpopularniju seriju današnjice smenio „Igru prestola“. „Poslednji ples“ je saga o legendarnom duplom tripitu „Čikago Bulsa“, sa svim relevantnim sagovornicima te ere i NJegovim vazdušočanstvom, Majklom DŽordanom, kao neosporno glavnim protagonistom.
DŽordan je i besmisleno imućna liberalnokapiralistička ikona. Mnogo je bolje transponovan na bling-bling materijalističku eru od „Bisti bojza“. Ali ni njega nisam još (odgledao sam tek prvih par epizoda) video u šljaštećem enterijeru, niti garderobi, toliko svojstvenim za priče o mnogo skromnijim uspesima aktuelne garniture sportaš. I sve što sam video i čuo je stara dobra želja da se: ispriča priča, prenese poruka, inspiriše, motiviše i ostavi trag. Trag koji nastaje, uprkos prilivu ili nedostatku materijalnih sredstava. Lova je, naravno, došla sa globalnim uspehom. Neko od sagovornika je upotrebio na ovaj, neko na onaj način. Ali trag je ostao na terenu jer je, baš kao i „Bisti bojzima“, iz očiju isijavao žar unutrašnje vatre. Vatre koju nisu mogli zapaliti snovi o bogataškim ili selebriti statusima već samo nešto toliko legendarno, banalno i sudbinsko kao jedini objavljeni broj „Ćao repa“.
Čarls Barkli, Majklov prijatelj u „civilstvu“ i ljuti viteški konkurent na terenu, u intervju povodom serijala je lepo objasnio: „Od kad poznajem Majkla, naporno je radio i takmičio se „samo“ da bi bio najbolji košljrkaš svih vremena. Nije morao da brine o broju pratilaca na instagramu ili pregleda na jutjubu.“
Knjigu “Odmetnost” Boška Ćirkovića Škaba možete naručiti OVDE.
Izvor: Pravda
