Piše: Miloš Ković
Vlasti u Crnoj Gori, pod izgovorom javnog zdravlja, hapse vladike, sveštenike i prebijaju verni narod.
Na Kosovu i Metohiji, usred pandemije, juriša se na Srbe, spaljuje i pljačka njihova imovina.
U prestonicama velikih sila, u Beogradu i Prištini, ubrzavaju se pregovori o «razgraničenju» i konačnoj predaji Kosova i Metohije u ruke albanskih šovinista.
Od razbijanja Jugoslavije, Kosovo i položaj Srba u susednim zemljama predstavljaju najteža iskušenja za svaku vlast u Beogradu. Današnji predsednik i vlada Republike Srbije, kako izgleda, u odnosima sa Republikom Srpskom postižu dobre rezultate. NJihova politika prema Kosovu i Metohiji i Crnoj Gori, međutim, vodi ka rasparčavanju Srbije i ka ugrožavanju biološkog opstanka srpskog naroda.
Utamničenje vladike budimljansko-nikšićkog Joanikija i osam nikšićkih sveštenika, hapšenja i prebijanja Srba u Crnoj Gori nisu naišli na osmišljen, plodotvoran odgovor Beograda. Nekoliko izjava, koje su tim povodom date, zvučale su iznuđeno i zbunjeno.
Ne izgleda da su povučeni bilo kakvi tajni ili javni potezi.
Ako je suditi po tome kako se Srbija držala do sada, naročito u «aferi državni udar» iz 2016, naše vlasti mogle bi da ostave Srpsku crkvu i njene vernike u Crnoj Gori na milost i nemilost progonitelja.
Primeri Izraela i Jermenije pokazuju da postoje načini na koje matica može da zaštiti sunarodnike van svojih granica. Srbi, međutim, za razliku od Jevreja i Jermena, i dalje izbegavaju da se suoče sa pretrpljenim genocidom, tom najvažnijom temom svoje istorije. Izlivi mržnje u crnogorskim medijima i javnosti iznova otvaraju to pitanje.
Beograd još ne razume ni NDH, ni «Oluju», a već mora da se suoči sa zlom u Crnoj Gori. Simboli, javni diskurs i kulturna politika te zemlje nepogrešivo je vezuju za tradicije Nezavisne Države Crne Gore i crnogorskih ustaša Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije. Izrazito prohrvatsku politiku u Crnoj Gori nastavio je i Tito, samo zamenivši crnu crvenom bojom, uz pomoć Meštrovića, Štedimlije, Milatovića, Đuranovića i sličnih ljubitelja srpskog roda i imena.
NJihov legitimni potomak danas je Milo Đukanović.
Marko Perković Tompson na državnoj televiziji Crne Gore, na Dan pobede nad fašizmom, bio je slučajnost koliko i prisustvo crnogorskih zvaničnika na proslavi «Oluje».
Hrvatske zastave vijorile su se na cetinjskim ulicama, u noći proslave nezavisnosti od sebe i zavisnosti od SAD, Vatikana i Hrvatske.
Pitanje Kosova i Metohije je, međutim, veće i odsudnije. Bez Kosovskog zaveta ne bi bilo ni Crne Gore, ni Srbije, ni Republike Srpske.
«Razgraničenje», koje se danas ukazuje kao politika Beograda, u stvari znači korekciju «granice» između Srbije i «Kosova». Reč je o razgraničenju sa preko 100.000 naših građana, sa najvećim svetinjama, ogromnim rudnim bogatstvima, ustavom i zakonima.
Bilo bi to «razgraničenje» sa razumom, iskustvom i moralom. Na taj način mi bismo omogućili rasparčavanje Srbije i stvaranje Velike Albanije. Izazvali bismo nove krize i ratove i svojim potomcima ukinuli svako pravo na budućnost.
Za vreme pandemije, međutim, složile su se kockice «razgraničenja». U februaru 2018. na ovom mestu pisao sam da je to, po svemu sudeći, politika predsednika Srbije, Aleksandra Vučića. U jednom trenutku izgledalo je da je ova ideja propala, sve do prvih dana marta 2020. i sastanka predsednika Srbije i „Kosova“ u Vašingtonu.
Predsednik „vlade Kosova“ Albin Kurti tvrdio je da je tada, pod okriljem Donalda Trampa i njegovog izaslanika za Kosovo, Ričarda Grenela, dogovoreno „razgraničenje“. Kurtijeva „vlada“ koja je «razgraničenju» pružala otpor, potom je, usred pandemije, pod direktnim Grenelovim uticajem, oborena (26.3.2020).
Ključnu vest, da je Trampova administracija podržala „razgraničenje“, potvrdili su upućeni vašingtonski i albanski lobisti, Danijel Server i DŽems Huper. Nemačka, koja je podržavala Kurtija, ostala je glavni protivnik „razgraničenja“, ali se tamošnja opozicija sve više izjašnjava za takvo «rešenje». Angelu Merkel u tome ne podržava ni Emanuel Makron, pa čak ni visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj.
U ove razgovore Beograd i dalje ne poziva Moskvu, koja zahteva poštovanje Rezolucije UN 1244 i međunarodnog prava. Konačno, Beograd je pasivno i ćutke primio odluku Evropske mreže operatera da se energetski sistem «Kosova» odvoji od Srbije (21.4.2020) i odluku Prištine da se i u tome veže za Albaniju.
Zašto bi Rusija branila Kosovo, ako ga se Srbi odriču? Neće biti da duhovna deca Svetog Save i Svetog kneza Lazara umeju još samo da se uzdaju u Albina Kurtija i Angelu Merkel. Setimo se Krajine. Ako dozvolimo «razgraničenje», od Srbije neće ostati kamen na kamenu.
Lepo reče Tomaš Masarik: «Čovek i narod sa verskim ubeđenjem, narod sa čvrstom voljom da ostvari svoje ideale, uvek će postići svoje». Put obnove pronađen je u Crnoj Gori. To su litije.
Na potezu je naša Crkva.
Pročitajte OVDE šta je Amfilohije poručio novo Milu.
Izvor: Politika
